Atlas telesnosti

Dejan Atanacković Luzitanija Dejan Atanacković po svemu je specifičan autor. Poznat je kao vizuelni umetnik, koji poslednjih godina živi i radi u Firenci. Poznat je i po radionicama zasnovanim na dijalogu studenata i psihijatrijskih pacijenata. Upravo se radnja i njegovog prvog romana dešava u ustanovi umno obolelih. Oni imaju zadatak da odgovore na pitanje – šta je Luzitanija? Roman istoimenog naslova, u izdanju Besne kobile, plasirao se među finaliste za NIN-ovu nagradu. Kakav prozni svet čeka čitaoca iza naslova Luzitanija? U Luzitaniji je, verovatno na svakoj strani, prisutna poneka slika ljudskog tela, čak i kada se o telu ne govori direktno. Vođen sam bio idejom o romanu kao nekoj vrsti atlasa raznovrsnih telesnosti. U romanu mnogi putnici prelaze vrlo daleka rastojanja. Ponekad su to kretanja kroz pejzaže sasvim nalik ljudskoj utrobi, bilo da je reč o podzemnim tunelima ili hodnicima firentinskog prirodnjačkog muzeja. Ponekad je telo prolaz ili kapija. Telo nestaje ili se preobličava, a pojavljuju se i mnoge ličnosti koji u sebi nose neobičnu sličnost sa pojedinim životinjama. A naravno da je telo u osnovi politička tema, koja se tiče drugosti, neprilagođenosti, pa i načina na koje se neprilagođenost vekovima izdvaja i kažnjava. Zato u romanu, sred najvećeg ratnog nasilja, upravo najranjiviji, napušteni, nekorisni članovi društva, pacijenti psihijatrijske bolnice, prepušteni na milost i nemilost tuđih ratnih ambicija, stvaraju utopijsko društvo, jedan, rekao bih, vrlo uspešan državni projekat. Kako vam se otvorila ova priča? Luzitanija je repertoar godinama taloženih slika. Rad na romanu bio je postupak sasvim nalik mom uobičajenom radu u oblasti vizuelnih umetnosti: uobličavanje slika i njihov raspored, često u postupku vrlo sličan video-montaži. Priča se zapravo „otvarala“ godinama, mada su naravno postajali i direktni povodi. Najpre poziv za učešće na jednoj izložbi posvećenoj Prvom svetskom ratu, kada sam, istražujući priču o Doktorovoj kuli zapravo došao do prvobitne ideje romana. Drugi povod jeste svakako saradnja sa firentinskim muzejima prirodnih nauka, u sklopu mojih predavačkih aktivnosti, odnosno rada na predmetu koji se tiče istorije predstavljanja ljudskog tela. A naravno da je i sama didaktička aktivnost jedan narativni rad, pričanje priča. Takođe, značajan uticaj na rad na romanu imale su i neke činjenice mog života, konstantno kretanje između Firence i Beograda, pa i mnoga druga putovanja. Kako vidite poziciju NIN-ove nagrade u kontekstu srpske kulture? Svakako je reč o nagradi koja ima veliki uticaj na razumevanje šta je to, uopšte, srpska kultura, a nadam se da se ta kultura, šta god bili njeni okviri, može i mora shvatiti kao nešto u kontinuiranom nastajanju i promenama, a ne nešto statično i zaokruženo. Zapravo, mislim da je pitanje šta je to srpska kultura, zaista još uvek suštinski nepostavljeno, premda se povodi za postavljanje tog pitanja svakodnevno nameću. Danas je potrebno odupreti se mnogo čemu, ponuditi drugačije, ponekad upravo suprotne ideje, i važno je da postoje „mesta“ u društvu gde pojedinac može da oseti da je to moguće. Posebno u društvu u kome se, manje-više oduvek, kao kulturni i politički model nameće neophodnost pripadanja nekoj interesnoj grupi ili makar društvu „istomišljenika“. Činjenica da prvi roman praktično nepoznatog autora, male izdavačke kuće, može da stekne pažnju kakvu je stekla Luzitanija naravno da govori u prilog toj nagradi.