Rat bez objave

Rusko-američki rat ostaje samo na nivou diplomatskih čarki, makar za sada. Amerika pošalje oružje Ukrajini, Rusija je opomene. Rusija od 2012. zemljama zapadnog Balkana proda najmanje milion dolara vrednu vojnu opremu i tehnologiju, Amerika obeća da će ispitati ovdašnji bezbednosni okvir. Zamenik ruskog premijera Dmitrij Rogozin poseti Indiju, jednog od najvećih uvoznika ruskog oružja, kako bi proširio saradnju i uključio je u stvaranje azijske osovine s Kinom, a NJu Delhi ugosti i američke vojnike, i to baš u jednoj ruskoj podmornici, između ostalog. Vašington preko UN izrekne sankcije Severnoj Koreji zbog nuklearnog programa, a Moskva ponudi da posreduje između dve zemlje. Katkad se ostvari i saradnja, kao kada je potkraj prošle godine dojava CIA sprečila teroristički napad u Sankt Peterburgu, ali čak i tad Tramp podseti da je Rusija rival Amerike, a ne njen partner. S obzirom na činjenicu da je prošla godina počela srdačnim jednočasovnim razgovorom između Trampa i Putina, deluje da će ovu obeležiti tiho odmeravanje snaga čiji je okvir američka administracija u jednom nedavnom izveštaju opisala kao uporno rusko poturanje informacija i napade u sajber-prostoru s ciljem mešanja u unutrašnju politiku drugih zemalja, implicitno i američku. Rečju, sitno prepucavanje i prozivanje na nivou nižih razreda osnovne škole je u javnosti bez posledica moguće baš zato što se Moskva i Vašington isuviše dobro znaju i kontrolišu. To što Vašington nema moralnog prava da drugima sudi zbog guranja nosa gde mu mesto nije, smisleno je koliko i tražiti iglu u plastu sena, ili moral u međunarodnoj politici. To što je Tramp napravio radikalan zaokret u odnosu s Putinom je, s druge strane, znakoviti pokazatelj da je i priučenom američkom predsedniku jasno da Rusija trenutno ipak prednjači u onome što zovu „hibridni rat“. Rogobatna i ne naročito jasna sintagma, to stoji, ali je i dalje dovoljno značenjski održiva da se o njoj povede polemika. S jedne strane, profesor studija bezbednosti na teksaškom univerzitetu u El Pasu, Damijen van Pjuvelde smatra da će uskoro svaki konflikt koji nije prost čeoni sudar vojnih snaga biti okarakterisan kao hibridan, upravo zato što nijedan rat nije svodiv na vulgarno puškaranje. „Verovatno svi sukobi u istoriji čovečanstva bili su određeni asimetričnom prirodom ratovanja usled koje protivnici nastoje da jedni drugima iskoriste manjkavosti, što stvara kompleksne situacije koje uključuju i konvencionalne, regularne i nekonvencionalne, neregularne taktike. Napade i povlačenja s jedne strane i propagandu s druge“, predočava Van Pjuvelde. I, dok se osnovna struktura ratovanja možda nije promenila, drastično se usložnjila razvojem informacionih tehnologija. Dovoljno da danas može da se ratuje bez objave rata, podstrekivanjem nemira, širenjem neproverljivih informacija i širenjem prisustva na internetu. „Novi elementi poput trolova, aktivista i botova su nesporno promenili pravila igre. Za potrebe analize, hibridno ratovanje je ono koje uključuje intervencije u sajber-prostoru, tradicionalne trupe, paravojne formacije, ekonomske sankcije i političku i medijsku manipulaciju“, piše u jednom istraživanju Stratfora. Može li se činjenica da su ruski hakeri obarali sajtove američkih javnih službi smatrati izolovanim incidentom u svetlu američkog i ruskog učešća u sirijskom sukobu? Izvesno je i da je upumpavanje državnih para u, recimo, kablovski kanal Raša Tudej deo šire strategije o kojoj su Napoleon, Ajzenhauer i Hitler mogli samo da sanjaju - u SAD je nedeljno ovaj kanal gledalo osam miliona domaćinstava. Pristojan, ne naročito impozantan udeo u gledanosti, ali dovoljan da u beskraj destabilizuje donedavno neprikosnovenu „anglosaksonsku medijsku mantru“, kako je rekao Putin. Na talasu prisustva zvaničnih i nezvaničnih ruskih medija se u osvit američkih predsedničkih izbora i zavrtela lažna vest da je Hilari Klinton ozbiljno bolesna. Reč je samo o najmorbidnijem obliku uticaja na američke izbore - prethodili su neovlašćeni ulasci u elektronske prepiske političara iz Demokratske partije, pregledanje biračkih spiskova u 21 saveznoj državi, a Ruski institut za strateške studije, direktno odgovoran Putinu, naglo je u oktobru 2016. odlučio da se u javnosti zauzme za Trampa. Naročito kada je pobeda Hilari Klinton delovala sve izvesnije, što Putin, i dalje gnevan zbog uloge Bila Klintona u posrtanju Jeljcinove Rusije devedesetih, ne bi dobro podneo. Samo na Fejsbuku je u prvoj polovini prošle godine primećeno 5.200 oglasa s ruskim linkovima koji su koštali nešto više od 150.000 dolara. Organizacija unutar američkog ministarstva odbrane čiji je zadatak istraživanje neprijatelja i predupređivanje opasnosti, Grupa za asimetrično ratovanje, uspela je krajem 2016. da u Priručniku o ruskom ratovanju nove generacije prikupi i pretrese taktike suparničke velesile. Imali su, doduše, primere koji je trebalo da ih upozore, a ubedljivo najznačajniji je ruska premetačina u Ukrajini koja je poslužila kao pokazna vežba hibridnog ratovanja za budućnost. Cilj novog ratovanja u 21. veku za Ruse više neće biti pobeda u oružanom sukobu, već promena režima, širenje sfera uticaja i držanje suparnika u potčinjenom položaju s tendencijom ka ponižavanju. Sve prakse kojima je Moskva uticala na tok izbora u Americi već je bila oprobala na ukrajinskim predsedničkim izborima 2014. godine, kada je, recimo, objavila lažnu vest da je pobedio neonacista Dmitro Jaroš, iako je bio jedanaesti po redu s manje od jedan odsto glasova. Svega jedan dan takvog podstrekivanja bio je dovoljan da se međ’ Rusima zapati mišljenje da nacisti negde ponovo dolaze na vlast i da protiv novog krvoprolića valja ustati, pa makar i manjim krvoprolićem. Sve je prisutniji i trend profesionalizacije ruske vojske čiji će osnovni zadatak ubuduće biti uklanjanje unutrašnjih opasnosti i podstrekivanje nemira na tuđim teritorijama. Tako je bilo u februaru i martu iste godine, kada je 500 naoružanih ljudi u neoznačenim maskirnim uniformama preuzelo kontrolu nad vojnim bazama na krimskom poluostrvu. Kijev je tvrdio da je reč o ruskim trupama, a čak ih je i ruski general u penziji, admiral Igor Kasatonov, nedvosmisleno identifikovao kao pripadnike Specnaza i 31. vazdušnodesantne brigade koja je iskustvo i ozloglašenost sticala u čečenskom i rusko-gruzijskom ratu. Moskva je tvrdila da je naprosto reč o ruskim patriotama rođenim kod zapadnih komšija. Moskva će se, piše dalje u priručniku, ubuduće za prevlast boriti sporenjem američkog uticaja u problematičnim regijama poput Bliskog istoka, Balkana, centralne Azije i magrebske Afrike. Namenska industrija se gotovo kompletno ulupava u sisteme protivvazduhoplovne odbrane i u razne balističke rakete. Rusija je od 2008. mnogo ulagala i u razvijanje i proizvodnju bespilotnih letelica koje, iako za sada nemaju klasično naoružanje, mogu da nose sredstva elektronskog naoružanja kojim mogu da presreću komunikaciju, ometaju signale i zbunjuju radare. Poznato je, recimo, da su ovim napravama prekidali radio-veze između pozicija ukrajinskih vojnika, a potom im u tišini ponaosob javljali da su se njihovi saborci drugde povukli ili predali. U priručniku se zaključuje da su Rusi umnogome nadrasli stereotipnu sliku pijanog sovjetskog vojnika i da je stanje „ratovanja nove generacije“, što zvuči još nezgrapnije od „hibridnog ratovanja“, stanje kojim će ruski režim stalno da zahteva unutrašnju i spoljnu legitimnost. Neko bi rekao da je Moskva samo unapredila ono što su SAD već dve decenije unazad radile s velikih uspehom. Samo što novi svetski policajac nema batinu, već sijaset lažnih vesti u rukavu, oprobanih hakerskih fora i više političkog uticaja od kulturnog. I da, ne govori „Yes, we can“, već „K pobede“.