Devet u polufinalu

Postoji nepisano pravilo NIN-ovog žirija koga bismo mogli da se setimo kada u ovogodišnjem užem izboru ugledamo imena Davida Albaharija, nagrađenog za Mamac 1996. godine i Vladimira Pištala, pisca knjige Tesla, portret među maskama, laureata iz 2008. Novinar našeg nedeljnika, zadužen da 1970. prati finalnu sednicu posle koje je izabrano Pekićevo Hodočašće Arsenija NJegovana, opisuje kako se debatovalo i o „novoj“ prozi Meše Selimovića, čije je delo Derviš i smrt jednoglasno odabrano četiri leta ranije. „Što se Tvrđave tiče“, napominje, „žiri je pošao od jednog zrelog i već oprobanog stanovišta: pisac koji je jednom dobio NIN-ovu nagradu, ne može za nju ponovo konkurisati delom koje svojom vrednošću ne dostiže nagrađenu knjigu.“ Stari članak pokazao je da se od početaka strogo vodilo računa o članu koga u Pravilniku zapravo nema. No, pored dva prethodna dobitnika, Tamara Krstić, Jasmina Vrbavac, Zoran Paunović, Mihajlo Pantić i Božo Koprivica (predsednik), članovi aktuelnog saziva NIN-ovog žirija, uvrstili su u uži krug i tri prva romana. Proleće se na put sprema Bojana Krivokapića, autora kolekcije priča i zbirke gemischt-poezije, i Luzitaniju Dejana Atanackovića. Jovica Aćin, čija bibliografija broji više od dvadeset knjiga pripovedaka i eseja, objavio je svoj prvi roman Srodnici. Aćin je bio član NIN-ovog žirija 1976, 1977, 1978. i 1979. godine. Tada su nagrađeni: Upotreba čoveka Aleksandra Tišme, Dom sve dalji Petka Vojnića Purčara, Vrata od utrobe Mirka Kovača i Zadat život Pavla Ugrinova. Radovan Beli Marković, Miloš Latinović i Mira Otašević nisu prvi put finalisti, a Srđan Srdić bio je u užem izboru. Spisak naslova koji ulaze u najuži krug štampaćemo u sledećem broju. Ime dobitnika nagrade za najbolji roman u 2017. biće objavljeno 15. januara 2018. NIN-ovu nagradu delimično podržava Ministarstvo kulture i informisanja, kao i jedna domaća i jedna strana kompanija koje su želele da ostanu anonimne kako bi u prvom planu ostali isključivo laureat i ugledno priznanje. Vladimir Pištalo SUNCE OVOG DANA (Agora) Smeštajući Andrićevo delo usred ličnog književnog mita, Vladimir Pištalo (1960) svoju je priču o sadašnjici ispisao kao pismo Andriću. Epistolarni roman toka književne svesti, pisan je kroz tuđu svest. Usred mreže asocijacija, zamaskiran je u manifestni govor eseja, koji u sebi sadrži skrivenu i zbirku priča i zbirku pesama i putopis. Čitaoca izveštava o Andrićevim prozorima u svet i svest iz panoptikuma, cirkusa i knjiga; o književnim prozorima u strast i u tajnu žene; o onome što zaista jesu mitski heroji njegovog doba; o Gavrilu Principu i Mladoj Bosni kao društvenoistorijskom kontekstu nepravde poslednjeg kmetstva u tadašnjoj Evropi. Ali i o istini današnjeg sveta i neokolonijalnog ustrojstva u kome „usrećitelji traže od usrećenih da se odreknu sopstvenih očiju“. Bojan Krivokapić PROLEĆE SE NA PUT SPREMA (Red Box) Pisan fragmentarno, roman donosi priču o Gregoru, dečaku-čoveku kroz kojeg kroz polifoniju progovaraju različiti likovi i njihove transgeneracijske priče – o siromaštvu, nepravdi, borbi, bolesti, smrti, preživljavanju, ljubavi. Likovi Bojana Krivokapića (1985), iako identitetski različiti, slični su u svojoj osiromašenosti i rastrzanosti, njihov dah je sve kraći, životi im trepere, a snovi se sve češće stapaju sa zbiljom. Ovo je proza o dečaku koji je voleo da plete, o desetak baba od kojih su neke motale duvan i decenijama gledale u more, o bolnicama, smokvama u Skadru, o Istri, kolonistima, Jugoslovenima, o izmicanju tla pod nogama, o borbi - za bolji život. Radovan Beli Marković PLAVA KAPIJA (Albatros plus) I u romanu Plava kapija Radovan Beli Marković (1947) zbivanja smešta u dobro poznati okvir, stavljajući u prvi plan selo Ćelije i njegove žitelje, preuzimajući iz prethodnih dela niz likova i mnoštvo fabularnih niti. Čitalac od prve rečenice ima utisak da se našao u dobro poznatom i bliskom svetu. Pričajući priču o onom obliku lepote koji je podesan da postane simbol svega što može biti uzvišeno, smešteno iznad običnog i svakodnevnog, čoveku lako dostupnog sveta stvari i pojava, pripovedač je dodatno relativizovao granice između ovog i onog sveta, prošlosti i sadašnjosti. Mešaju se vidljivo i nevidljivo, istorijsko i svakodnevno, književno i empirijsko gradivo. Jovica Aćin SRODNICI (Laguna) Roman dvostruke potrage u kojem se prepliću postupci detektivske, ali i fantastične književnosti. Glavni junak romana Jovice Aćina (1946), inače autorov prezimenjak, istražuje svoje poreklo, spreman da prihvati sve posledice tog putovanja. Saznavši da priča vodi do dalekih Pirineja, on zajedno sa sinovima odlazi do Španije. Porodično stablo, mape i usmena predanja putokazi su u traganju za nestalim precima. Iako sve više njih navodi na zaključak da će familija rekonstruisati poreklo, pojavljuju se nepoznanice koje ovu prozu pretvaraju u priču s fantomima, među kojima je najistaknutiji Belano ili Bolanjo, slavni čileanski pisac. Mira Otašević GORGONE (Geopoetika) Na stranicama koje ispisuje Mira Otašević prepliću se i sudaraju životopisi pisaca, glumaca, muzičara, slikara, muškaraca, žena, ljubavnika, policajaca, vojnika, dželata, žrtava i ubica, preživelih i mrtvih. Breht, Bojs, Đango, drugi znani i neznani, stvarni i nestvarni, različitog porekla i jezika, raspeti u vremenu omeđenom svetskim ratovima, onim razornim i onim „hladnim“. Vremenu kojem su se grčevito, bezuspešno opirali, dok se pretvaralo u vrtlog koji ih je sve većom brzinom uvlačio u sebe. Sve njih, u gradovima, zemljama fašizma, logorima, odbačene u emigrantskim utočištima, Mira Otašević izvlači iz bezdana zaborava, saosećajući sa svakim od likova o kojima piše, gradeći piramidu stvaranja, patnje, otpora. Dejan Atanacković LUZITANIJA (Besna kobila) Utopijski roman o beogradskoj psihijatrijskoj bolnici tokom Prvog svetskog rata koja se nalazila u zgradi poznatoj kao Doktorova kula. Dom za s uma sišavše je tokom okupacije zvanično bio van nadležnosti okupatora koji je tu eksteritorijalnost dodelio bolnici, po svoj prilici, ne bi li se lišio komplikovanih obaveza. U romanu Dejana Atanackovića (1969) ta minijaturna teritorija postaje parlamentarna republika zasnovana na ukidanju neravnopravnosti između lekara i pacijenta, a pre svega na ideji da razum i ludilo nisu dve suprotstavljene okolnosti, već da se i razumu i ludilu jednako suprotstavlja ljudska glupost. Dok se ludilo vekovima tamniči i kažnjava, glupost se oduvek veliča, slavi i ovlašćuje. David Albahari DANAS JE SREDA (Čarobna knjiga) Preuzevši na sebe obavezu da brine o ostarelom ocu, obolelom od Parkinsonove bolesti, junak romana dobija priliku za još jedan, poslednji pogled u njegovu dušu. Tokom zajedničkih šetnji po Zemunskom keju i malih kućnih razgovora, otac počinje da govori o delovima sopstvene prošlosti koji su njegovom sinu bili malo poznati. Iz žrtve Rezolucije Informbiroa, kako ga je sin oduvek zamišljao, otac se u njegovim očima preobražava u posleratnog komunističkog dželata, što baca novo svetlo i na dotadašnji život njihove porodice. David Albahari (1948) obračunava se u romanu sa svakodnevicom jedne bolesti i s pitanjima da li se bolest i sreća mogu zaslužiti; mogu li zločini da se ponište ili da zastare. Srđan Srdić SREBRNA MAGLA PADA (Partizanska knjiga) Roman Srđana Srdića (1977) počiva na dvema paralelnim pričama koje se u jednom času ukrštaju, formirajući dvoglavo svedočenje o privremenoj prirodi i finalnoj neodrživosti prisnog, intimnog kontakta, o nemogućnosti autentične komunikacije, o usamljenosti kao neotklonjivom atributu čovekovog stanja. Usamljenost karakteriše likove bez obzira na faktičku životnu situaciju, svejedno da li uistinu žive sami ili su samotni među drugima, čak unutar porodice. A u spoljašnjem svetu svejednako ih okružuju svakojaki oblici niskosti i gadosti, pohlepe, pokvarenjaštva i sebičnosti. No, usred tako mračne vizije ljudske prirode nalazimo i prostore razoružavajuće nežnosti: u temelju presudno važnog motivacionog niza stoji priča o roditeljskoj ljubavi. Miloš Latinović ČETIRI LUDILA (Vulkan) Umetnost je velika pozornica na kojoj se kreću junaci Miloša Latinovića (1963), koji uloge ne biraju, nego ih dobijaju. Izgubljeni u sopstvenim postojanjima, oni dopuštaju snovima da ih vode verujući da jedino tako mogu otkriti sopstveni identitet. Priređujući Šekspirovog Kralja Lira na sceni Dvorskog nacionalnog teatra u Minhenu, glavni junak ove priče, Joca Savić – srpski umetnik nepravedno zanemaren na našim prostorima – podseća nas na sveprožimajuću prirodu umetnosti i njenu suštinu koja leži u neiscrpnoj raznolikosti tumačenja iste priče. Paradoksalan spoj stvarnosti i umetnosti odgovara spoju ljudske ništavnosti i neograničene ljudske mogućnosti. Upravo u tom paradoksalnom spoju počiva kosmička dimenzija ljudskog postojanja.