Zašto se kupati kad ćeš sutra biti prljav

Teško je verovati, bar nama u ozbiljnim godinama, da u Srbiji neko nije čuo za Hogara Strašnog, to apsolutno remek-delo američkog genija Dika Brauna, ali je srazmerno malo i onih koji će vam reći da im je to omiljeni strip. Valja se, onda, zapitati zašto Hogar nikada nije dosegao kultni status jednog Alana Forda, Dilana Doga, Asteriksa ili Korta Maltezea... Možda i postoji racionalno objašnjenje u činjenici da smo se sa ovim vikingom do pre desetak godina sretali mahom kroz table ili kaiševe i to uglavnom u žanrovski profilisanim izdanjima poput Strip arta ili Politikinog zabavnika, smejali mu se do suza, ali ga i zaboravljali do sledećeg, možda i slučajnog susreta. (Ova nepravda ispravljena je pre nešto više od decenije kada je izdavačka kuća Beli put objavila knjigu Hogar Strašni – Najbolje od mene, po mnogo čemu jedinstvenu u svetu, a potom i još dva monumentalna albuma sa izabranim avanturama vikinga). Može biti da je za Hogarov status zaslužna i naša snobovska priroda jer je ovaj biser nastao iz najpotcenjenijeg žanra – američkog dnevnog porodičnog stripa, izraza od kojih se i najtvrdokornijim zagovornicima teze o stripu kao autentičnom umetničkom izrazu prevrće stomak. Nije pomoglo ni to što su neki drugi novinski stripovi poput Porodice Tarana, Bima i Buma ili Čali Brauna i Snupija dokazali neosporni kvalitet. Jednostavno, nije se činilo ni dovoljno pametnim ni dovoljno atraktivnim, posebno u poređenju sa potonjim izgledom grafičkih novela, a i bilo je namenjeno najširoj publici kojoj navodno nedostaje dovoljno rafinmana i obrazovanja. Priznati da se radi o remek-delu bilo je ravno svetogrđu. Ali nijedno od ovih objašnjenja, ma koliko ukazivala i na neke nepobitne fakte, ne daje do kraja jasnu sliku zašto smo Hogara voleli, smejali se njegovim gegovima, uživali u urnebesnim hepiendima njegove trapavosti, ali ga nikada do kraja nismo prigrlili kao svog. Podatak da Hogar pojavljuje u preko 2.000 novina i časopisa, bilo da je reč o dnevnim ili nedeljnim izdanjima, da je preveden na 13 jezika i da je sa komercijalnog stanovišta najuspešniji strip do sada govori o globalnoj identifikaciji čitalaca sa beskrajno simpatičnim likom, jer je reč o sirovini iz narodnih masa, a takve ćete naći na svim meridijanima, ali i dalje ne daje odgovor zašto smo mu ipak bili manje skloni nego mističnom Maltežaninu ili slobodarski nastrojenom Galu Asteriksu... Moguće je da je odgovor u tome što je Hogar za nijansu bio i previše „naš“, mnogo sličniji nama nego svojim nordijskim potomcima. Viking je, naprosto, predstavljao personifikaciju svih naših mana, on je bio oda našim hipokrizijama, zašećerena povest o našim istorijskim zabludama, uvreženim stereotipima i neznanju, upeglana priča o pripadnosti samo svom plemenu i paradigma naše nespremnosti da se suprotstavimo autoritetima – bilo u sopstvenoj kući bilo u spoljašnjem svetu. Dakle, ovaj strip je makar u svom jednom meandru bio autentično balkanski, samim tim i srpski inventar naših najrazličitijih falinki. Iako sve u vezi sa Braunom i Hogarom izgleda vedro i duhovito, stvari baš i nisu uvek takve. Uostalom i sam Braun, citirajući jednog velikog istoričara kaže da je „istorija kao krvava plamena reka koja proseca sebi put kroz vekove. A na obalama porodice rade obične stvari – podižu decu, plaćaju račune, vode ljubav, igraju karte...“ Čini se da nama ova definicija istorije uopšte nije nepoznata. Priča o Hogaru u balkanskom narativu može da ide još dalje, vraćajući nas na pretke kojima su opanci šiljkani služili da održavaju ravnotežu dok vrše veliku nuždu na livadi, a održavanje higijene smatrali gubljenjem vremena, jer kao i Hogar misle da se potpuno idiotski kupati ako ćeš sutra ponovo biti prljav. Ako se u nekom narednom civilizacijskom iskoraku i tranzicionoj snalažljivosti nekom našem dogodio i đakuzi, to nikako ne znači da je počeo redovno da se kupa i da iz njega neće proviriti varvarin u nekom drugom pojavnom obliku. Ali, da pokušamo na ovom mestu da se okanemo velikih tema i pozabavimo se osobinama ovog porodičnog tipa čija je emocionalna toplina neupitna, uz ogradu da je na identifikacijskom nivou potrebna doza odmaka kako prepoznavanje ne bi bilo suviše bukvalno. Hogar je potpuno neuk i nepismen lik koji drži lekcije svom sinu Hamletu – dečaku koji je „sramota vikinškog sveta“ jer je ne ispušta knjigu iz ruku. Štaviše, umesto da pljačka i razara, životna ambicija mu je da postane zubar. Viking zato očajava zbog sina „slatkog kao dansko pecivo“, žaleći što Hamlet neće ispasti njegova kopija. Sasvim je smisleno zapitati se koliko puta ste čuli priču o projekciji nerealizovanih roditeljskih ambicija ili sreli lika koji veruje da je Zemlja ravna ploča i da mu njegov životni fakultet daje svako pravo da vam drži lekcije, bez obzira na to što od škole imaju mali odmor i gaće za fiskulturu. Doduše, ima i onih koji u skladu s epohom danas to rade suptilnije i za novac – nemoguće je da vam neki lajf kouč nije ponudio rešenje svih problema, možda i vezu s bogom za tričavih 100 evra po seansi. Ali, realno, mala je to para za vezu sa Svevišnjim. Istovremeno, Hogar je oličenje svih tada poznatih i dostupnih poroka. To što je alkoholičar i danas je na ovim prostorima merilo muškosti. NJegovo neprekidno prežderavanje do samo nekoliko decenija unazad bilo bi siguran znak da je reč o dobrom domaćinu, pravom pater familijasu u čijoj kući ne sme ničega da fali. Ovih dana ta njegova osobina oštro bi podelila društvo, jer se namnožilo onih koji su konzumenti organske hrane i žive zdravo. Možda bismo ovde mogli Hogaru da damo kredit, jer pobogu, ima li ičeg glupljeg od mogućnosti da neko umre zdrav. NJegovo ponašanje, problemi i reakcije odgovaraju nametnutoj slici o jakom tipu koji drži konce u rukama a, u stvari, sve mu izmiče kontroli. Čak i u sopstvenoj kući u sudaru sa moralno superiornijom suprugom Helgom, pa čak i ćerkom Honi, izgleda kao potpuni gubitnik. U sudaru sa ženskim principom i feminizmom deluje potpuno dezorijentisano. Otuda Helga kao vrhovni porodični autoritet u jednoj ranoj traci stripa savetuje njihovu ćerku Honi rečima: „Sada ti je šesnaest Honi, i više nisi dete. Postaćeš najviši oblik života poznat čoveku – žena!“ To mu, razume se, ne smeta da brižljivo gaji stereotip o grubijanu koji prezire ženske poslove, ali mora redovno da iznosi smeće iz kuće. Hogarova nasilna priroda, sasvim uobičajena za varvare i 9. vek, njegova sklonost ka razaranju, pljački i pustošenju, danas bi ga činili idealnim kandidatom za zatočenika Haškog tribunala. Najverovatnije bi bio optužen po više tačaka, ali prva bi sigurno bila komandna odgovornost. I to bez obzira na to koliko njegovi pohodi bili neuspešni, lako bi mu se mogla dokazati namera da izvrši zajednički zločinački poduhvat. To što bi, vrlo verovatno, pokušao da izvrgne ruglu procedure suda već smo viđali u praksi. Ono što je sasvim izvesno jeste da bi se žalio na bedno male porcije hrane koje mu ugrožavaju zdravlje i tražio puštanje na privremenu slobodu. Dakle, pravosuđe i poštovanje ljudskih prava definitivno mu nisu bliski, pa bi se sukladno tome moglo očekivati da na putu ka Evropskoj uniji zaglavi na poglavljima 23 i 24, baš kao i mi. O dobrosusedskim odnosima i dijalogu da i ne govorimo. Sve ovo idealno se uklapa u tvrdnju Hogarovog tvorca Dika Brauna da je viking i mali privrednik, dakle idealan kandidat za startap kredite. Nevolja je, međutim, što bi neko mogao da priupita za poreklo imovine s obzirom na to da mu je uža delatnost pljačka i razaranje. Dodatno otežavajuća okolnost je to što je nepismen, što bi po prirodi stvari moglo da ga učini tranzicionim gubitnikom. Ali ako ćemo pravo, to ne bi smela da bude neka prepreka, bar smo se mi nagledali fukare sa vrećama para bez potvrda o poreklu novca, koji su preko noći postali u najmanju ruku kontroverzni biznismeni. Opet, da bi se do takvog statusa došlo, i država mora biti namirena kroz porez, još bolje reket, ako je moguće. Hogar to dobro zna, uostalom u jednom kaišu poreznicima plaća globu za bazen. Na konstataciju da uopšte nema bazen, dobija odgovor: „Da, ali kralj ima“. Dakle, kad se sve stavi na kantar, Hogar uopšte nije bez šansi u tranzicionoj Srbiji. Ali i kad bi bilo potpuno drugačije, Hogar bi tvrdoglavo i iz inata gurao dalje, putovao i tugovao, frustriran činjenicom da ne može da pljačka jače od sebe, mlatarao okrnjenim mačem, pobeđivao i mnogo češće gubio, trpeo, gunđao, tešio se dobrom hranom i pićem u bučnim kafanama i na kraju se dana nadao da će sutra biti bolje. I ako se apstrahuje vremenska distanca i istorijski kontekst, taj varvarin u kriznim srednjim godinama, zatečen promašajima u sopstvenom životu mogao bi biti bilo ko od nas. Uostalom nije slučajno u jednom davnom eseju Zoran Đukanović napisao sledeće: „Likove u Hogaru krasi optimizam i ozarenost u koje niko od čitalaca u početku gega ne veruje. Mi sa Hogarom učimo ne toliko da ljudskoj gluposti odolimo, koliko da joj ne odolimo, da pokušamo da je prihvatimo sa ironičnom ljubavlju i saosećanjem.“ Naposletku, biće da smo Hogara simpatisali makar zbog samoobmane da i takvi kakvi smo možemo biti dragi, neodoljivi i voljeni.