Za tango je potrebno dvoje

Proces evropeizacije nije nepovratan, jer postoji opasnost rušenja demokratskih institucija i vladavine prava i jačanja autoritarnih tendencija, upozoravaju neke članice EU. Ali, Suzana Grubješić, generalna sekretarka Evropskog pokreta u Srbiji, kaže za NIN da se pobedom Emanuela Makrona Francuska nakon mnogo godina ozbiljno zainteresovala za politiku proširenja i uz Nemačku predstavlja glavni oslonac Srbije u EU. Nakon formiranja vlade u Nemačkoj, sa Angelom Merkel na čelu, ona očekuje i početak ozbiljnih reformi u samoj EU. „Evropski projekat je ugrožen i spolja i iznutra – spolja mu prete drugi akteri poput Rusije i Kine, uz američku ravnodušnost i sve veći izolacionizam, a iznutra ga podrivaju ksenofobično-populistički i neliberalni režimi koji bagatelišu najvažnije evropske vrednosti: vladavinu prava i solidarnost. Zato svi s nestrpljenjem očekuju od Merkelove i Makrona nju dil za Evropu. Mnogi nazivaju 2018. godinom šansi. Ona ne bi smela da postane još jedna godina propuštenih šansi. Ni za EU, a naročito ne za Zapadni Balkan i Srbiju“, navodi Suzana Grubješić. Predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker je u septembru prvi put izašao sa jasnom vremenskom odrednicom i najavio Strategiju o uspešnom pristupanju Srbije i Crne Gore do 2025? Konačno smo dočekali da neko od zvaničnika iz EU pomene moguću godinu proširenja EU na Zapadni Balkan – 18 godina od pokretanja Politike stabilizacije i pridruživanja, 14 godina posle samita EU-Zapadni Balkan u Solunu, osam godina otkad je Srbija aplicirala za članstvo i četiri godine nakon što je otpočela pregovore. Imajući sve ovo u vidu, bilo bi zaista besmisleno licitirati godinom prijema Srbije u EU jer smo se u prošlosti naslušali pogrešnih procena i nerealnih očekivanja. Najvažnije je da se politika proširenja, kao najuspešniji deo spoljne politike EU, koja je imala ključni značaj za stabilizaciju evropskog kontinenta, od ove godine vraća iz zaborava i stavlja na dnevni red. Drugo, 2020. usvaja se novi evropski sedmogodišnji budžet u kome bi morala da se predvide sredstva i za novu članicu – Srbiju. Ivica Dačić kaže da će od rešavanja problema Kosova direktno zavisiti i brzina napredovanja ka EU, a da za većinu država EU dijalog i normalizacija mogu značiti samo priznavanje Kosova. Da li to podrazumeva priznavanje Kosova? Naravno da ne podrazumeva. Dijalog Beograda i Prištine trebalo bi da se završi potpisivanjem sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa. Kako će taj sporazum izgledati, šta će sve obuhvatati, ostaje da vidimo. Promena Ustava pominjana je i 2012, kada ste bili potpredsednica Vlade za evropske integracije? Šta se konkretno očekuje od tih promena? Skoro sve zemlje su na putu ka EU menjale ustav, neke i više puta. Najpre, radi se o uvođenju „integrativne klauzule“, koja znači da odluke organa EU i pravo EU mogu da važe na teritoriji Srbije i da imaju prednost nad domaćim zakonodavstvom. Drugo, promene planirane akcionim planom za poglavlje 23 podrazumevaju uspostavljanje nezavisnog i depolitizovanog pravosuđa. Treće, moguće su izmene Ustava kao posledica dijaloga o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. U ovom trenutku ne znamo da li će ove izmene Ustava biti neophodne. U 2018. Evropska komisija očekuju od Srbije jače reforme. Da li to znači da će tražiti konkretnu primenu zakona u praksi? Fokus se pomera od brojanja donetih zakona, strategija, akcionih planova i drugih akata ka njihovoj primeni. To se naročito odnosi na poglavlja 23 i 24 - reformu pravosuđa, antikorupcijsku politiku, osnovna prava i prava državljana EU; bezbednost, migracije, azil, vize, borbu protiv organizovanog kriminala, terorizma, trgovine narkoticima... Bez napretka u ovim oblastima neće se dozvoliti napredak u pregovorima u celini. Zato se ova dva poglavlja otvaraju na početku, a zatvaraju tek na kraju pregovora. Loša iskustva Rumunije i Bugarske koje su morale da budu stavljene pod mehanizam nadzora i nakon ulaska u EU bila su razlog za takvu odluku EU, a Crna Gora i Srbija su prve zemlje koje pregovaraju po ovim novim pravilima. Početkom februara Evropska komisija izlazi sa „strategijom proširenja“. Da li će ona podrazumevati pojedinačni ritam evrointegracija ili će obuhvatiti svih šest zapadnobalkanskih partnera istovremeno? Strategija o proširenju neće se odnositi samo na pristupanje Srbije i Crne Gore, već i na ostale kandidate sa Zapadnog Balkana. Sve podseća na Agendu 2000. koja je bila okvir za pristupanje u EU za 13 kandidata petog kruga proširenja, od kojih su 10 postale članice EU 2004. Srbija i Crna Gora najviše su odmakle u procesu integracije, i sigurno neće biti predložen „paket“ za prijem, već se ulazak u EU do 2025. odnosi samo na Srbiju i Crnu Goru. U skladu sa ovom dinamikom, Srbija bi do kraja 2023. morala da završi pregovore i potpiše ugovor o pristupanju, koji bi članice EU ratifikovale do kraja 2025. U nacrtu Strategije piše da Albanija i Makedonija uskoro počinju pregovore, bez konkretnog datuma, dok bi BiH mogla da otvori pregovore 2023, kada ih mi završimo. Predviđeno je povećanje pretpristupnih IPA fondova, moguće korišćenje strukturnih fondova i pre ulaska u članstvo, što je, inače, stara ideja za čije sprovođenje nije bilo političke volje, a koja bi sada trebalo da se realizuje kako bi se zemlje Zapadnog Balkana bolje pripremile za ulazak u EU. Hoće li Brisel čvršće insistirati u toj strategiji na jačanju institucija, demokratiji, vladavini prava? Vladavina prava je kičma evropskih integracija. Pravna država, depolitizovano pravosuđe, nezavisne institucije za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala, zaštita ljudskih prava, slobodni mediji... predstavljaju uslov bez koga se ne može U EU. Zato ove godine treba da uradimo ono što nismo prošle, pre svega izmenu Ustava koja bi omogućila nezavisnost pravosuđa od izvršne i zakonodavne vlasti, a potom i donošenje zakona i podzakonskih akata koji bi bliže uredili ovu oblast. Po kojim standardima će EU sada meriti napredak u tim oblastima? U aprilu će EK objaviti Izveštaj o napretku sa ocenama, zaključcima i preporukama. U međuvremenu su u maju i novembru 2017. doneta dva polugodišnja izveštaja u kojima je evidentirano urađeno u poglavljima 23 i 24, između dva izveštaja o napretku. U samom procesu pregovora koriste se prelazna i završna merila, kako bi se osiguralo da reforme daju rezultate. Cilj proširenja je da se zemlje koje žele članstvo transformišu u „dobre članice“ sa „održivom i funkcionalnom demokratijom i ekonomijom“ i da kao takve budu u mogućnosti da doprinesu Uniji. Šta Srbija može da ponudi svojim građanima i EU? Proces pridruživanja nije samo skup tehničkih pitanja koje štikliraju domaća i briselska birokratija, već proces preobražaja društva koje treba da nalikuje uređenim evropskim društvima razvijene demokratije i tržišne ekonomije. Ta transformativna moć EU, koja je bila uspešna u bivšim komunističkim zemljama Istočne i Centralne Evrope, još nije zaživela ni u Srbiji ni u ostalim zemljama Zapadnog Balkana. Razloga je više, sam proces pridruživanja predugo traje, uz uzajamno pretvaranje i blefiranje (oni se pretvaraju da nas primaju, mi se pretvaramo da se reformišemo), slabu ili nikakvu strategiju komunikacije EU na ovim prostorima, inerciju i nedostatak alternative. Kao što je za tango potrebno dvoje, tako je i za uspešnu transformaciju zemalja Zapadnog Balkana i Srbije potreban drugačiji, proaktivan pristup EU s jedne strane, kao i ispunjavanje preuzetih obaveza bez izgovora, s druge strane. Dušan Reljić kaže da integracija u EU znači i približavanje privrednih i pravnih struktura nivou članica, ali da to zemlje Balkana nisu uspele. Region bi morao da ima privredni rast od bar šest odsto godišnje, duplo veći nego sada, da bi do 2040. dostigao prosek EU. Koliko pridruživanje zavisi od toga? Proces pridruživanja bi morao da bude usko povezan sa privrednim razvojem putem ohrabrivanja investicija u region, povećanja pretpristupnih i otvaranja strukturnih fondova i pre formalnog članstva koji bi omogućili razvoj saobraćajne i energetske mreže. Pominje se i osnivanje posebnog strateškog investicionog fonda za Zapadni Balkan jer je jasno da pravne i političke reforme mogu da budu ostvarene samo sa ekonomskim i socijalnim oporavkom regiona. EU treba da omogući integraciju tržišta rada regiona, uključivanje u digitalno tržište, veću saradnju u istraživanjima, obrazovanju i inovacijama. Ima li Srbija pristup i kojim fondovima EU? Srbija koristi pretpristupne IPA fondove koji služe kao svojevrsna priprema za ulazak u EU, kroz usvajanje zakona, sprovođenje reformi, borbu protiv korupcije, ostvarenje fiskalnih ciljeva, podršku vladavini prava, izgradnju infrastrukture, inovacije, preduzetništvo, zaštitu životne sredine, ruralni razvoj... Od 2014. Do 2020. Srbija bi trebalo da dobije 1,5 milijardi evra kroz IPA fondove. Dostupni su nam i programi Horizon 2020. za istraživanja i inovacije i COSME za konkurentnost malih i srednjih preduzeća. Svojevremeno je bilo reči da će Srbija postati članica EU 2007. Kasnije se rok pomerao na 2014, a sada na 2025. Neki bi rekli da je to puko zamajavanje? Retko ko je od zvaničnika Srbije uspevao da ne prognozira godinu ulaska u EU, što se ne samo pokazalo pogrešnim, već je doprinelo i padu podrške procesu evropskih integracija. Za to vreme, EU je mudro ćutala i ponavljala mantru o evropskoj perspektivi bez određivanja vremenskog okvira. Sada smo prvi put u Junkerovom septembarskom govoru o „stanju Unije“ napokon dobili i godinu do koje bi trebalo da postanemo članica EU. Očekujemo da najavljena strategija o proširenju i samit u Sofiji, koji će biti posvećen i Zapadnom Balkanu, potvrde članstvo Srbije u EU do 2025. Ima li odgađanje datuma ikakve veze sa odnosom Srbije i Moskve? Male zemlje kao što je Srbija moraju da balansiraju i to je jedino što mogu u današnjem umreženom svetu. Priroda umrežavanja ne podrazumeva samo dve, već tri, četiri ili više stolica, naravno, pod uslovom da se zna koja je prva i najvažnija. Za Srbiju je to od 2000. svakako EU. Spoljna politika se postepeno usklađuje sa EU kroz poglavlje 31, sve do formalnog ulaska Srbije. A nesporno je i da uticaj drugih aktera u regionu – Rusije, Kine, Turske, arapskih zemalja ubrzava odluku o prijemu zapadnobalkanskih zemalja, pre svih Srbije i Crne Gore. Odsustvo i inerciju EU brzo popunjavaju druge zainteresovane strane, to je realnost. Očekujete li blokadu EU za nove članove sve dok se ne reši status Velike Britanije? Procedura izlaska Velike Britanije iz EU trebalo bi da se završi do marta 2019. i do tada nije ni predviđen prijem novih članica, već do 2025. Diplomatski izvori navode da je jedan od saradnika kancelarke Merkel rekao da deo poslaničkih mesta Velike Britanije u Evropskom parlamentu treba sačuvati za buduće evroposlanike iz Srbije i Crne Gore. Smatrate li da u praksi srpska vlast sprovodi sve u skladu sa evropskim vrednostima? Evropske vrednosti najviše ugrožavaju pojedine članice EU u kojima su na vlasti desničarske populističke stranke. Pogoršano je stanje u oblasti vladavine prava u nekoliko zemalja, zbog čega je Evropska komisija aktivirala član 7. Lisabonskog sporazuma, tzv. nuklearnu opciju prema Poljskoj, koja podrazumeva suspenziju njenog glasa u Komisiji. Na vrhuncu migrantske krize zatajila je još jedna evropska vrednost – solidarnost, jer su članice Višegradske grupe (Poljska, Mađarska i Češka) odbile da prime izbeglice po dogovorenim nacionalnim kvotama, zbog čega ih je Evropska komisija tužila Sudu pravde. Srbija u procesu pridruživanja ima obavezu da kroz poglavlje 23 uspostavi vladavinu prava kao temeljnu evropsku vrednost, što podrazumeva, između ostalog, nezavisno pravosuđe, poštovanje svih ljudskih i manjinskih prava, slobodu medija. Sve primedbe u ovim oblastima EU jasno saopštava ne samo kroz izveštaje o napretku, već i kroz izjave svojih zvaničnika. Kada ste rekli da će Srbiji, ako nastavi dosadašnjim tempom, biti potrebno šest godina da otvori sva poglavlja u pregovorima sa EU, a 12 da ih zatvori, na šta ste konkretno mislili. Ko diktira tempo i od koga on zavisi? Jednostavna računica pokazuje da moramo da ubrzamo proces otvaranja i zatvaranja poglavlja kako bismo do kraja 2023. završili ceo proces pregovora. Važan je i kvalitet, a ne samo brzina. Ipak, sve se mora posmatrati u funkciji vremena i u svetlu najavljene dinamike proširenja. Čija je odgovornost što je Srbija za četiri godine otvorila samo 12, a privremeno zatvorila dva pregovaračka poglavlja? Kako je taj proces realno moguće ubrzati? EU mora da dozvoli Srbiji da otvori sva poglavlja za koja je spremna i ne bi trebalo da zbog drugih pitanja, poput zastoja u dijalogu između Beograda i Prištine, ne dopusti otvaranje drugih poglavlja koja su spremna, jer sam dijalog nije deo pregovaračkog procesa.