To što nema Dragana, to je jednostavno nepodnošljivo

Kada je podigla ruku sa Dobričinim prstenom i poklonila se, publika je ustala i započela najduži aplauz koji je jedan glumac dobio na otvorenoj sceni Zvezdara teatra. Bio je to pozdrav Mileni Dravić koja je dobila najveće glumačko priznanje za životno delo, ali i dobrodošlica umetnici koja se posle dve godine prinudnog odsustva iz posla i iz javnosti, pojavila na sceni. Ova trajna prvakinja filmske umetnosti, kako je o njoj davno zapisao Ranko Munitić, zadužila je jugoslovensku i srpsku kinematografiju sa sto filmskih, više od šezdeset televizijskih i više od 20 pozorišnih uloga. Sve su one dostupne u pregledu koji je u monografiji Milena Dravić sačinila Tatjana NJežić. Meni je u sećanju, ali i u kompjuteru, najdraži odgovor njenog supruga Dragana Nikolića od pre petnaestak godina. Na moje pitanje koju Mileninu ulogu najviše voli, odgovorio je: „I dan-danas, kada gledam njen prvi film, Prekobrojna, i kada dođe ona scena da Milena zapeva Jutros mi je ruža procvetala... meni krenu suze na oči. A da ne pričam o kraju filma Jutro Puriše Đorđevića, o sceni njenog streljanja, što je nešto najpoetičnije i najlepše što sam video ne samo na jugoslovenskom filmu. To kako je odigrala tu scenu u totalu, to su kulminacija i katarza u ovom našem poslu, zbog te sekvence vredi živeti, od toga se ne može dalje.“ Kao devojka sa Dorćola, Milena Dravić je dobila pravo građansko vaspitanje koje podrazumeva odbacivanje apriornih autoriteta, negovanje opreznog optimizma i život u napornom zadovoljstvu. Poslednje dve godine su joj donele muku sa kojom se hrabro nosila. Ostala je bez Dragana, razbolela se, lečila, i posle svega oporavak. Velika je moja radost kad se nalazimo u Monksu gde je Điđa odvojio deo kafića za nas dve, izluftiran od dima, gde se oseća praznična atmosfera začinjena vračarskim šmekom. Razmenjujemo male božićne znake pažnje, naručujemo čaj za nju, kafu za mene, a devojčica donosi tacnu kolača kojim je Điđa u odsustvu poželeo dobrodošlicu Mileni. Sve miriše na lepotu, onu koju Milena širi oko sebe. Pitam je kako pamti Božić: To je uvek bio najlepši dan. I kad sam bila mala, u porodici sa roditeljima, i kasnije celog života sa Draganom, Božić je bio praznik koji je oboma najviše značio. Nikada velika gužva, nas dvoje i još poneko od najbližih. Bio je to dan, veče, i noć smirenja svoga uma, tela, svega. Opuštanje i vera da će sutra biti bolje. Šta je vera za vas, kada ste postali svesni vere u nešto? Vera je bila deo mog kućnog vaspitanja. Nikada neću zaboraviti kako je izgledala naša slava, Sveti Nikola, kada moja majka rano ujutru vezuje slavski kolač u božanstvenu uštirkanu belu salvetu ukrašenu ručnim radom, a tata ga nosi u Crkvu Aleksandar Nevski, koja se nalazila preko puta naše kuće.. U toj crkvi smo kršteni moj brat i ja. Mi smo stanovali u broju četiri Ulice Đure Đakovića (danas Venizelosova) a u broju 12 su bili moji baba i deda. A cela familija, stričevi, stanovali su na Dorćolu – Dositejeva, Dobračina, Gundulićev venac. I kad dođe Sveti Nikola, svi bismo se okupili kod babe i dede. Puno gostiju, veselje, a mi deca bismo, kada nas niko ne vidi, pili vino koje je ostalo u čašama. Ta lepota Božića u kući se ne zaboravlja. Ovo mi je prvi Božić da sam sama, bez Dragana. Zvali su me prijatelji da idem kod njih, ali neću. Ja sam u specifičnoj situaciji već duže vremena, u stvari sam na dužem bolovanju.. Koje se bliži kraju... Ja se borim da bude tako, ali je činjenica da sam zbog tog svog stanja izgubila slobodu, postala sam zatočenik koji se bori koliko može i verujem da to polako prevazilazim. Koliko je to u mojoj moći, naravno. A to što nema Dragana, to je jednostavno nepodnošljivo. Ipak, posle godinu dana od dodele, imali ste snage da izađete na scenu, da vam se uruči Dobričin prsten, objavljena je i monografija o vama čija promocija je bila, opet u prepunoj sali Kulturnog centra... sve ste to izdržali. Sa kakvim osećanjem? Iskreno rečeno, imala sam u glavi samo jednu misao - da ljudi koji su došli u Zvezdara teatar i u Kulturni centar budu zadovoljni. Da njihovim očima, u njihovom ponašanju, vidim da li sam ja tu nagradu stvarno zaslužila. Jer, ja o toj nagradi uopšte nisam razmišljala. I kada su mi javili da sam je dobila, nisam bila srećna koliko bi se to očekivalo, jer su sve loše stvari koje su mi se događale bile jače od sposobnosti da se radujem Dobričinom prstenu. Kada sam konačno imala snage da se to uručenje obavi, bila sam srećna jer sam videla da su moja bratanica, moja unuka, moj brat, moji prijatelji, svi vi koji ste bili tamo, pokazali koliko se radujete. To mi je bila najveća satisfakcija. Taj dan u Zvezdari je bio poseban, nešto dobro se osećalo na sceni i u vazduhu. Pred dolazak na ovaj susret sa vama, razgovarala sam sa glumicom Bebom Lončar i ona mi je kazala da niko nije toliko zaslužio ovu nagradu kao vi, da ste zaslužili sve najveće nagrade koje glumac može da dobije, jer se niko nije toliko dao ovom poslu kao vi. Kakva je druga strana tog davanja? Hvala Bebi i posebno mi je drago što to ona kaže. Znamo se od rane mladosti, iz istog smo kraja, iz iste škole. Život nas kasnije razdvojio, ali Beba mi je uvek ostala u lepom sećanju i zato mi posebno znači ta njena rečenica. Ja nisam razmišljala o drugoj strani ovog posla, jer ja i ne mislim da je to samo posao. Tačnije, meni je bilo predodređeno da ovo radim. Kad se dogodi da baš ništa ne radim, ne snimam, ne igram, ja sam sebe angažovala na nekoj drugoj strani. Umela sam, recimo, da sednem u avion i odem u Pariz jer je tamo bila neka velika izložba impresionista koje ja volim i tog trenutka je to za mene bilo veoma važno. Mene su to saznanje i ta lepota držali do sledećeg filma. I uvek je tako bilo. Kada nisam igrala, mene su okupirale sve druge oblasti umetnosti, muzika, izložbe, balet... Sve ružno u ovom poslu, trudila sam se da zaboravim. Nedavno ste mi kazali da vam je žao što niste u boljoj kondiciji da odete u Atinu i vidite izložbu posvećenu Mariji Kalas... Da baš mi je žao, ali zato sam bila nedavno na koncertu Ive Pogorelića u Kolarcu. Znam ga kad se prvi put u javnosti čulo za njega, pamtim njegov početak u Varšavi, slušala sam ga potom u Beogradu. Znate, mi smo kao glumci bili često bedno plaćeni, ali ja sam umela da odem u nekadašnji Jugoturs, kupim avionske karte na rate, i odem u neku evropsku prestonicu da bih nešto čula ili videla. Tako sam jednom prilikom videla da Pogorelić ima koncert u teatru Champs Elysees, i ja sam preko tog Jugotursa otišla u Pariz. Bez tih putovanja, bez tog duhovnog bogatstva ne bih mogla sa toliko ljubavi celog života da se predajem glumi. A davala sam sebe maksimalno, bila sam do kraja ozbiljno posvećena svakoj ulozi. Andrej Bele, prvi čovek Grand kafe u Beogradu, kaže da mu ljudi u Sloveniji ne veruju kada je govorio da Milena i Dragan žive u potkrovlju jedne stambene zgrade na Vračaru, u skromnom stanu. Zar nisu u kući, u luksuznom penthausu... Milena i Dragan su to! Trebalo je da živimo u boljim okolnostima, taj stan je trebalo da bude jedno privremeno rešenje, a ne da tu ostanemo. Znate kako je bilo u ono vreme kada je država brinula o umetnicima tako što im je dodeljivala potkrovlja, mansarde. To je i nama dopalo. Sada vidim koliko smo pogrešili što kasnije nismo sebi obezbedili prostor kakav smo zaslužili. U jednom trenutku, četiri-pet godina pre no će se Dragan razboleti, ipak smo poželeli da priuštimo sebi malo više prostora za disanje. Našli smo stan u jednoj novoj zgradi, dopao se meni, dopao se Draganu, i hteli smo da ga kupimo. Međutim, ljudi koji su to prodavali su Dragana i mene videli duplo, sve je u našem slučaju koštalo duplo. Mi taj novac jednostavno nismo imali. Bez obzira koliko je Bog bio njemu odredio, koliko meni, bilo bi lepo da smo to malo više kvadrata i taj lepi pogled mogli sebi da pribavimo. Ima tu još nešto. Nikada Dragan i ja nismo priželjkivali luksuz, niti smo mislili da je sreća u gomilanju novca. Naš život je podrazumevao neke druge vrednosti. Nedavno sam u Sarajevu, posle promocije monografije o Draganu Nikoliću Gospodin mangup, sa Emirom Hadžihafizbegovićem pričala o vama. On je dokazivao koliko ste vi ne samo velika glumica već i veliki čovek. Mi ovde pamtimo kako ste u teškim vremenima umeli da izaberete dobru stranu, da budete na dobrom putu. Bilo je to veoma teško devedesetih godina, kada ste glasno govorili šta mislite o tadašnjoj vlasti i kako se ne odričete svojih prijatelja Hrvata, Muslimana, Slovenaca... To vas je koštalo? Dragan i ja smo tih devedesetih godina ostali prijatelji sa ljudima koji su nam do tada bili prijatelji, a živeli su u zemlji koja je bila prostor našeg rođenja. Neko drugi je počeo da deli zemlju u kojoj smo rođeni i u kojoj smo živeli, zemlju na čijem sam svakom delu snimila neki film. Nisam nikada razmišljala o tome hoće li se nekome na vlasti, ili bilo kome, dopasti moj stav, jer ja sam sledila svoje vaspitanje i svoje poimanje morala. Niko me nije javno prozivao zbog toga, ali bilo je podzemnih voda koje su radile svoje. Niko me nije stavio na crnu listu, puštaju se neki moji filmovi, ali ja odavno nisam prisutna u javnosti kao umetnik čiji bi glas nešto značio. Ja nikome nisam nanela zlo, nikada nisam pravila probleme, a što god da nam se događalo, Dragan i ja nikada nismo tražili zaštitu. A kada je prošao taj užas od rata i svega što nas je zadesilo, kada smo ponovo krenuli sa turnejama po zemljama koje su nekada činile deo naše velike zemlje, opet sam se susrela sa kolegama, sa publikom, i videla da se tu ništa nije promenilo. Ne možete da izbrišete decenije zajedničkog života i rada, decenije u kojima smo gradili i sistem vrednosti tog društva. Ja mislim da sam se zalagala i živela ispravan sistem vrednosti, što god ko o tome mislio i kako god ko na to danas gledao. Danas žive samo dve legende jugoslovenskog filma – reditelj Veljko Bulajić u Zagrebu i glumica Milena Dravić u Beogradu. On snima svoj novi filma, a i vi ćete, nadam se, uskoro? Tek sada počinjem da razmišljam o tome. I verujem da možda mogu opet pred kamere.