Zašto b`š Bela Palanka

Ajde da vam odmah čestitam nastupajuću Novu godinu, mada je ona počela još prošle sedmice, hoću reći 22. decembra! Da, tada je bila zimska kratkodnevica, tada je počeo novi godišnji ciklus i, tada se, navodno, rodio Isus. A po nama starovercima, tada mlado Nepobedivo Sunce počinje da narasta i dan je za čitav minut duži od svog prethodnika, a noć za minut kraća. To, možda, pravoslavcima i nije mnogo važno, ali za nas staroverce to veoma znači jer tada u telu počinju da se bude životne radosti kojima se oni raduju tek 13. januara. Kasnite, kasnite, Srbi moji, ne samo za Evropom. Kasnite i za sobom! Elem, prošlog četvrtka, dočekao sam sa Biljom novu 7527. godinu. Bilo je skromno uz ćevape i ljute kobasice zalivene Nikolinim vinom. Sačekali smo ponoć, a onda izašli na terasu. Stadion FK Obilić bio je u mraku, iznad njega svetlucali su tužno samo prozori Centralnog zatvora, a niz Ulicu gospodara Vučića (ne ovog što je trenutno šef države) zavijala je panično jedna „marica“ dopremajući u CZ nekog teškog kriminalca, možda svežeg ubicu koji je tu, negde, na Vračaru ili Senjaku skratio život nekome kome nije pisano da uđe u Evropsku uniju. A onda tu, na terasi mog stana, kao za Bogojavljenje, nad otvorenim nebom, nisam ni znao šta sebi da poželim: da li Nobelovu nagradu ili da se bez nje uputim, što pre, ka Sirijusu gde, uglavnom, stanuju znameniti Srbi. Kada je svanulo, požurio sam na suva vesla u parkiću u Vidovdanskoj. Ali, sedlo na veslima bilo je mokro od neke kišice, pa sam iz korpe za otpatke izvukao neki tabloid sa Sinišom Malim na naslovnoj strani. I taman sam ga stavio pod guzicu, kad, tiruli, tiruli, pišti mi morbidni! I šta će biti? Podsećaju me iz Bele Palanke da je te subote promocija prve zbirke priča osamnaestogodišnjeg Nikole Tošića, „čuda od deteta“, valjda naslednika Bore Stankovića. I pošto sam obećao da ću, po svaku cenu, na toj promociji govoriti, skočim kao oparen sa vesala, a da nisam stigao Dunavom ni do Švarcvalda. Navrat-nanos, da stignem za pirotski „Presto“ koji iz prestonice do Bele Palanke nigde ne staje!? Dobro, pravi „Presto“ piš-pauzu kod „Tita“ na osamdeset kilometara pre Niša. Šetkam se ispred „Tita“, i, smišljam šta da kažem o Tošićevoj zbirci priča Zašto b`š Bela Palanka? To je, pak, naslov jedne priče koja govori o Musa-paši koji se, na silu, oženio mladom belopalanačkom lepoticom, inače, ćerkom suvovplaninskog hajduka. A hajduk, čuvši da Turčin hoće da mu ćerku vodi za Stambol sišao je sa Suve planine da Musa-pašu ubije. Ali, gle, Musa-paša ubije hajduka. Tada se nesrećna nevesta udavi u belopalanačkom vrelu. A bila je bela, prelepa i Musa-paša, odlazeći iz varoši od tuge dade joj ime Bela Palanka. K. G. Jung, moj guru iz Švice, briše lice od suza pa kaže: „Zaista, priča je potresna! Ali, čuo sam da su se, u belopalanačkom kraju, prva novorođenčad ubijala pošto su turske paše i age imale pravo na prvu bračnu noć sa bilo kojom srpskom nevestom. Zato u tvom hajdučkom kraju pored carigradskog druma i nije bilo janičara već samo hajduka. Dok je, recimo, Mahmud-paša Anđelović iz Novog Brda sa Kosova, još kao dete odveden u Stambol i tamo postao, čak, i veliki vezir! On je osvojio i Konstantinopolj i, borbom prsa u prsa, lično ubio poslednjeg romejskog cara Dragaša koji je, takođe, bio srpskog porekla! I, sve strepim da će i tvoj Alek, za potrebe NATO-a da se reši rusofila Dačića“. Ovde i moja Crna ima šta da doda: „Za mene bi još veća srpska nesreća bila da Haradinaj nasrne na Tačija! Jer, šta ako se ispostavi da su i oni Srbi!? Kao što znaš, Srbi niču i tamo gde ih ne poseješ, a onda slave Novu godinu kako im neko sa strane naredi“!