Samo da diplomiram pa ću da emigriram

LJuba Šampion, legenda Dušanovca, švedsku ispovest je počeo odlučnim „Ne, neću se vratiti“ i verovatno je doveka u Estersundu venuo za Beogradom. Priče stvarnih i današnjih srpskih emigranata daleko su manje romantične od te koju je smislio Dragoslav Mihailović, a imaju i bitniju razliku - LJuba Šampion je „pred državom“ bio kriv za ubistvo; prosečan Srbin odlazi jer mu je država ubila nadu. Srbija, procenjuje se, ubije najmanje 60.000 nada godišnje, dovoljno da sa beogradskog aerodroma - prikladno nazvanog po još jednom emigrantu - svakog dana odleti krcat „erbas A320“, ponos nacionalne avionske kompanije. Odleti u nepovrat, razume se, jer se ni ti ljudi neće vratiti. „Leta 2012. prodao sam slovenačkim investitorima udeo u trećoj tehnološkoj kompaniji koju sam napravio u Srbiji, preselio se u Kaliforniju i upisao master na Berkliju. U tom trenutku startap eko-sistem u Srbiji jednostavno nije postojao. Nije bilo investitora u tehnološke kompanije, nisu postojali specijalizovani mediji, pravljeni su tek prvi stidljivi koraci u organizovanju zajednice, država nije razumela potrebe industrije i na svakom koraku je sistemski destimulisala tehnološko preduzetništvo. Kada se na to doda opšte stanje u društvu, jedino što takvo okruženje jeste stimulisalo bila je želja za odlaskom tamo gde stvari zapravo funkcionišu“, kaže Lazar Stojković, direktor dizajna u američkom startapu Super i mentor u kalifornijskom „500 startaps“, najaktivnijem „startap akceleratoru“ - to jest finansijskom, poslovnom, obrazovnom i svakovrsnom pomagaču mladim kompjuterašima sa dobrim idejama - na planeti. Kompjuteraši, pogotovo Stojkovićevog kalibra, nisu savršen uzorak srpske emigracije, ali ako na sva zvona objavljujemo nameru da zadržimo ljude od talenta, takve ljude treba i saslušati. Lazar sam kaže da se domaća tehnološka industrija „ubrzano i veoma uočljivo menja nabolje“. Pa ipak - neće se vratiti. „Zato što srpsko društvo, nažalost, i dalje nije društvo u kakvom želim da živim. I dalje je u srpskom društvu previše okoštalih, konzervativnih mentalnih obrazaca koja značajno utiču na kvalitet svakodnevnog života. Ne mogu da se otmem utisku da je Srbiji potrebna ozbiljna šok-terapija modernizacije u svim oblastima. Istovremeno, prilično sam siguran da širi društveni konsenzus za to ne postoji. Hajde da počnemo od kapitalizma, osnovnog preduslova ozbiljnog ekonomskog razvoja bilo koje zemlje koja nije ubola lutriju sa naftom ili nečim sličnim. U Srbiji kapitalizam ne postoji; odnosno, ono što ljudi u Srbiji obično zovu tim imenom, nema nikakve veze sa njim. Ako znamo da je berza kapitala u Srbiji praktično mrtva, korporatizacija mrtvo slovo na papiru, 53 odsto privrede u državnim rukama i tretirano kao stranački plen, to znači da se suštinska ekonomska tranzicija još nije dogodila. Našminkano prase je i dalje prase.“ Ako ogromna većina građana Srbije između ušrafljivanja u kapitalizam i gradnje socijalizma bira prvo, a u to nema sumnje već barem dve decenije, onda valja znati da je savremeni kapitalizam upravo ono što skicira Stojković, a ne predsednik Vlade koji preseca crvenu vrpcu pred fabrikom otvorenom državnim subvencijama radi ilustrativnosti. Naposletku, ne moramo da govorimo o kompjuterima i kapitalizmu; možemo i o problemima koji bi bili nedopustivi u svakom sistemu. „Većina mojih prijatelja iz Srbije koji se bave medicinom već je otišla ili uveliko priprema teren za odlazak u inostranstvo. A zašto doktori odlaze? Zato što se njihov rad materijalno ne vrednuje u skladu sa rezultatima, a ni potrebama društva. Društvo u kome se isto vrednuju talentovani hirurg koji svakodnevno spasava živote, osrednji hirurg koji nikoga nije operisao već dve i po godine, i hirurg koji ubija pacijente za mafiju, društvo je iz kog će se prvi od te trojice iseliti prvom prilikom“, podseća Stojković. Kada već pominjemo lekare, izvrsni mladi specijalizant u zahtevnoj grani medicine na pitanje da li kolege dominantno odlaze zbog toga što ne mogu da nađu prikladno radno mesto, zbog niskih plata ili loših uslova rada i celokupnog okruženja, odgovara jednostavnim: „Zbog svega što ste pomenuli“. Mlade lekare, dodaje, najviše raseljava prvi razlog; ako ga prebrode, katapultiraće ih druga dva. Bojana je pak Srbija katapultirala nekih sedam hiljada kilometara odavde, na Daleki istok, da tamo predaje engleski, iako se za to nije školovao. Isprva reaguje rezigniranim: „Nemam šta pametno da ti kažem; ne bih se vratio nikad“, a potom zamišlja povratak, govoreći time mnogo o razlozima odlaska. „Sada bih povratak u Srbiju sa detetom doživeo kao nekakvu kaznu, ali bih te slagao kada bih rekao da o njoj ne razmišljam. Ipak je to moja zemlja, na njenom jeziku još mislim, pa ako bih baš morao da se vratim, vidim sebe na Dunavu, u potpunom miru i tišini; tu i tamo poneki komšija, da pričamo o košavi i pecanju uz pivo i roštilj. Politiku da ne čujem, političare da ne vidim, a televizor da nemam.“ Čovek možda može da ne vidi i ne čuje politiku, ali njen će smrad i tada osećati, pa to što Vladimir Grečić, penzionisani profesor Ekonomskog fakulteta i stručnjak Ujedinjenih nacija za migracije, govori o „galopirajućem rastu“ srpske emigracije, iznenađuje manje od januarske košave. Pre toga treba reći da Srbija emigracionu statistiku ne vodi, a da imigracione statistike drugih država nisu celovite. „Godišnje statistike glavnih imigracionih zemalja evidentiraju migrante po zemlji u kojoj su rođeni, ređe prema državljanstvu, još ređe prema nacionalnoj pripadnosti. Problem je što je Srbija u poslednje dve decenije nekoliko puta promenila državni status. Migranti se i danas vode kao rođeni u SR Jugoslaviji ili u Srbiji i Crnoj Gori“, objašnjava Grečić. Neke su brojke ipak dostupne; otud onaj krcati „erbas A320“ sa početka teksta, jer se može pretpostaviti da Srbiju po danu napusti najmanje sto šezdeset ljudi. „Pregled međunarodnih migracija, koji je ove godine objavila Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, pokazuje da je emigracija iz Srbije poprimila galopirajući rast. Samo u članice te organizacije od 2005. do 2015. godine u proseku nam je odlazila trideset jedna hiljada ljudi. U 2014. godini emigriralo nam je pedeset sedam hiljada, a 2015. rekordnih 60.000 ljudi“, navodi Grečić. Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj pripada većina popularnih emigrantskih odredišta, to jest 22 od 28 članica Evropske unije, kao i SAD, ali ne i Kina i Rusija, gde se Srbi takođe sele. No, gde god odlazili, razlozi su slični. „LJudi nižeg obrazovanja tragaju za većim zaradama. LJudi koji se u medijima nazivaju ,mozgovima’ na prvo mesto stavljaju uslove rada i karijeru. Primera radi, iz razvijenih država Evrope, glavnih stubova Evropske unije, stručnjaci takođe odlaze u SAD ili u Kanadu; ne zbog višeg standarda, već zbog boljih uslova za napredovanje.“ Ovde je zanimljivo pomenuti da o odlascima iz Evrope za SAD govori i Lazar Stojković; tek da vidimo da se problem „odliva mozgova“ ne rešava čak ni „uređenom zemljom“. „Na socijalni model nordijskih zemalja u Srbiji se obično gleda sa puno poštovanja. Poznajem, međutim, nemali broj uspešnih Skandinavaca u Kaliforniji koji su se u Ameriku preselili upravo zato da bi od njega pobegli glavom bez obzira. Oni ne žele da budu materijalno kažnjavani tako što će plaćati poreze po stopi od devedeset odsto ili kazne za brzu vožnju od sto hiljada dolara samo zato što imaju više prihode od prosečnog građanina zemlje u kojoj su rođeni. Amerika nema gotovo nikakvu socijalnu zaštitu, ali isto tako nema ni gornju granicu društvene prihvatljivosti uspeha. Dok god si novac pošteno zaradio - bravo, svaka čast i vozi dalje. Samo nebo je granica“, zaključuje Stojković. Prethodni su redovi značajni kao ilustracija udaljenosti Srbije od tokova razvijenih zemalja - dok ambiciozni Srbi beže u Švedsku, ambiciozni Šveđani beže u Ameriku. No, Švedsku to verovatno ne potresa mnogo, jer je - kako podseća Vladimir Grečić - jeftinije uvesti čoveka visokih kvalifikacija nego ga proizvesti, što može samo dodatno popuniti avione koji poleću iz Srbije. Sanjani ulazak u Evropsku uniju mogao bi da ima isti efekat. „Siromašnije države članice EU imaju ozbiljnih problema kada je reč o emigraciji. Iz Rumunije je u članice Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj 2015. godine emigriralo 425.000 ljudi. Poljska, Bugarska, Mađarska i Hrvatska takođe su među pedeset država sa najbrojnijom emigracijom u svetu. Što je Srbija bliža članstvu u Evropskoj uniji, emigracija je dinamičnija, jer su prepreke sve labavije“, objašnjava Grečić. Možda je najbolje objašnjenje galopirajuće stope galopirajućih Srba sakriveno u Indeksu globalne konkurentnosti, bizarno detaljnom rangiranju potencijala svetskih država koje svake godine obavi Svetski ekonomski forum, onaj sa čuvenim sastancima u Davosu. Na tom su spisku države rangirane i po tome koliko tuberkuloza utiče na biznis - tu smo na 53. mestu od 137. analiziranih zemalja - a najzanimljiviji segment Indeksa za ovu priliku jeste sposobnost države da zadrži talente. Na šta god stručnjaci iz Davosa pod „talentima“ mislili, a izvesno govore o nečemu unovčivom, nijedan se čitalac neće iznenaditi time što nas Indeks za 2017. godinu smešta na 134. mesto. U leđa nam gledaju samo BiH, Haiti i Venecuela, ali zanimljivost je u tome što su ocenu srpske konkurentnosti u tom domenu dali - sami Srbi, to jest domaći poslovni partneri Svetskog ekonomskog foruma. S jedne strane, to što se na ovo pitanje odgovara samoposmatranjem, daje nastrane rezultate, jer ispada da Ruanda lakše zadržava talente od Francuske, a Bangladeš od Italije. Život talenta u Srbiji (134), Rumuniji (132), Hrvatskoj (131), Mađarskoj (126) verovatno nije gori od života u Laosu (42), Kambodži (50) ili na Zelenortskim Ostrvima (73), ali kada čovek odlučuje o emigraciji, upravo je samoposmatranje bitno, a ne „objektivni ekonomski pokazatelji“. Izvesno je bolje živeti u Srbiji nego u građanskim ratom razorenom Jemenu (130), ali od Jemena se sa očitim razlozima očekuje manje nego od Srbije, i zato je „ubijena nada“ ključna fraza srpske emigracije.