Lokalni moćnici jači od predsednika

Desilo se upravo ono čega se Jovan Dablidžanović, penzionisani mašinski inženjer i bivši rudar u Rudarsko-topioničarskom basenu Bor, najviše plašio. U jednom trenutku ponadao se da je rešio najveći problem koji ga dugo tišti i da nije uzalud čekao u redu ispred Nemanjine 11, na „razgovor sa premijerom“, jer mu je tadašnji predsednik Vlade, sada predsednik Srbije Aleksandar Vučić, obećao pomoć – konkretno posao za Jovanovu ćerku. Pre toga niko drugi nije mogao, ili nije hteo da mu pomogne. Nedugo posle razgovora sa Vučićem, Jovanova ćerka je zaista dobila posao, doduše na određeno vreme, ali mislio je bolje išta nego ništa. Penzionisanom rudaru iz Bora se učinilo da je konačno rešio najveću muku, ali su se posle samo nekoliko meseci svi njegovi snovi raspršili kao kula od karata. Šta o svemu, posle svega, misli Jovan Dablidžanović? „Moja ćerka je definitivno izgubila radno mesto koje je dobila zahvaljujući Aleksandru Vučiću. Izgubila je nešto što je za nju bilo života vredno. Oduzeli joj gradski vlastodršci iz Bora, ljudi od kojih se gnuša čitav grad. Nije pomoglo ni moje svakodnevno zapomaganje, moljakanje, pisanje znanim i neznanim institucijama, ministarstvima, Vladi, svima... Nije pomoglo ništa, jer niko, ama baš niko, ne vrednuje ni mladost ni vrednoću, a izgleda ni reč našeg predsednika. Ne vrednuje ništa. Ja vas pitam, zašto je organizovan naš dolazak u Beograd, u Vladu? Verovatno šale radi. Verovao sam predsedniku Vučiću i verovaću bez obzira na sve. Poštovao sam ga i poštovaću, voleo ga i voleću. Moliću se svakog trenutka za njegovo zdravlje i njegovu sreću jer on to zaslužuje i vredi. Generalni sekretar predsednika Republike Srbije Nikola Selaković poslao je 22. septembra 2017. predsedniku opštine Bor Aleksandru Milikiću dopis broj 07-02-1546/2017 sa molbom da se razmotri mogućnost zaposlenja moje ćerke. Onako kako se predsednik Vučić dogovorio sa svojim kabinetom i bivšim predsednikom opštine Žikom Petrovićem. Odbili su da zaposle moju ćerku s obrazloženjem da je opštinskoj upravi u Boru naložena racionalizacija i da nikakva urgencija nije moguća. Niti izvodljiva. I sve bi bilo dobro da su za svakog važeća ista pravila. Pa čak i za njega samog. Kako je moguće da je isti zaposlio svoje prijateljice i suprugu? Kako je moguće da za njih to ne važi? Uostalom, meni je predsednik Vučić rekao da će moja ćerka imati sigurno zaposlenje bilo gde. U RTB-u ili u gradu. Za to je bio zadužen generalni direktor RTB-a Blagoje Spaskovski, u koga je predsednik imao poverenje da će to i uraditi. On se s tim šegačio, omalovažavao, mada je trebalo da je uposli u RTB-u, u kome sam proveo čitav radni vek, ja i mnoge generacije iz moje porodice pre mene. Sada molim sve da ne dozvole moćnicima iz Bora da se iživljavaju nad sudbinom jedne devojke koja je tek nedavno počela živeti. Mesecima pokušavam da realizujem dogovor i ono što su mi obećali Vučić, njegov kabinet i bivši gradonačelnik Bora, ali od toga nema ništa, sve zbog sitnih duša, nedoraslih opštinskih funkcionera i njihovih mentora koji su bez duše, sujetni i frustrirani. Da li je moguće da niko ne želi da uradi ono što je predsednik predložio, naredio? Da li je moguće da niko tome ne pridaje značaja? Pa, zašto je onda organizovan njegov sastanak sa građanima, zašto smo dolazili u Vladu? Da li je naša radost zbog uverenja da će nam, posle tih razgovora i obećanja biti rešen deo životnih problema koji nas tište, bila u stvari samo jedna velika šarena laža? U to neću da verujem. Jer, ako ikom išta verujem, onda je to Aleksandar Vučić. Nikada nisam bio srećniji i zadovoljniji zbog načina na koji se i prema meni i prema drugim građanima ophodio premijer, a ophodio se kao da nas stotinu godina zna, kao drug, stariji brat. Neko može reći, pomogao mu - pa zato tako priča. Ponašao se ljudski. A samo stotinak kilometara dalje sušta suprotnost. Predsednik opštine Bor Milikić, bahat, osion, surov, deli neke svoje lekcije vaspitanja i poštenja, koje posle svega nekoliko dana rada sam demantuje. Meni je Vučić kao premijer obećao da će mi ćerka dobiti posao i obećanje je ispunio - 1. septembra 2016. počela je da radi u Sportskom centru Bor. I radila je sve do 17. jula 2017, odnosno do dana postavljenja novog predsednika opštine. Prva stvar koju je on uradio bila je zabrana da se, nakon devet meseci, produži ugovor o radu na određeno mojoj ćerki, navodeći da on ne može da ispunjava moje, a ni predsednikove želje. Mojoj ćerki ukida obećani posao, a zapošljava svoje prijateljice, ćerku profesora Megatrenda iz Zaječara i prijateljicu, odbojkašicu Aranđelovca u samačkom hotelu, a pre toga i svoju suprugu u opštinskoj samoupravi. Da li to ima neku cenu ili ustupak, ostaje da se vidi... Nisam želeo direktore RTB-a Blagoja Spaskovskog, njegovog kuma Nebojšu Videnovića, a sada i Milikića, novog predsednika opštine, za najveće neprijatelje. Rekao sam predsedniku Vučiću da je mojoj ćerki direktorka PTT-a Suzana Stojanović u Boru ukinula stipendiju zbog osvete i izgubljenog sudskog spora u vezi sa osmogodišnjom zabranom godišnjih odmora mom sinu. Ukinula je stipendiju mojoj ćerki, a samim tim i mogućnost njenog zaposlenja. Rekao sam Vučiću da je mog sina isterala iz firme namestivši mu proneveru koju je sama inicirala i sprovela. Želeo sam da mi ćerka posle mog odlaska sa ovoga sveta ima koru hleba i da ne bude na ulici gladna i bosa. Želeo sam, ali uspeo nisam, mada me je predsednik Vučić ubeđivao da će imati siguran posao. Verovao je predsednik Vučić Blagoju Spaskovskog da će on uraditi ono što je zamislio, ali on je radio sve suprotno od toga. Nudio je mojoj ćerki rad u trećoj smeni, rad na čišćenju gradske pijace, zaboravio je samo da je ona diplomac na borskom fakultetu. Zaboravio je da i on ćerke ima, ali on je obezbedio i njih i narednih sto generacija... Druge žene vređa, kinji i ismeva, a sve to mu se toleriše. Iako je sedam godina stariji od mene, i dalje vedri i oblači, odlučuje ko će da dobije posao, a ko otkaz. Znam ga kao zlu paru, bio sam tih 90-ih godina u RTB-u na zavidnom rukovodećem položaju, znam šta se radilo, a radilo se dosta nepošteno. I on to dobro zna... Zar moram prolaziti kroz sve ovo, ja koji sam na rukama nosio 15 poginulih rudara, koji sam proveo deset dana bez spavanja u borskoj jami. I nije mi žao jer je sve to urađeno da bi se iskopalo rekordnih dva miliona tona rude. Žao mi je svih poginulih, njihovog prolivenog znoja, pretrpljenog straha, bola i svih neisplakanih suza... Rado ću se sećati svakoga trenutka u Vladi Srbije sa Vučićem. Sećaću se svih uplakanih lica koja su izlazila iz njegovog kabineta, njegovih dobronamernih reči i saveta. Ali, ne želim da se sećam novog predsednika opštine Bor i njegovih mentora koji nisu dorasli zadatku. Sada mogu slobodno reći da je bivši predsednik opštine Bor, Žika Petrović, sto puta bolji čovek od novog i njegovih pajtosa. Bolji jer ima viziju, ima rezultate merene kilometrima izrađenih puteva, sređenim fasadama, zamenjenim cevima magistralnog vodovoda u gradu… U svakom segmentu rada bio je svoj, nije dozvolio da mu drugi nameću svoje mišljenje. Zato je i smenjen. Navodno zbog slabe komunikacije sa bazom, a u stvari zbog slabe komunikacije sa Blagojem Spaskovskim. Naslednik „prestola“ od radnih rezultata poseduje jednu sanaciju krova i jednu izradu sanitarnog čvora u hotelu, gde je radio. Ali, u narednom periodu kao prioritetan zadatak sebi je zacrtao zaposlenje preostalih članova familije, jer je sve ostalo odradio za veoma kratko vreme, funkciju, stan, posao za suprugu… Zar su naša deca predodređena za socijalu, kazan, prostituciju, odlazak iz zemlje? Zar smo ovu diskriminaciju zaslužili? Prođite opštinskim prostorijama i videćete samo supruge, ćerke, prijateljice, švalerke uticajnih ličnosti, direktora, profesora, bivših predsednika opštine, a običnog sveta ni za lek. Da, to je naša realnost, samo jad, beda i čemer. Pa dokle doseže moć tih moćnika, direktora? Živim u opštini koja je nekada imala 25.000 zaposlenih, sa desetak hala, postrojenja koji danas zvrje prazni, napušteni, sa svega 5.000 zaposlenih. Nekada grad mladih, sada je grad starih. Mladi napuštaju vekovna ognjišta i odlaze. Oni koji ostaju predaju se porocima. Znaju se mesta, ulice gde devojke prodaju svoja tela u Boru, Zaječaru, Knjaževcu za komad hleba, parče sira. E, Srbijo, šta si dočekala. Nije nikakva tajna da se radna mesta kupuju, a ne dobijaju. Naplaćuju ih moćnici i to žestoko. Naplaćuju i bogate se, prosečna cena je 4.000 evra. Utrkuju se moćnici kog će mučenika da ojade, ocrne. Doktori nauka, kvalitetni inženjeri služe im za sprdnju i šalu obavljajući najgore poslove da bi ih na kraju ismejavali i izložili ruglu. Diče se ljudima bez dovoljno znanja i umeća, poslušnima i poltronima. I opštini Bor je potreban gradonačelnik poput Dragana Markovića Palme, a ne loših ljudi. Šta će Boru nova topionica koja košta 400 miliona evra ako nam deca odlaze da se više ne vrate? A sve je to moglo drugačije i bolje. Moglo je biti i nove topionice, i novih fabrika, samo da je bilo domaćina, ljudi koji razmišljaju i misle dobro i gradu i stanovništvu Bora.“