Šćućureni u dolini jada

Kad se praznična halabuka stiša, a po frižiderima se razvuku ostaci nerazumnog preterivanja, kojim se nakratko kompenzuju suštinske oskudice realnog života, šta ostaje kao dominantno osećanje? Praznina praznika! Ili praznina koju nijedan praznik ne može da ispuni. Unutrašnji pejzaž života prosečnog građanina koji ne mogu da osvetle ove hiljade lampiona kojima su premreženi gradovi širom Srbije – smišljeni da raduju turiste i zasene prostotu politike kojoj su važni glasovi a ne ljudi. I koga je suštinski briga za to kako izgleda stvarni život, naličje samohvale o procentima, povećanjima i nikad boljim platama i penzijama. Mnogo obećanja, mnogo ekstremnih strasti, mnogo straha i mnogo loših drugih i svaka priča može da dobije svoj medijski hepiend. I selfi ispred jelke na Trgu Republike u Beogradu. Istina je ovde uostalom relativan pojam, uvek dalek činjenicama koje žive samo u uzaludnosti istraživačkog poduhvata. A građanin pokorni veruje na reč. Ili se pravi da veruje. Ništa mu drugo ne preostaje jer je glavom samo malo iznad vode i svakog trenutka može doći neko ko će ga potopiti. Zato provedi svoj mali život, sioranovski rečeno, šćućuren u dolini jada. Ništa tu ne mogu da pomognu girlande i svetleće lančanice koje četvrtinu godine svedoče o nikad u istoriji viđenom prosperitetu. I skrenu brojne šetače u butike i restorane kako bi gradska kasa bila punija, a vlast uspešnija. Toj računici nekako izmiče onaj građanin koji je radost prazničnih trenutaka za svoje bližnje tražio po buvljacima, seknd hend radnjama i rubovima gradskih pijaca i Boga molio da preživi novi talas otpuštanja i ovaj januar koji mu se uvek otegne kao gladna godina. Praznici, a naročito ovi božićni koji slede, protiču u reciklaži novogodišnjih programa i trebalo bi da budu kratak predah pred novom poplavom velikih političkih tema koje nas čekaju u susret raspisivanju beogradskih izbora. One će, nema sumnje, svakodnevicu pretvoriti u kompletnu ludnicu, ne dozvoljavajući trenutke mira u kojima bi bilo moguće da se ponovo požele male i normalne stvari. Na primer, da intervjui sa predsednikom države ne traju po tri sata jer sve može da se kaže i za sat, i još bi ostalo dovoljno vremena za neki dobar film koji bi srpske porodice mogle da odgledaju zajedno. U miru. Ili, recimo da se novinari utrkuju da intervjuišu predsednika države u svojim novinama ili televizijama umesto što postoje samo dve sigurne televizijske kuće u kojima im je to dozvoljeno u vrlo ograničenim uslovima. Bez politike se, eto u Srbiji ne može, postala je glavna tema u našim domovima, centralni stub naših života od koje, nažalost zavisi apsolutno sve. Spektakularnost politike postala je kompenzacija za čemer socijalnog života. I u tom rijalitiju može da se učestvuje, doduše ne slanjem SMS poruka, nego bučnom strašću navijanja. Mogu navijači pritom i da se svađaju sa televizorom. Mogu i na Fejsbuk da izađu ako imaju kompjuter i svima sve po spisku. I tvit da napišu. Mogu sve, samo da se ne sete da se bave svojim životom. I da ne povežu uzroke i posledice svog položaja. Mogu dakle verbalno da brinu velike, sudbonosne, tragične, često i sasvim virtuelne brige, na koje nemaju nikakvog uticaja. Doduše mogli bi da imaju da se vlast nije pobrinula da ne uoče jednostavan način kako da ga ostvare. Zašto su građani toliko pasivni kad su u pitanju odluke koje se tiču njihovih života. Kako smo došli dotle da vlast ne drhti od građana, a građani misle da ne mogu da utiču na vlast. Ima li bar deo odgovora kod Orvela: govoriti svesne laži, a verovati u njih, zaboravljati svaku činjenicu kad postane nezgodna, a kad je potrebno, izvući je iz zaborava, poricati stvarnost, s tim da je laž uvek korak ispred istine. Vlast je do perfekcije savladala tehnologiju izvrtanja prioriteta i prekinula lanac odgovornosti između građana i političkih odluka. Zato nam u ovim prazničnim danima ostaje da sanjamo normalnost, da imamo državu i institucije koje služe građanima, a ne da o svemu odlučuje samo jedan čovek. Čak i o tome da li u ugovoru o jelki ima korupcije. Pametna politika gradi sistem za sebe kada bude u opoziciji. Bahata veruje da je večna.