Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   18.11.2018. 01:30
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Ужи избор за НИН-ову награду
Девет у полуфиналу

Поред два претходна добитника, жири је уврстио и три прва романа. Троје писаца је већ било у финалу, а један два пута у ужем избору, за своја ранија дела

Постоји неписано правило НИН-овог жирија кога бисмо могли да се сетимо када у овогодишњем ужем избору угледамо имена Давида Албахарија, награђеног за Мамац 1996. године и Владимира Пиштала, писца књиге Тесла, портрет међу маскама, лауреата из 2008.
Новинар нашег недељника, задужен да 1970. прати финалну седницу после које је изабрано Пекићево Ходочашће Арсенија Његована, описује како се дебатовало и о „новој“ прози Меше Селимовића, чије је дело Дервиш и смрт једногласно одабрано четири лета раније. „Што се Тврђаве тиче“, напомиње, „жири је пошао од једног зрелог и већ опробаног становишта: писац који је једном добио НИН-ову награду, не може за њу поново конкурисати делом које својом вредношћу не достиже награђену књигу.“
Стари чланак показао је да се од почетака строго водило рачуна о члану кога у Правилнику заправо нема. Но, поред два претходна добитника, Тамара Крстић, Јасмина Врбавац, Зоран Пауновић, Михајло Пантић и Божо Копривица (председник), чланови актуелног сазива НИН-овог жирија, уврстили су у ужи круг и три прва романа. Пролеће се на пут спрема Бојана Кривокапића, аутора колекције прича и збирке gemischt-поезије, и Лузитанију Дејана Атанацковића.
Јовица Аћин, чија библиографија броји више од двадесет књига приповедака и есеја, објавио је свој први роман Сродници. Аћин је био члан НИН-овог жирија 1976, 1977, 1978. и 1979. године. Тада су награђени: Употреба човека Александра Тишме, Дом све даљи Петка Војнића Пурчара, Врата од утробе Мирка Ковача и Задат живот Павла Угринова.
Радован Бели Марковић, Милош Латиновић и Мира Оташевић нису први пут финалисти, а Срђан Срдић био je у ужем избору.
Списак наслова који улазе у најужи круг штампаћемо у следећем броју. Име добитника награде за најбољи роман у 2017. биће објављено 15. јануара 2018.
НИН-ову награду делимично подржава Министарство културе и информисања, као и једна домаћа и једна страна компанија које су желеле да остану анонимне како би у првом плану остали искључиво лауреат и угледно признање.

Владимир Пиштало
СУНЦЕ
ОВОГ ДАНА
(Агора)

Смештајући Андрићево дело усред личног књижевног мита, Владимир Пиштало (1960) своју је причу о садашњици исписао као писмо Андрићу. Eпистоларни роман тока књижевне свести, писан је кроз туђу свест. Усред мреже асоцијација, замаскиран је у манифестни говор есеја, који у себи садржи скривену и збирку прича и збирку песама и путопис. Читаоца извештава о Андрићевим прозорима у свет и свест из паноптикума, циркуса и књига; о књижевним прозорима у страст и у тајну жене; о ономе што заиста јесу митски хероји његовог доба; о Гаврилу Принципу и Младој Босни као друштвеноисторијском контексту неправде последњег кметства у тадашњој Европи. Aли и о истини данашњег света и неоколонијалног устројства у коме „усрећитељи траже од усрећених да се одрекну сопствених очију“.


Бојан Кривокапић
ПРОЛЕЋЕ СЕ
НА ПУТ СПРЕМА
(Red Box)

Писан фрагментарно, роман доноси причу о Грегору, дечаку-човеку кроз којег кроз полифонију проговарају различити ликови и њихове трансгенерацијске приче – о сиромаштву, неправди, борби, болести, смрти, преживљавању, љубави. Ликови Бојана Кривокапића (1985), иако идентитетски различити, слични су у својој осиромашености и растрзаности, њихов дах је све краћи, животи им трепере, а снови се све чешће стапају са збиљом. Ово је проза о дечаку који је волео да плете, о десетак баба од којих су неке мотале дуван и деценијама гледале у море, о болницама, смоквама у Скадру, о Истри, колонистима, Југословенима, о измицању тла под ногама, о борби - за бољи живот.



Радован Бели Марковић
ПЛАВА
КАПИЈА
(Албатрос плус)

И у роману Плава капија Радован Бели Марковић (1947) збивања смешта у добро познати оквир, стављајући у први план село Ћелије и његове житеље, преузимајући из претходних дела низ ликова и мноштво фабуларних нити. Читалац од прве реченице има утисак да се нашао у добро познатом и блиском свету. Причајући причу о оном облику лепоте који је подесан да постане симбол свега што може бити узвишено, смештено изнад обичног и свакодневног, човеку лако доступног света ствари и појава, приповедач је додатно релативизовао границе између овог и оног света, прошлости и садашњости. Мешају се видљиво и невидљиво, историјско и свакодневно, књижевно и емпиријско градиво.



Јовица Аћин
СРОДНИЦИ
(Лагуна)

Роман двоструке потраге у којем се преплићу поступци детективске, али и фантастичне књижевности. Главни јунак романа Јовице Аћина (1946), иначе ауторов презимењак, истражује своје порекло, спреман да прихвати све последице тог путовања. Сазнавши да прича води до далеких Пиринеја, он заједно са синовима одлази до Шпаније. Породично стабло, мапе и усмена предања путокази су у трагању за несталим прецима. Иако све више њих наводи на закључак да ће фамилија реконструисати порекло, појављују се непознанице које ову прозу претварају у причу с фантомима, међу којима је најистакнутији Белано или Болањо, славни чилеански писац.


Мира Оташевић
ГОРГОНЕ
(Геопоетика)

На страницама које исписује Мира Оташевић преплићу се и сударају животописи писаца, глумаца, музичара, сликара, мушкараца, жена, љубавника, полицајаца, војника, џелата, жртава и убица, преживелих и мртвих. Брехт, Бојс, Ђанго, други знани и незнани, стварни и нестварни, различитог порекла и језика, распети у времену омеђеном светским ратовима, оним разорним и оним „хладним“. Времену којем су се грчевито, безуспешно опирали, док се претварало у вртлог који их је све већом брзином увлачио у себе. Све њих, у градовима, земљама фашизма, логорима, одбачене у емигрантским уточиштима, Мира Оташевић извлачи из бездана заборава, саосећајући са сваким од ликова о којима пише, градећи пирамиду стварања, патње, отпора.

Дејан Атанацковић
ЛУЗИТАНИЈА
(Бесна кобила)

Утопијски роман о београдској психијатријској болници током Првог светског рата која се налазила у згради познатој као Докторова кула. Дом за с ума сишавше је током окупације званично био ван надлежности окупатора који је ту екстериторијалност доделио болници, по свој прилици, не би ли се лишио компликованих обавеза. У роману Дејана Атанацковића (1969) та минијатурна територија постаје парламентарна република заснована на укидању неравноправности између лекара и пацијента, а пре свега на идеји да разум и лудило нису две супротстављене околности, већ да се и разуму и лудилу једнако супротставља људска глупост. Док се лудило вековима тамничи и кажњава, глупост се одувек велича, слави и овлашћује.

Давид Албахари
ДАНАС ЈЕ
СРЕДА
(Чаробна књига)

Преузевши на себе обавезу да брине о остарелом оцу, оболелом од Паркинсонове болести, јунак романа добија прилику за још један, последњи поглед у његову душу. Током заједничких шетњи по Земунском кеју и малих кућних разговора, отац почиње да говори о деловима сопствене прошлости који су његовом сину били мало познати. Из жртве Резолуције Информбироа, како га је син одувек замишљао, отац се у његовим очима преображава у послератног комунистичког џелата, што баца ново светло и на дотадашњи живот њихове породице. Давид Албахари (1948) обрачунава се у роману са свакодневицом једне болести и с питањима да ли се болест и срећа могу заслужити; могу ли злочини да се пониште или да застаре.

Срђан Срдић
СРЕБРНА
МАГЛА ПАДА
(Партизанска књига)

Роман Срђана Срдића (1977) почива на двема паралелним причама које се у једном часу укрштају, формирајући двоглаво сведочење о привременој природи и финалној неодрживости присног, интимног контакта, о немогућности аутентичне комуникације, о усамљености као неотклоњивом атрибуту човековог стања. Усамљеност карактерише ликове без обзира на фактичку животну ситуацију, свеједно да ли уистину живе сами или су самотни међу другима, чак унутар породице. А у спољашњем свету свеједнако их окружују свакојаки облици нискости и гадости, похлепе, покварењаштва и себичности. Но, усред тако мрачне визије људске природе налазимо и просторе разоружавајуће нежности: у темељу пресудно важног мотивационог низа стоји прича о родитељској љубави.



Милош Латиновић
ЧЕТИРИ
ЛУДИЛА
(Вулкан)

Уметност је велика позорница на којој се крећу јунаци Милоша Латиновића (1963), који улоге не бирају, него их добијају. Изгубљени у сопственим постојањима, они допуштају сновима да их воде верујући да једино тако могу открити сопствени идентитет. Приређујући Шекспировог Краља Лира на сцени Дворског националног театра у Минхену, главни јунак ове приче, Јоца Савић – српски уметник неправедно занемарен на нашим просторима – подсећа нас на свепрожимајућу природу уметности и њену суштину која лежи у неисцрпној разноликости тумачења исте приче. Парадоксалан спој стварности и уметности одговара споју људске ништавности и неограничене људске могућности. Управо у том парадоксалном споју почива космичка димензија људског постојања.



Мића Вујичић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Ана Брнабић, премијерка

Звала сам јутрос Вучевића телефоном, потпуно могу да разумем његову фрустрираност.

Прочитајте све мисли
bg