Prigodna čitulja

Već nekoliko godina unazad, mogao bi se u kritičkim osvrtima na netom završenu godinu pisati jedan isti tekst. To, istovremeno, znači dve stvari: ili je naša filmska situacija u osnovi toliko stabilna da joj i ne nalazimo bitnih mana, ili da smo toliko blagonakloni da privide krivotvorimo kao pozitivan saldo. Što je najgore, i što dodatno komplikuje stvari, za prvu mistifikaciju ima realnog osnova. Beograd (manje Srbija) ima filmski repertoar koji je danas manje više planetarno unificiran (jedino Azija radikalno odstupa od posvemašnje holivudizacije bioskopskih ekrana). Na drugoj strani, tu produkcijsku i estetičku deficitarnost arthaus filmova u odnosu na eklatantne oblike filmske komercijale pa i šunda, nadoknađuju (bar u Beogradu) već tradicionalni, dobro osmišljeni i pre svega veoma informativni filmski festivali: Fest, Festival autorskog filma, 7 veličanstvenih, Beldoks, Slobodna zona, i sve brojnije nedelje nacionalnih kinematografija, koje upravo i postoje kako bi se, makar i veštačkim putem, videlo da živimo u pluralnom svetu. Nije, naravno, sve tako savršeno i može se prigovoriti ovom ili onom festivalu da mu koncentracija a i upućenost izmiče, da neka filmska kretanja nedostaju isključivo iz razloga selektorske neobaveštenosti ili averzije (što mu dođe na isto!) ali, generalno, beogradski filmski gledalac nije uskraćeni gledalac. No, ovo nije problemska ravan kojom u ovom slučaju treba da se bavimo. Pravo polje problema i imperativni prvi plan jeste stanje u srpskom filmu. Tim pre, što je godina na izmaku potpuni fijasko i ne radi se samo o tome da je ovo, bar što se igranog filma tiče, najgora godina u milenijumu nego jedna od najgorih od 1945. Da nije bilo vredne pobedničke nagrade rediteljki Mili Turajlić za film Druga strana svega na možda najznačajnijem festivalu dokumentarnog filma IDFA u Amsterdamu, srpski film ne bi zaslužio više od prigodne čitulje. Koliko je ova, nekad u svetskim razmerama prestižna kinematografija, dotakla dno, govori i kvalitet domaćih TV serija koje ne samo gledanošću uspevaju tamo gde filmovi zataje. Vazda kukamo kako su nam bioskopi prazni, ali biće da smo pomešali uzrok i posledicu, pa nikako da prazne bioskopske sale kada su srpski filmovi u pitanju dovedemo u vezi sa (ne) kvalitetom onoga što se pod zastavom srpskog filma u njima prikazuje. Ova situacija je tim alarmantnija jer nakon besperspektivnih godina ministra Brace Petkovića, srpsku kinematografiju srpsko društvo tankuje značajnim finansijskim injekcijama, ali su ova bajpasovanja mahom uzaludna. Tako večiti izgovor srpske filmske nomenklature o nedostatku novca, bez obzira na to što ga je svakako neophodno više, mahom pada u vodu… U svojoj beskrajnoj nadmenosti spram suseda, srpski film je izgubio ne samo u balkanskim kvalifikacijama, no je potisnut i u regionu. Ako filmski profesionalac u bioskopsku salu u kojoj se prikazuje srpski film, ulazi sa zebnjom, najprosečniji gledalac (čast izuzecima!) uopšte i ne ulazi. Talenti nesumnjivo postoje, ali kada se pismen, artikulisan, gledljiv srpski film najzad i pojavi (kakav je slučaj sa vrlo dobrim filmom Bojana Vuletića Rekvijem za gospođu J), iza njega je petnaestak anahronih, bezličnih, međunarodno nekonkurentnih i po svekolikom opsegu potpuno lokalnih filmova, pri čemu ovaj opseg jedva da i poseduje neki od međunarodno važećih filmskih parametara kvaliteta… Srećom ili ne, neučestvovanje u savremenosti se ne nagrađuje… TOP 5 1. Nezakonito, r: Adrijan Sitaru (Rumunija) 2. Blejd Raner 2049, r: Deni Vilnev (SAD/UK/Kanada) 3. Nokturama, r: Bertran Bonelo (Francuska/Nemačka/Belgija) 4. Sluškinja, r: Čen-vuk Park (Južna Koreja) 5. Raj, r:Andrej Končalovski (Rusija/Nemačka)