Polifonija glasova

Ovdašnji pisci, izgleda, svoje romane najradije dovršavaju u sezoni godišnjih odmora (i u vreme kad cvetaju tikve): jer, kako drugačije objasniti činjenicu da je tokom poslednja dva meseca u Srbiji objavljeno tri puta više romana nego u prvih deset? Može biti da taj fenomen ima neke veze i s NIN-ovom nagradom – preciznije, da mnogi autori veruju da će kasnije ostavljen utisak imati manje vremena da izbledi do trenutka donošenja odluke o dobitniku. Dužina trajanja utiska, međutim, zavisi samo od njegove snage, ne i od trenutka kada je stvoren; zato piscima i izdavačima treba jasno staviti do znanja da knjige objavljene u januaru imaju potpuno iste izglede za uspeh kao i one koje u ruke članova žirija dospeju petnaestog decembra u ponoć: ti izgledi neposredno, i isključivo, zavise od kvaliteta objavljenog dela. A taj se kvalitet i ove godine kreće u širokom rasponu od dirljivo naivnih literarnih pokušaja do istinski vrednih ostvarenja s neograničenim rokom trajanja. Različitost umetničkih dometa propraćena je i uobičajenom žanrovskom raznolikošću. Ima tu svega i svačega: od tvrdokorne stvarnosne proze u kojoj sivilo pripovedanja ostvaruje tužni sklad s tamnim tonovima pedantno opisivane svakodnevice, preko putopisnih i istorijskih romana kao kratkotrajnih i prečesto krhkih eskapističkih utočišta, do globalno aktuelne autofikcije koja, ako ništa drugo, potvrđuje upućenost srpskih pisaca u svetske književne tokove. O toj upućenosti svedoče i pseudoistorijska dela bliska popularnom, izuzetno komercijalnom žanru poznatom pod nazivom „mač i magija“ (koji kod nas neretko ima i dodatnu dimenziju naglašavanja nacionalnog etosa). Zanimljivo je, sasvim nasuprot tome, prisustvo distopijskih vizija: dok u svetskoj književnosti ovaj žanr poslednjih decenija polako zamire, kod nas još ima autora koji sebi postavljaju težak zadatak zamišljanja svetova gorih od onog s kojim se suočavamo kad pogledamo kroz prozor, ili kad nesmotreno uključimo televizor. Na tematskom planu, nadalje, naglašeno je primetno i to da ne opada broj pisaca sklonih zabludi po kojoj je za veliki roman dovoljna velika tema (veliki rat, na primer - ali isto tako i mali rat), ili veliki „stvarni“ lik čiji bi život valjda sam po sebi trebalo da neminovno izraste u značajan roman. Srećom, još ima stvaralaca koji umeju da i od sasvim običnih zbivanja i naizgled ni po čemu posebnih likova izatkaju neobične i umetnički vredne povesti. Drugim rečima, ne samo među starim majstorima, već i među onima s čijim se imenima susrećemo prvi put, i dalje ima onih koje sasvim izgrađena svest o tome šta je dobra literatura vodi nastojanjima da do nje stignu na različite, katkad vrlo inovativne načine, odvažnim preispitivanjem i pomeranjem granica romaneskne forme, traganjem za novim oblicima i vidovima proznog izraza. Iz takvog traganja izrasta upečatljiva polifonija pripovedačkih glasova - među kojima, zanimljivo, ima i onih koji pripadaju životinjama. Da li je jedan od zadataka takvih pripovedača da nas navedu da sebi postavimo pitanje živimo li mi to na orvelovskoj životinjskoj farmi? Čak i ako je odgovor potvrdan, nije mala uteha to što unutar njenih teskobnih ograda još ima dovoljno kreativnosti i energije (makar to bila i energija zablude) za stvaranje dobrih, vrlo dobrih i odličnih romana.