Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   15.11.2018. 12:27
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Уводник
Шћућурени у долини јада

Спектакуларност политике постала је компензација за чемер социјалног живота. И у том ријалитију може да се учествује, додуше не слањем СМС порука, него бучном страшћу навијања

Кад се празнична халабука стиша, а по фрижидерима се развуку остаци неразумног претеривања, којим се накратко компензују суштинске оскудице реалног живота, шта остаје као доминантно осећање?
Празнина празника! Или празнина коју ниједан празник не може да испуни. Унутрашњи пејзаж живота просечног грађанина који не могу да осветле ове хиљаде лампиона којима су премрежени градови широм Србије – смишљени да радују туристе и засене простоту политике којој су важни гласови а не људи.
И кога је суштински брига за то како изгледа стварни живот, наличје самохвале о процентима, повећањима и никад бољим платама и пензијама. Много обећања, много екстремних страсти, много страха и много лоших других и свака прича може да добије свој медијски хепиенд. И селфи испред јелке на Тргу Републике у Београду. Истина је овде уосталом релативан појам, увек далек чињеницама које живе само у узалудности истраживачког подухвата.
А грађанин покорни верује на реч. Или се прави да верује. Ништа му друго не преостаје јер је главом само мало изнад воде и сваког тренутка може доћи неко ко ће га потопити. Зато проведи свој мали живот, сиорановски речено, шћућурен у долини јада. Ништа ту не могу да помогну гирланде и светлеће ланчанице које четвртину године сведоче о никад у историји виђеном просперитету. И скрену бројне шетаче у бутике и ресторане како би градска каса била пунија, а власт успешнија. Тој рачуници некако измиче онај грађанин који је радост празничних тренутака за своје ближње тражио по бувљацима, секнд хенд радњама и рубовима градских пијаца и Бога молио да преживи нови талас отпуштања и овај јануар који му се увек отегне као гладна година.
Празници, а нарочито ови божићни који следе, протичу у рециклажи новогодишњих програма и требало би да буду кратак предах пред новом поплавом великих политичких тема које нас чекају у сусрет расписивању београдских избора. Оне ће, нема сумње, свакодневицу претворити у комплетну лудницу, не дозвољавајући тренутке мира у којима би било могуће да се поново пожеле мале и нормалне ствари. На пример, да интервјуи са председником државе не трају по три сата јер све може да се каже и за сат, и још би остало довољно времена за неки добар филм који би српске породице могле да одгледају заједно. У миру. Или, рецимо да се новинари утркују да интервјуишу председника државе у својим новинама или телевизијама уместо што постоје само две сигурне телевизијске куће у којима им је то дозвољено у врло ограниченим условима.

Без политике се, ето у Србији не може, постала је главна тема у нашим домовима, централни стуб наших живота од које, нажалост зависи апсолутно све. Спектакуларност политике постала је компензација за чемер социјалног живота. И у том ријалитију може да се учествује, додуше не слањем СМС порука, него бучном страшћу навијања. Могу навијачи притом и да се свађају са телевизором. Могу и на Фејсбук да изађу ако имају компјутер и свима све по списку. И твит да напишу. Могу све, само да се не сете да се баве својим животом. И да не повежу узроке и последице свог положаја. Могу дакле вербално да брину велике, судбоносне, трагичне, често и сасвим виртуелне бриге, на које немају никаквог утицаја. Додуше могли би да имају да се власт није побринула да не уоче једноставан начин како да га остваре.
Зашто су грађани толико пасивни кад су у питању одлуке које се тичу њихових живота. Како смо дошли дотле да власт не дрхти од грађана, а грађани мисле да не могу да утичу на власт. Има ли бар део одговора код Орвела: говорити свесне лажи, а веровати у њих, заборављати сваку чињеницу кад постане незгодна, а кад је потребно, извући је из заборава, порицати стварност, с тим да је лаж увек корак испред истине.
Власт је до перфекције савладала технологију извртања приоритета и прекинула ланац одговорности између грађана и политичких одлука. Зато нам у овим празничним данима остаје да сањамо нормалност, да имамо државу и институције које служе грађанима, а не да о свему одлучује само један човек. Чак и о томе да ли у уговору о јелки има корупције. Паметна политика гради систем за себе када буде у опозицији. Бахата верује да је вечна.



Весна Малишић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Ана Брнабић, премијерка

Звала сам јутрос Вучевића телефоном, потпуно могу да разумем његову фрустрираност.

Прочитајте све мисли
bg