Širok prostor za zloupotrebe

Nedavno je, konačno, na javnu raspravu stavljen Nacrt zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Kažem konačno, budući da je većina već zaboravila da je Radna grupa Ministarstva pravde ovaj posao trebalo da završi još sredinom 2013! I, mada su ovu neverovatnu docnju neki od protagonista „objašnjavali“ tim da nam je „kvalitet važniji od brzine“, na Nacrt zakona se, sa stanovišta predmeta, sadržine, metodologije, čak i elementarne nomotehnike, može i mora staviti veoma veliki broj primedaba. Prvo što pada u oči je da Nacrt ostavlja potpuno neregulisanim neke posebne oblike obrade podataka (video-nadzor ili direktni marketing) koji su u dosadašnjoj praksi izazivali veliki broj problema, a da neshvatljivo mnogo prostora posvećuje samo jednom posebnom obliku obrade podataka. Ogroman broj (čak 59) članova tiče se obrade koju vrše „nadležni organi“ radi „gonjenja učinioca krivičnih dela, izvršenja sankcija i zaštite od pretnji javnoj i nacionalnoj bezbednosti“. Vrši se izuzimanje od opšteg režima zaštite, a ne precizira se na koje se konkretno organe ovo odnosi, ni u kojim postupcima i povodom kojih radnji, pa se ostavlja zabrinjavajuće mnogo prostora za razna „kreativna“ tumačenja, samim tim i zloupotrebe. Uz dužno poštovanje prema značaju javne i državne bezbednosti, moralo se i moglo pronaći adekvatnije rešenje. Težište Zakona o zaštiti podataka o ličnosti valjda mora biti na zaštiti prava građana, a ne na ograničavanju prava u korist organa bezbednosti. Što se samog poverenika tiče, on dobija nove, obimne obaveze. Istina, bez sredstava za njihovo izvršavanje. Slično, dobija i nova „ovlašćenja“. Predviđa se da će izricati novčane kazne na osnovu „prekršajnog naloga“. Samo, prema Zakonu o prekršajima, prekršajni nalog se izdaje kada je za prekršaj predviđena samo novčana kazna u fiksnom iznosu, što nije slučaj. I što je najbitnije, poverenik uopšte nema ovlašćenje da vodi prekršajni postupak! Za samu ličnost poverenika, predviđaju se ograničenja, kakva u našem pravnom poretku nisu predviđena ni za jednog nosioca javne funkcije, niti su bilo kad postojala. Povereniku bi, tako, uz ostalo, bilo zabranjeno da bude član bilo kog udruženja (filatelista, numizmatičara, ljubitelja životinja...), što je ne samo bez presedana, nego i sasvim apsurdno, gotovo tragikomično, posebno u zemlji u kojoj se visokim državnim funkcionerima dozvoljava da „zamrzavaju“ funkcije, čak i članstvo u političkoj stranci. Da „sitnicu“ da je za poverenika predviđena zabrana očigledno suprotna članu 55 Ustava, i ne spominjemo. Nekako „usput“, ukida se funkcija zamenika poverenika za zaštitu podataka o ličnosti. Doduše, s obzirom na to da je to očigledno suprotno realnim potrebama, a da se ne navodi nikakav argument za to, ostaje dilema je li reč o nameri ili o (diletantskoj) omašci. U najvećem delu, Nacrt zakona je zapravo samo prevod odredaba Opšte uredbe o zaštiti podataka 2016/679 i njihovo nekritičko preuzimanje bez nužnog prilagođavanja pravnom sistemu Srbije i postojećim pravnim institutima, ni onda kad je to neophodno. Stoga, nedostaju konkretna rešenja u slučaju kada Opšta uredba daje mogućnost, odnosno nalaže izbor između dva ili nekoliko mogućih. Stoga, takođe, i brojni nejasni i neprecizni pojmovi koji izazivaju mnoštvo dilema u vezi sa najvažnijim pitanjima primene odgovarajućih postupaka upravne, upravno-sudske i sudske zaštite. Posebna specifičnost Nacrta su predugačke, nejasne, konfuzne i teško razumljive norme. One su, uz ostalo, razlog zbog koga bi ovakav zakon bio izuzetno teško primenljiv, praktično neprimenljiv. U mišljenju koje sam dostavio predlagačima, to sam, uz druge primedbe, elaborirao na čak nekoliko desetina strana. Znam i razumem da će malo ko biti raspoložen da to sve čita, ali da „na sreću“ i ne mora. Neka pročita samo jednu od mnoštva sličnih rečenica, npr. onu kojom počinje čl. 40. Nacrta zakona: „Prava i obaveze iz čl. 21, 23, 24, 26, čl. 29. do 31. člana 53. i člana 5. ovog zakona, u meri u kojoj se odredbe člana 5. odnose na ostvarivanje prava i obaveza iz čl. 21, 23, 24, 26, čl. 29. do 31, člana 33. i čl. 33. do 39. ovog zakona, mogu se ograničiti zakonom ako ta ograničenja ne zadiru u suštinu osnovnih prava i sloboda i ako je to neophodno i predstavlja srazmernu meru u demokratskom društvu u cilju… ostvarivanja potraživanja u građanskim stvarima.“ Kad je pročita, valjda će mu biti „sve jasno“.