Kad eksperti olako prodaju dušu đavolu

Često se u javnosti čuju opaske da Srbija ima mnogo učenih ljudi, ali se oni javno ne oglašavaju, već su u unutrašnjoj emigraciji i klone se prisustva u javnosti, dok istovremeno, zbog odliva mozgova, zemlja ostaje bez učenih ljudi jer mladi i obrazovani privremeno ili trajno odlaze „na Zapad“. Ova zapažanja nisu neosnovana, ali uprkos tome, u Srbiji ne postoji ozbiljan manjak učenih ljudi. Postavlja se, međutim, pitanje kako se i u čiju korist upotrebljava njihovo znanje? I jesu li učeni ljudi istovremeno i časni? Vlast u svakoj zemlji, pa i u Srbiji, nastoji da valjanost svojih mera dokazuje pozivanjem na znanja onih koji su te mere kreirali, tako da u državni aparat angažuje mnogo „ljudi od znanja“, eksperata. Da bi se pojačao utisak o novom savezu moćnih i učenih ljudi u vođenju državnih poslova, već prilikom biranja funkcionera ističu se njihove diplome, s tim što najveću težinu imaju diplome najprestižnijih univerziteta u SAD, Velikoj Britaniji i drugim zapadnim zemljama. Ali, dešava se da i diploma nekog, ne naročito poznatog i uglednog zapadnog univerziteta ili koledža biva osnov za tretiranje njenog vlasnika kao „izuzetnog stručnjaka“ kome se mogu dodeliti i najviše, pa i ministarske funkcije, iako pre toga nikada u karijeri nisu bili ni blizu tako visokom položaju. Uključivanjem tih „eksperata“ vlast dodatno osigurava legitimitet svog delovanja. U uslovima faktičke kontrole medija, insistiranjem na stručnosti kreatora državne politike sve češće se ućutkuju i svi kritičari vlasti. Pristanak „eksperata“ da svoju učenost daju vlastima na upotrebu ne može se, u načelu i unapred, oceniti kao nečasno, jer je danas društveno-racionalno što bolje unovčiti svako vlastito dobro, pa i znanje. Legitimno je, naime, ako pojedinac svoje znanje daje na upotrebu političarima koji su mu bliski po idologiji, svetonazoru, pogledima na državu ili naciju, ali je nečasno ako „eksperti“ u svom radu krše ili svesno ostavljaju po strani etička pravila profesije, ako ona nisu po volji i u interesu njihovog poslodavca. Nečasno je, međutim, ako se ljudi, kojima se ne može osporiti stručnost, javno ne distanciraju od lažnih „stručnjaka“, sa kupljenim diplomama i plagiranim doktoratima, jer vlast i takve angažuje i predstavlja kao svoje „eksperte“. Nečasno je i ako iznose stav o nekom važnom pitanju naglašavajući da su za to stručni, a u stvari samo govore ono što oni ili, možda, njihovi poslodavci – političari misle. Pri tome nečasno delanje takvih ljudi ima teže, razornije posledice od nečasnog delanja „običnih“ pripadnika društva, jer se tako neumitno urušava poverenje u obrazovane ljude, urušava se njihov društveni status, a nauci i znanju se oduzima društveni značaj, građen vekovima. Jedna od vidljivih posledica ovog trenda dezavuisanja nauke i naučnih saznanja je i sve veća nespremnost roditelja da podvrgnu decu vakcinaciji, uprkos nesumnjivim naučnim dokazima o neophodnosti i prednostima vakcinacije. U Srbiji se lako može navesti mnoštvo drugih činjenica o faktičkom neuvažavanju naučnih saznanja u oblikovanju javnih politika, o urušavanju društvene značajnosti nauke i naučnika, o raskoraku između proklamovane težnje da se zemlja gradi kao „društvo znanja“ i stvarnih vidova „državne brige“ za nauku, kroz niska budžetska izdvajanja za nauku i visoko obrazovanje, kroz zakone kojima se umanjuje autonomija visokoškolskih ustanova, kroz uspostavljanje institucionalne dominacije lica koje imenuju organi države u Nacionalni savet za visoko obrazovanje i druge institucije koje usmeravaju oblast visokog obrazovanja. Za razumevanje novog društvenog (mal)tretmana ljudi od znanja važni su i novi obrasci ljudske komunikacije koje su donele nove tehnologije, pri čemu društvene mreže pružaju prostor za brzo širenje svakojakih „informacija“, „znanja“ i ličnih „iskustava“. Ipak, bitan činilac tog osobenog anticivilizacijskog trenda u tretmanu nauke jeste i rastuće neetično ponašanje „eksperata“. LJudi su vekovima gotovo neupitno verovali da su obrazovani po definiciji i časni ljudi, te da tu svoju nesumnjivu učenost neće koristiti za bilo koje loše delanje. Ali, to je zabluda - bilo je, ima i biće, nesumnjivo učenih, obrazovanih, inteligentnih, mudrih ljudi, čija se filozofska, naučna, stručna ili umetnička dela doimaju svojim pozitivnim kvalitetima, s tim da su ti učeni ljudi, čijim se delima s razlogom divimo, činili ili čine zlo i bili su ili su još u službi raznih „lošečinitelja“ - fašista, diktatora, terorista, pa čak i ordinarnih lopova i raznih mafija. Ako realne društvene prilike i nisu tako sumorne, ipak se valja zapitati: šta to uslovljava da se uz umnožavanje kruga učenih ljudi, istovremeno umnožava i krug ljudi koji nečasno deluju, samo za vlastito ili dobro raznih gospodara? Sve je manje onih koji sebi - i u sebi - postavljaju pitanje: radim li časno i hoću li se jednog dana postideti zbog onoga što sada činim? Kako se i zašto danas u Srbiji tako često gubi čast kao jedno od bitnih obeležja ljudskosti, pa i profesionalnosti? Šta to danas, sve češće i sve više navodi ljude da čine stvari za koje i sami znaju da ne priliče časnoj osobi? Zašto mnogi tako lako prodaju dušu đavolu? Dosta je i sklonih uverenju da je „nekad bilo bolje“, da bi i sada bilo bolje ako bi se poštovao tradicionalni način življenja. Ti „tradicionalisti“ zaborav moralnosti često dovode u vezu sa potiskivanjem religije i umanjivanjem uloge crkve u uređivanju sveukupnog života. Svojevrsna „normalizacija“ nečasnog delanja kao vladajućeg obrasca može se smatrati posledicom ustrojstva modernih kapitalističkih društava, u kojima je težnja za profitom i uvećavanje vlastitog kapitala prvi uslov individualne i društvene uspešnosti. Mnoge devijantne pojave, pa i učestaliji zaborav stida i obzirnosti prema drugima, dovode se u vezu sa promenama psiholoških i mentalnih funkcija ljudi pod dejstvom nove sveopšte „kolonizacije sveta“ uz pomoć interneta i virtuelnog „druženja“. Neka istraživanja nagoveštavaju i trajnije promene u načinu funcionisanja ljudskog mozga, tako da neke ranije moždane funkcije kržljaju, a druge dobijaju prevagu - umanjuje se empatija prema drugima, pa i efektima vlastitog delovanja. Problem sa uputstvima za individualno i kolektivno delovanje - sa ciljem da se obnovi moralnost, koja se svode na apele da pre svega „budemo ljudi“, da svako popravi sebe, da više i bolje rade institucije – je u tome što polaze od pretpostavke da bi to trebalo postići bez suštinskog menjanja društvenih koordinata. Upravo ta individualistička vizura je bitna slabost ove „strategije“. Društvo nije prost zbir pojedinaca i često i ne želi da se menja. Sociolozi, ali i ekonomisti Toma Piketi i Branko Milanović, upozoravaju na rast društvenih nejednakosti - moćnici su sve moćniji, a „mali“ ljudi sve nemoćniji. Prva rezultanta tog trenda jeste razorna dezintegracija društva, koja se manifestuje i kroz dominaciju izvršne vlasti u sistemu vlasti. Autokratske lične inklinacije državnih čelnika u Srbiji i u nekim drugim zemljama mogu pojačavati njihovu bezobzirnost u stilu vladanja. Ali, pogrešno je izvoditi njihovu realnu nad-moć iz njihovih ličnih svojstava kao „lidera“, pa i iz nekakvih nasleđenih sklonosti „naroda“ da traže takve „jake“ vođe, koji, uz podršku „naroda“, o svemu sami odlučuju. Ti atributi ličnosti vođe, kao i nasleđena „svojstva naroda“ jesu relevantni, ali nisu presudni. Dok se ne promeni temeljno ustrojstvo društva, promenom lidera menjaju se samo „nijanse“ u stilu vladanja ali ne i karakter vlasti i kvalitet svakodnevnog života ljudi. Građani u takvim društvima postaju svesni da je glavna trajektorija za dolazak na visoku društvenu poziciju ona kojom se ulazi u „stalež moćnika“, te je stalno sticanje nove moći, i to svim sredstvima, najbolja garancija za lični uspeh. Tako je stvoren sistem promocije u kojem je normalno da čovek ne oseća nelagodu ako je zauzeo visoko mesto na skali moći iako i sam zna da to ne odgovara njegovom ugledu u društvu. Elita nije više krug najuglednijih, već onih koji imaju najviše „dobrih stvari“ u svom posedu, pod svojom kontrolom. NJihova izrazito uvećana i nekontrolisana moć preliva se i na one koji ih opslužuju, koji - kao i moćni patron - prestaju da brinu o svom ugledu. Do zaborava profesionalne etike nema mnogo neugodnih koraka koje valja preći, pogotovo ako se takvo ponašanje izdašno nagrađuje. U razorenom društvu nema realnog straha od efektivnih sankcija za svako nečasno delanje. Čini se da je danas u Srbiji novi životni moto - ako si pametan, zaboravi na čast. Bilo bi dobro ako to ne postane vladajući životni moto mlade generacije.