Zakon negativne selekcije

Rad Narodne skupštine Srbije u minuloj godini možda će biti inspiracija nekom novom Domanoviću, rediteljima predstava i filmova po motivima budućeg Nušića, ali neće biti za ponos istoriji srpskog parlamentarizma. Zabeleženo će ostati da je izigravanje demokratije bio vodvilj za upotrebu Poslovnika o radu koji je vlast i opoziciju doveo do imidža suprotnog legitimitetu koji su stekli na izborima. Zašto se demokratija od bazične vrednosti pretvorila u fikciju parlamenta, a izabrani predstavnici dobili reputaciju najgorih među nama? Kako je prevesti žednog preko vode postao glavni moto u tumačenju Poslovnika, a kazna najzastupljenija mera u upravljanju Skupštinom s kraja druge decenije 21. veka? Da nisu opominjući, bili bi komični epiteti kojima su se prošle godine poslanici međusobno čašćavali, a reč je o izrazima koje većina građana ne koristi ni u svakodnevnoj kućnoj atmosferi. Tek toliko. Vokabular narodnih poslanika bio bi i sam zato dovoljan dokaz negativne selekcije koja im je otvorila vrata Skupštine, da ih nema još tako mnogo. Doduše, neobična ažurnost poslanika u vezi sa poslednjim budžetskim pitanjima mogla bi da razbije jedno od duboko ukorenjenih uverenja, ne stereotipa, da narodni predstavnici u Skupštini ne rade ništa. Oni su u stanju da napišu na hiljade amandmana, ali ne za javni interes i ne u skladu sa svojom svrhom u državi. Kontrola vlasti, naprotiv, prva je svrha koje su se dobrovoljno odrekli čak i javno kada je prva među njima Maja Gojković kazala poslanicima opozicije: neću vam dozvoliti da ugrozite vlast. Stabilnošću vlade predsednica parlamenta nastavila je da preti tokom cele prošle godine sve do sada već očiglednog nauma da se, štaviše, i za eventualne vanredne parlamentarne izbore optuže poslanici opozicije koji u Skupštini prave incidente i čine atmosferu destruktivnom. Opozicija se brani da je brojne prošlogodišnje incidente činila pod pritiskom cenzure, a vlast (sad su zakonodavna i izvršna jedno isto) na optužbe odgovara da se manjina ljuti jer je u manjini. Jedna od prvih zloupotreba demokratskih procedura bilo je sprečavanje opozicije da postavi pitanja tadašnjem premijeru kada se pred poslanicima pojavio u jednom od poslednjih četvrtaka u mesecu. Od 52 poslanika koji su se prijavili, svega devetoro je dobilo reč, a nijedan iz šest najvećih opozicionih partija. Da od toga može da bude još gore građani su se uverili brzo, pa je i iščuđavanje prestajalo kako se smanjivala razlika između skupštinskog prenosa i zabavnih šund sadržaja. Najpre je parlament raspušten da ne radi ništa samo zato što je počinjala kampanja za izbor predsednika Srbije. Usred prolećnog zasedanja celokupan rad parlamenta zaustavljen je da poslanici opozicije ne bi koristili Skupštinu kao medij za kontrakampanju. Tu je poništen uticaj zakonodavnog tela na živote građana i obesmišljen i onaj jedan dan izbora. Nakon te prekretnice Skupština se od kontrolnog i zvanično pretvorila u organ u službi nesmetane samovolje izvršne vlasti. U aktuelnom sazivu parlamenta ministri više uopšte ne dolaze poslednjeg četvrtka u mesecu da odgovaraju na poslanička pitanja niti podnose izveštaj o radu nadležnim skupštinskim odborima. To pravilo u prvo vreme izbegavalo se tako što su se sednice završavale pre spornog četvrtka. A onda su lažiranja postala otvorena. Kad nema neophodan kvorum predsedavajuća se doseti tehničkog kvara, šef poslaničke grupe SNS i predsednik Administrativnog odbora Aleksandar Martinović na sednici, na kojoj se potvrđuju 34 kazne (oko trećine izrečenih) ne dopusti reč nijednom poslaniku opozicije. I tako redom. Poslanici iz partija na vlasti, uzgred, predsednici su 18 od 20 skupštinskih odbora. A kad je o Martinoviću reč, valja reći još i to da je on jedini poslanik čija su dva predloga zakona ikada uvrštena u dnevni red. Za razliku od njegovih i vladinih, predlozi drugih poslanika ostaju van dnevnog reda, a tek svaki trinaesti amandman koji podnese opozicija biva prihvaćen. U najvišem zakonodavnom telu moda je odavno takva da im od svih komplimenata najviše imponuje da ih se pohvali brojem zakona koje su usvojili. Kao da su štamparske mašine, poslanici sve veću prednost daju kvantitetu nad kvalitetom. NJihovu potrebu prati i statistika. U novi nivo opasnosti od korupcije, diskriminacije, proizvoljnosti i drugih pošasti loših zakona - poslanici su ulazili sve dublje kako je rastao broj zakona usvojenih po hitnom postupku na predlog Vlade. Devet od 13 zakona stizalo je u Skupštinu po hitnom postupku, pa je sve sa pauzom izmišljenom za predsedničku kampanju brzina usvajanja zakona još uvek na nivou poželjnog rekorda - bezmalo pa jedan po danu. Čak i najvažniji zakoni za razvoj jednog društva, kao što su prosvetni, usvojeni su bez mogućnosti opozicije da iskoristi vreme za kritiku, a krovni zakoni - o osnovama i o visokom obrazovanju - nisu imali odvojene rasprave. Predsednica Skupštine ne zakazuje više sednice na aktuelne teme, a i to je u obavezi najmanje jednom mesečno i na najmanje jednu aktuelnu temu. Tako je Narodna skupština, uprkos zahtevu brojnih poslanika, ostala isključena iz najvažnijeg procesa „u novijoj istoriji Srbije“ - iz unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i Metohiji. Značaj njene uloge je dodatno obezvređen načinom i izborom kruga pregovarača iz koga su poslanici i formalno isključeni, kao i upadljivim nedostatkom potrebe predsedavajućeg Milovana Drecuna da saziva sednice Odbor za KiM. I Drecun je, uzgred, bio „žrtva“ isključenog mikrofona, jer se nije čulo da li je ili nije pozvao radikala Nemanju Šarovića da izađe napolje da „dobije batine.“ A sam je bio u prilici da kažnjava kada mu je „kao poklon“ nova radikalska nada Milan Damjanović, na jednoj od retkih sednica Odbora, bacio zastavu Kosova pred lice. Trgovinu mandatima i glasovima, što je danas zapravo manje uočljiva parlamentarna pojava ne zato što su poslanici slobodniji u odnosu na stranke, nego zato što je manja potreba partija za tom vrstom trgovine (većina je toliko dominantna da se ništa bitno ne menja uz pomoć nekoliko glasova) zamenila je trgovina Poslovnikom, čija zloupotreba je dosegla vrhunac prilikom usvajanja Izmena Zakona o budžetu za 2017, Zakona o budžetskom sistemu i Zakona o budžetu za 2018. Poslanici vladajućih partija pokazali su, dakle, do sada neviđenu marljivost i da su u stanju da samo za tu svrhu ispišu više amandmana nego za celu prethodnu godinu. Većinu od ukupno dve hiljade povukli su pre glasanja - kada su potrošili vreme predviđeno za raspravu. U prošlom broju NIN-a poslanica Nove stranke Marinika Tepić objašnjava da je reč o odmazdi kojom su se poslanici vlasti svetili opoziciji za višesatno utvrđivanje dnevnog reda jednom sedmično. U tim situacijama poslanici vlasti, zbog utvrđivanja kvoruma, moraju da sede u sali po sedam-osam sati. Opozicija tada predlaže svoje zakone za dopunu dnevnog reda, za svaki predlog ima tri minuta da ga obrazloži, a da poslanici režima samo tad nemaju pravo ni na repliku, ni na reklamiranje povrede Poslovnika. To su, poznato je već, prilike koje se uobičajeno koriste za političke obračune, prepričavanje naslovnih strana tabloida i nastavak rasprave sa društvenih mreža. Da nisu „nepostojeći“ amandmani na budžet oduzeli pravo na reč opoziciji, sigurno bi jedan od do sada primenjivanih metoda - opomene, kazne, isključivanje mikrofona, prekid vođenja stenograma, tehnički kvar. Suprotstavljeni delovi opozicije, oni koji se ni u čemu ne slažu, tvrde o atmosferi u Skupštini isto: da ih se nepravedno kažnjava, da im se pripisuje ono što nisu rekli, a spočitava svaka kritika vlade, da se opstrukcijom zapravo koristi vlast ne bi li svoju dominaciju u parlamentu učinila apsolutnom. Balša Božović, šef poslanika DS-a tako tvrdi da nije predsedavajućem Đorđu Milićeviću pretio da će mu „zavaliti šamarčinu“ za šta je dobio drugu opomenu u roku od nekoliko minuta. Dokaza za to nema, ali je svađu nastavio na Tviteru. Marko Đurić iz SDS „častio je“ drugog predsedavajućeg opisno „konju“, a verbalni ekstremizam se kod „novijih“ poslanika slabijih živaca pretvorio i u situacije na granici fizičkog obračuna. Predsedavajuća je bila „najvrednija“ među poslanicima pa je u izricanju kazni i opomena oborila rekorde svojih prethodnika. Kažnjeni su najviše bili poslanici Dveri kojima je jednom prilikom izrečeno čak 13 opomena i dva isključenja. Spolja gledano ne bez razloga - šef te poslaničke grupe uneo je kamen u Skupštinu da bi se pesnički izrazio kroz Otadžbinu Đure Jakšića, poslanica Marija Janjušević odbila je da izađe iz sale kad je dobila meru udaljenja i prišla je sa Poslovnikom u ruci govornici, Boško Obradović je u kabinet predsednice došao po objašnjenje zašto je isključen, a ona je tvrdila da ju je i fizički i verbalno napao. Istovremeno, Dveri su i najviše oštećene zloupotrebom Poslovnika i prava predsedavajućeg, jer je upravo najviše njihovih zahteva za sazivanje sednica na aktuelne teme ignorisano. Igranje amandmanima bio je samo jedan od načina da se demonstrira sila koja je varničila bes, psovke, fizičke reakcije neprimerene odraslom čoveku i čitav cirkus u parlamentu, kako je atmosferu nedavno opisala Maja Gojković, šefica cirkuske trupe. Kad je dreknula „izlazi napolje“ sekretarki parlamenta u lice, pokazala je, uostalom, i kakav manir gaji prema kolegama. Stroga vaspitačica, međutim, ima dvostruke aršine kad ignoriše sabotiranje prava na reč paralelnom galamom koju poslanici vlasti stvaraju čim zausti poslanik opozicije (za koga su, spekuliše se, zaduženi po stranačkoj direktivi). U Skupštini Srbije i prethodnih je decenija bilo mnogo čega čime se prozivani velikani srpske istorije i umetnosti ne bi dičili, ali ne i da predsednica toliko često biva optužena za laž. Maja Gojković tokom predsedavanja parlamentom beleži rekorde u izricanju opomena i kazni poslanicima opozicije, ali i brojem incidenata u kojima je i sama učesnik. I prvo redovno zasedanja u 2017. završeno je optužbom da je dnevni red falsifikovan. Neprimereno čestoj kritici na račun kolega povod uglavnom ostaje izgubljen između ugašenog mikrofona i pauze u vođenju stenograma. Kazne i optužbe na račun predsedavajuće, uz njena priznanja da radi u korist vlade, dokaz su veoma lošeg upravljanja parlamentom. Dijalog ne bi smeo da padne na poslednje mesto sredstava političke borbe u toj instituciji, kao prethodne godine, a naročito ne bezrazložno kada je većina toliko stabilna koliko Maja Gojković tvrdi. Paradoksalno, predsedavajuća se ne smatra odgovornom za rapidno rastuću destruktivnost Skupštine kojom rukovodi, nego, štaviše, ni predlog za njenu smenu, kao ni druge koji joj se ne dopadaju, ona nije uvrstila u dnevni red. Predstavnička funkcija ostala je jedina neugrožena u današnjem parlamentu, ako se ta tvrdnja može braniti istraživanjima javnog mnjenja, prema kojima SNS i dalje ima većinu. Predstavljenost još odgovara realnosti, iako dve trećine građana sumnja u regularnost izbora. Tim pre je doprinos funkcionerke SNS propasti ugleda Skupštine srazmeran važnosti njene uloge, ali na negativnom imidžu te institucije radilo se sa svih strana. Kada su se Vuk Jeremić i Saša Janković, poraženi kandidati na predsedničkim izborima čije su stranke formalno vanparlamentarne, iako uživaju podršku određenog broja poslanika, iz skupštinskog hola obratili novinarima, ni njima nije bilo na umu da se nezavisnost zakonodavnog organa u svakom trenutku mora poštovati kao baza slobodne volje i demokratije, da je vlast podeljena između izvršne i zakonodavne i da nisu izabrani na parlamentarnim izborima. Ako i budu imali šansu da se na njima oprobaju, veliki su izgledi da će kao „krivci“ za to biti proglašeni poslanici opozicije koji su izazivajući brojne incidente „uveli tu instituciju u nestabilnost“, a ne potreba SNS da podigne rezultat na lokalnim izborima u Beogradu podrškom koju uživa u Republici. Predsednica koja atmosferu u parlamentu doživljava nestabilnom, previđa sopstvenu odgovornost prve među jednakima i da je izgovaranje opozicijom još jedan nedemokratski čin zloupotrebe pravila. Nakon koga, sa aspekta birača, ni ponovni izbor ne bi imao nikakvog smisla. Legitimacija vlasti koja ne prihvata odgovornost opasna je koliko i zloupotreba mehanizama demokratije sa svim njihovim manjkavostima - do kraja ogoljenim u prošlogodišnjem bivstvovanju Narodne skupštine Srbije.