U tišinama i ćutanjima naših (ne)postojanja

Preispitivanjem značenja i poimanja identiteta, odnosa istorije i savremenosti, kao i premisa na kojima počiva ili na kojima se razarao svet, otvara se prostor za preispitivanje identiteta srpskog romana i same književnosti. Šta roman (književnost) jeste ili šta bi mogao da bude. Raspisanost, rascepljenost, raspršenost, lutanja i traganja, dezorijentisanost, teksoba, apatija, gorki talog iskustva, odjeci ratova i nemira, nasleđe predaka, političko-istorijska zbivanja, dokumentarnost, svedočanstva, epska fantastika, rok poetika, opustošeni jezik, nove emotivnosti i stare teme, životne povesti, autobiografije i autofikcije, napuštanje ili proširivanje izvornog polja književnosti, zalaženje u prostor ličnog i privatnog, približavanje globalnim populističkim književnim trendovima, samo su neke od prepoznatljivih karakteristika romana u 2017. godini. Kao i prethodnih godina, i ovogodišnja produkcija obiluje ličnim narativima u kojima gotovo da se briše granica između autora i narativnog ja. Lična iskustva, opsednutost sopstvom, bez odraza drugog i drugačijeg u ogledalu, stvara utisak da književnost gotovo više i ne postavlja pitanja, šta čovek jeste ili kakav želi da bude, kakva je svrha postojanja, kako uspostaviti izgubljeni ritam života i literature. Roman pokazuje da su gotovo nestale granice u odnosu na život od kojeg je satkan. Kao da je žudnja za nekom istinom i verodostojnošću prikazivanja stvarnosti oduzela dah svakoj imaginaciji, fikciji i bilo kakvu mogućnost stvaranja nekog novog autentičnog romanesknog sveta. Bez obzira na višeglasje, tematsku i žanrovsku raznovrsnost, autori romana u 2017. godini svedoče i dalje o prevelikoj raspisanosti, stalno prisutnom višku, zaboravljajući da prava mera ne mora biti u broju stranica već u dubini zahvata u uobličavanju književnog teksta. U stalnoj želji da se romanom očuva stil, prodornost jezika i mišljenja, o svetu, o drugom i o sebi. U stalnoj potrebi i potrazi za izgubljenom magijom pripovedanja. Ipak, postoje još uvek pisci, različitih generacija, koji su u dosluhu sa nasleđem svetske i naše književnosti, a čiji romani održavaju stilsku i jezičku razuđenost, estetske i etičke kriterijume i prevazilaze obeležja ličnog i lokalnog. Postoje i oni pisci koji još uvek promišljaju o mogućnostima same forme romana, o narativnim tehnikama i perspektivama, o još uvek mogućem eksperimentu iz kojeg proističu (ne)mogućnosti da se jezikom bar nagovesti ono što je neizrecivo u tišinama i ćutanjima naših (ne)postojanja.