Madurova narko-diktatura

Talas nasilnih protesta koji je tokom 2017. zahvatio Venecuelu stavio je u centar pažnje nevolje s kojima se moja zemlja suočava. Milioni Venecuelanaca su već napustili zemlju, dok mnogi drugi to pokušavaju, bežeći od gladi, bolesti i represije. Predsednik Nikolas Maduro, umesto da traga za načinima da se patnja okonča, preduzima korake kojima učvršćuje svoju diktatorsku vladavinu, što zauzvrat nailazi na osude širom sveta. Ali, iako je venecuelanska kriza sada na radaru međunarodne zajednice, malo ko u potpunosti shvata šta se u zemlji događa, ili kakve bi posledice njeno zapadanje u autokratiju imalo izvan njenih granica. Režim koji je nekad prosperitetnu zemlju transformisao u beznadežan slučaj siromaštva i kriminala pretnja je ne samo za Venecuelance, već i po višedecenijski demokratski progres čitavog regiona. Madurov despotizam upoređivan je s kontrolom koju na Kubi ima Raul Kastro. Ali, sistem koji je u Venecueli uspostavljen nije klasični totalitarni režim, već nešto što je, da pozajmimo termin od nemačkog teoretičara prava Karla Šmita, nalik permanentnoj „državi izuzetaka“. Koristeći privid slobodnih izbora kao dimnu zavesu, Maduro nastoji da obesmisli venecuelansku demokratiju time što će pod kontrolu vlade staviti sve ključne institucije, a posebno državnu izbornu komisiju. Koristeći taj privid demokratije, režim ubija, muči, proganja i proteruje svoje protivnike, preti i uznemirava kritičare, te cenzuriše ili zatvara medije, polako gušeći svaku slobodu. Malo po malo podvrgavajući sebi sve u zemlji, režim je, reklo bi se, nameran da ne prelazi nevidljivu „crvenu liniju“ koja bi međunarodnu zajednicu navela da zauzme oštriji stav. Nažalost, u ovom trenutku Maduro nema razloga za brigu. Hladni rat je daleka uspomena a zapadni mehanizmi kreiranja pretnje su oslabili. Mnogi zapadni lideri imaju problema da shvate koliku opasnost Madurov režim predstavlja po stabilnost latinoameričkih demokratija, po bezbednost Zapada u celini, te posebno po nacionalne interese Sjedinjenih Država. Ne računajući odbijanje američkog predsednika Donalda Trampa da isključi mogućnost vojne intervencije, najveći deo globalne podrške venecuelanskoj borbi za demokratiju je anemičan. Postoje brojni razlozi zbog kojih je potreban jači međunarodni pritisak na venecuelanske vlasti. Za početak, Madurov režim nastavlja da Kubu snabdeva naftom i novcem kojim se učvršćuje Kastrova diktatura. Nijedan trezveni posmatrač ne bi trebalo da s odobravanjem gleda na dugoročne implikacije tog partnerstva. Madurov režim takođe podržava, a često i finansira, čitav niz političkih grupacija koje imaju destabilizirajući uticaj u svojim zemljama, od radikalnih partija i secesionističkih grupa u Španiji, Velikoj Britaniji i širom Evrope, do dobro poznatih terorističkih organizacija na Bliskom istoku, gde održava snažne veze s Iranom i radikalnim islamistima (tako nastavljajući politiku svog prethodnika Uga Čaveza). Osim toga, venecuelanska vlada često podržava antizapadno nastrojene diplomatske inicijative lansirane u EU, te raspiruje podele i sukobe unutar regionalnih tela, poput Organizacije američkih država. A ne sme se zaboraviti ni da su veze venecuelanskog režima s kolumbijskim i meksičkim narko kartelima, kriminalnim grupama koje se bave pranjem novca, te međunarodnim švercerima oružja dobro dokumentovane. U konfrontacijama s režimom do kojih je tokom 2017. dolazilo širom Venecuele, nenaoružani, hrabri i odlučni ljudi su Madurovim bezbednosnim snagama uputili direktan izazov, demonstrirajući spremnost da se odupru pokušajima da im se oduzme sloboda. Žrtve koje su ljudi - posebno oni mladi - u to ime već podneli svedoče o njihovoj posvećenosti. Šta onda sad sledi? Promena režima, koja je mnogima prioritet, i dalje je izvodljiva, ali samo uz primenu odgovarajućih alatki. Da bi se neliberalne snage srušile a vladajućoj kliki uputio izazov, Venecuelancima je potrebna čvrsta strategija građanske neposlušnosti. To će zahtevati konstantni spoljni pritisak na finansijske i institucionalne izvore podrške režimu, te kontinuiranu mobilizaciju protestnih snaga u zemlji. Ovo nije strategija koju zagovara kompletna opozicija. Neki veruju da je diktatura porazila prodemokratske snage, i da jedini način da se ova novouspostavljena normalnost dovede u pitanje jeste da se pronađe način na koji bi se ona potkopala iznutra. Ali takav pristup bi vodio samo popustljivosti prema vlasti, kohabitaciji s njom i, na kraju, podvrgavanju njenoj volji. Istorija sugeriše da, kada je jedna zemlja dovedena do ivice, patriote uzvraćaju udarac. Iz tog razloga verujem da će u predstojećim mesecima revitalizovana opozicija još jednom protresti zemlju. Kako ljudi budu shvatali da Madurov režim nema interesa da ublaži efekte socijalne i ekonomske katastrofe koja je pogodila Venecuelu, protesti će ponovo oživeti. Danas Venecuela živi u iščekivanju. Prodemokratske političke stranke i organizacije civilnog društva se reorganizuju, sejući seme novog i još snažnijeg zamaha u borbi za slobodu. Zajedno s međunarodnim partnerima, venecuelanske demokrate će nastaviti da lome režim i vraćaju slobodu koja im je oduzeta. Venecuelanci duguju zahvalnost onima u međunarodnoj zajednici koji su se već odazvali njihovim apelima. Još jednom molimo naše prijatelje u inostranstvu da prestanu sa svim ambivalentnostima u gledanju na situaciju u Venecueli i više ne pozivaju na dijalog s režimom koji nije pokazao nikakav interes da pregovara s opozicijom. Umesto toga, apelujemo na svetske lidere da podrže legitimnu Nacionalnu skupštinu, te priznaju Vrhovni sud, čije su sudije bile primorane na odlazak u egzil. Sve slobodne zemlje treba da nastave s razotkrivanjem „narko-diktature“ koja trenutno vlada zemljom. Venecuela je na raskršću. Jedan pravac vodi u popustljivost i prihvatanje konsolidacije jednog kriminalnog režima - put koji implicira nemerljivu štetu po region i svet. Drugi pravac vodi promeni režima, obnovi demokratskih institucija, okončanju humanitarne krize, te obnovljenom obećanju ekonomskog i političkog prosperiteta. Mi Venecuelanci moramo da odlučimo kojim ćemo putem da krenemo. Ali nam je potrebna podrška globalne zajednice da bismo napravili pravi izbor.