Na neki način sadašnjost

Uprkos poslovično depresivnim opisima i predviđanjima, srpska poezija je mnogo žilavija biljka nego što izgleda onima koji je prate izdaleka ili čitaju samo na internetu. Ovo potvrđuje i produkcija iz godine na izmaku, i to koliko visokim umetničkim kvalitetom, toliko, pa i više činjenicom da su novi, nezavisni izdavači (Kontrast, Arete) ne samo hrabro izdvojili jednu proizvodnu liniju za domaću savremenu poeziju, nego i objavili neke od najboljih knjiga ove godine. Avangardno nasleđe na presudan način oblikuje knjige Bez začina Maje Solar (1980), Volfram Bojana Vasića (1985) i Šrapneli: pejzaži od baruta Danila Lučića (1984), koje spadaju u sam vrh ovogodišnje produkcije. Dok Solar – baštineći iskustvo feminizma, te time i povišen osećaj empatije za sve ponižene i uvređene – precizno raskrinkava užase savremenog kapitalističkog sveta, istovremeno ga, (auto)subverzivnim humornim opaskama koje pesmama daju čudesnu vitalnost, čini kako-tako podnošljivim, dotle Vasić, sa graničnih polja na kojima se sudaraju priroda i civilizacija, izvanredno sugestivnim jezičkim slikama opisuje spore procese rasapa svih formi života kako urbanog, tako i ruralnog sveta, pronalazeći, ipak, u detaljima tih mikrokosmosa razloge za ljubav, veru i nadu. U Lučićevim pesmama pak poetički fokus je na pojedinačnim stihovima i rečenicama, „izbačenim“ iz svog primarnog egzistencijalnog konteksta, koji, kao u uzbudljivom jezičkom trileru, oblikuju napetost, pretnje i (adolescentski) strahovi nejasnog porekla. Drugačiji poetički prostor obuhvata Dolina Plistos Dejana Ilića (1961), rafiniranog, odmerenog tona, ali i pojačane čulne osetljivosti, koja iskustvo porodičnog putovanja kroz savremenu i mitsku Grčku i Italiju samerava sa onim „ovde i sada“, svedočeći, poput Nabokova, da je život nešto veliko, tajanstveno i svetlucavo. U sličnom, intimnom krugu kreće se i nova knjiga Živorada Nedeljkovića (1959) Uspon, s tim što je njeno tematsko središte ovdašnja svakodnevica i male radosti koje povremeno blesnu u njoj. Nova knjiga Petra Matovića (1978) Iz srećne republike, kreće se, poput Ilićeve, širim, evropskim prostorima, ali je njen ton za nijansu oporiji, rezigniraniji, dakako nametnut i aktuelnošću tema o kojima govori: tehnologizovanim i anksioznim urbanim pejzažima i permanentnom krizom identiteta, a ova kriza, ili preciznije: pokušaj uspostavljanja bilo kakvog identiteta u poslejugoslovenskom svetu tema je dvoglasne poeme Ana-Marije Grbić (1987) Zemlja 2.0. Na sasvim drugo kraju poetičkog spektra nalazi se knjiga Sećanja počinju posle smrti Saše Jelenkovića (1964), koja kultivisanom patetikom i izbalansiranom ironijom unosi stoičku vedrinu u širok spektar motiva vezanih za smrt, kojom se, takođe, ali na način sabiranja životnog i umetničkog iskustva bavi i knjiga Hristova luda Stevana Tontića (1946). Pored navedenih, vredi pomenuti i nove zbirke Stane Dinić Skočajić, Sunčice Denić, Vojislava Karanovića i Gojka Božovića, koje se kreću u tematskim i poetičkim krugovima ocrtanim u njihovim prethodnim knjigama, kao i nove naslove u konkursnoj ediciji Trećeg trga, među kojima se izdvajaju debitantski rukopis Jovana Markovića Znakovi i znaci i nova knjiga Stevana Bradića Iz zemlje. Ukupno uzev, može se reći da srpske pesnikinje i pesnici svih generacija, sasvim po strani od medijske pažnje i dramakvinisanja, rade ono što je njihov posao, a to je da pišu dobre knjige. Koje pritom uopšte nisu skupe i divne su za poklon. TOP 5 1. Maja Solar: Bez začina (Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad) 2. Bojan Vasić: Volfram (Kontrast, Beograd) 3. Dejan Ilić: Dolina Plistos (Povelja, Kraljevo) 4. Petar Matović: Iz srećne republike (Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad) 5. Saša Jelenković: Sećanja počinju posle smrti (Povelja, Kraljevo)