Ombudsman čuvar u lancima

Davnih 60-ih godina 20. veka veliki broj razvijenih demokratskih država krenuo je u potragu za efikasnijim institucionalnim mehanizmom koji će dodatno štititi prava građana i kontrolisati rad moćne državne administracije. Institucija parlamentarnog poverenika – ombudsmana (u Srbiji zaštitnik građana) pokazala se kao izuzetno prilagodljiv, jeftin i jednostavan mehanizam zaštite prava građana od nezakonitog i necelishodnog rada organa javne vlasti. I pored toga, konstitucionalizacija ovog kontrolnog tela je naišla na otpor u pojedinim krugovima stručne, a potom i laičke javnosti. Nakon javne rasprave o uvođenju ombudsmana u britanski pravno-politički sistem sredinom prošlog veka, u javnom diskursu mogao se čuti veliki broj kritika kojima se osporavala realna moć ombudsmana. Tokom prvog mandata tadašnjeg britanskog premijera Harolda Vilsona, kritičari su za ombudsmana skovali niz pejorativnih naziva poput toothless tigar; a watchdog in chains; a swordless crusader; ombudsmouse; ombudsflop; ombudsboob... Jedan od ovih izraza, toothles tigar – tigar bez zuba, upotrebio je srpski ombudsman, Zoran Pašalić, pokušavajući da objasni kolika je i kakva stvarna moć institucije na čijem je čelu. Ostaje, međutim, nejasno da li je tom izjavom pokušao da abolira svoj dosadašnji „rad“ i tako objasni zašto je veoma teško odupreti se utisku o potpunom pasiviziranju te institucije? Preuzimajući kormilo institucije zaštitnika građana, Pašalić je preuzeo veliki teret da nastavi kontinuitet dobre prakse u radu te institucije. Dodatno, moraće sa sebe da skine dodeljene „etikete“ da je „zaštitnik vlasti“ i „poslušni“ zaštitnik građana, te da nije korifej disciplinovanja nezavisnih tela u Srbiji. NJegov dosadašnji rad sa jedne strane pokazuje opredeljenost da instituciju ombudsmana „dodatno približi građanima Srbije“, dok je sa druge strane vidljivo njeno pasiviziranje i reaktivno delovanje bez značajnijeg oglašavanja o najvažnijim pitanjima iz svog delokruga. „Samo mi protumačite član 24, kako bi trebalo da reagujem, pa ću reagovati. Molim vas. Šta to znači reagovati preventivno“? Čitajući ovo u prvi mah može se pomisliti da je reč o izjavi pojedinca koji i nema baš velike veze sa zaštitnikom građana. Međutim, to je bio odgovor aktuelnog ombudsmana na pitanje novinara zašto ne deluje preventivno na sve učestalije povrede prava i kršenje medijskih sloboda. NJegova obaveza je da pored delovanja po pritužbama reaguje preventivno, pružanjem dobrih usluga, u cilju unapređenja rada organa uprave i unapređenja zaštite ljudskih prava i sloboda, u čemu se krije stvarna isplativost i snaga ove institucije. Upravo proaktivnost u delovanju, proistekla iz člana 24. Zakona o zaštitniku građana, jeste važan aspekt rada ovog tela u slučajevima povrede određenih prava i nezakonitog rada javne vlasti. Primeri poput zabrane ulaska novinara na svečanost BIA, uvrede upućene uredniku KRIK-a ili vređanje novinara zbog postavljenog pitanja državnom funkcioneru, koji ukazuju na sve učestalije povrede prava i kršenja medijskih sloboda u Srbiji, potvrđuju da je više nego potrebno proaktivno delovanje zaštitnika građana, kojim bi se dodatno ukazalo na nezakonit rad predstavnika vlasti i državnih funkcionera. Praksa nemog posmatranja i izostanak adekvatne reakcije ukazuju na opredeljenost aktuelnog zaštitnika građana da ne bude „trn u oku“ predstavnicima izvršne vlasti i da instituciju koja je već percipirana kao „neposlušna“ iz perspektive vladajuće koalicije - pasivizira i umiri. Dugoročno, ovakvo (ne)postupanje može imati za posledicu dodatnu derogaciju autoriteta ove institucije i drastično smanjenje poverenja građana u svog zaštitnika. U pokušaju da kompenzuje pasivno delovanje institucije, novi ombudsman je svoje resurse usmerio u pravcu dodatnog „približavanja“ građanima Srbije - kako on kaže „dolaskom na noge“. U prvi mah, nema ništa čudno u ovoj izjavi, čak bi mnogi mogli reći da samo zakerala ne vide ništa pozitivno u radu novog ombudsmana, pa ni svesrdnu želju da pomogne građanima koji ne žive u Beogradu. Međutim, popularizacija institucije odlaskom građanima „na noge“ pre je populistički potez nego dugoročni reformski korak koji će doprineti većem poštovanju ljudskih prava i podizanju autoriteta ombudsmana među predstavnicima republičke i lokalnih vlasti. I pored želje da terenskim radom pokaže da nije samo „zaštitnik Beograđana“, kako neki kritičari vide ovu instituciju, sa izuzetno oskudnim profesionalnim, tehničkim, kadrovskim i finansijskim kapacitetom ovakav pravac delovanja dugoročno nije održiv. Čini se da bi efikasnije rešenje bilo da novi ombudsman inicira izmene Zakona o lokalnoj samoupravi, koje bi omogućile da se i na lokalu, u početku fakultativno, a kasnije obavezno, bar u gradovima ili za nekoliko opština, imenuju lokalni zaštitnici građana. Pašalić sve češće kao prioritet naglašava izmene Zakona o zaštitniku građana i u prvi plan ističe moguće uvođenje besplatne pravne pomoći i određenih sankcija kojima bi se dodatno ojačala institucija. Međutim, nema konkretnih predloga na koji način ojačati autoritet institucije, učvrstiti njenu nezavisnost, podići finansijske i kadrovske kapacitete... Tako se stvara utisak da su šanse za korenitim promenama u pravcu jačanja institucije izuzetno male. Kreatori novog zakona, koji deluju pod jakim uticajem dnevne politike, sasvim sigurno neće dopustiti bilo kakvo jačanje kontrolne institucije čija je suština upravo da predstavlja korektiv u radu predstavnika vlasti. Da je autoritet ombudsmana na izuzetno niskom nivou pokazuje i loša praksa Narodne skupštine koja treću godinu zaredom ne razmatra njegove godišnje izveštaje iako je, po zakonu, obavezna da to uradi. Ovakav odnos ukazuje na potpunu nezainteresovanost vladajuće skupštinske većine za stanje ljudskih prava i građanskih sloboda, jer se upravo kroz godišnje izveštaje ombudsmana sugeriše gde postoje problemi i kako se oni mogu ispraviti. Najavljena promena Zakona, koja je u najvećoj meri plod pritiska EU i obaveza iz Poglavlja 23, iznova je podstakla temu o mogućem ponovnom razmatranju i donošenju zakona o ombudsmanu za prava deteta. Svakako će biti interesantno videti kako će se izvesti razgraničenje nadležnosti između ombudsmana za prava deteta koji je u sklopu institucije zaštitnika građana (i jedan od njegovih zamenika) i potencijalno novoformirane institucije, a da se pri tome ne oslabi postojeća institucija. Postojanje ombudsmana bi trebalo da izrazi primat potreba društva nad potrebama države, kao i prioritet čoveka i njegovih prava nad vlašću. Figurativno, on predstavlja „most“ između vlasti i građana. Shodno tome, potrebno je tu instituciju graditi kao snažan kontrolni mehanizam koji će doprineti uspostavljanju odgovorne administracije i dela izvršne vlasti. Takođe, ovo nezavisno telo mora postati i jako oruđe u rukama pojedinaca u njihovoj borbi za očuvanje svojih prava. Čini se da novi ombudsman u prvih 100 dana nije uspeo da izađe iz senke svog prethodnika i da širu javnost nije ubedio da nije „zaštitnik vlasti“. On bi tek trebalo da dokaže da nisu bili u pravu oni koji su sumnjali da je njegov izbor bio samo dobro promišljen potez vladajuće stranke sračunat da se disciplinuje jedno kontrolno, nezavisno telo. Ako je, ipak, to bio cilj, to će svakako biti loš znak za sve. Jer, veoma je lako dresirati „tigra bez zuba“.