Puževim korakom jurimo komšije

Ove godine naša zemlja imaće dvostruko veću stopu rasta od najvećih stopa rasta u Evropi! Ako vam ove reči zvuče poznato, onda zaista imate odlično pamćenje, jer je to izjava bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića od 23. maja 1997. Devet godina ranije, u julu 1988. rekao je da „modernu Srbiju zamišlja sa 10.000 dolara po glavi stanovnika“. Tri decenije kasnije, do Miloševićeve „moderne Srbije“ svakom od nas u proseku nedostaje 4.400 dolara, a na kraju 2022. faliće nam, po procenama MMF-a, još 2.000 dolara. Za razliku od građana Srbije, koji su 1988. živeli bolje od većine komšija iz socijalističkog lagera, granicu od 10.000 dolara u međuvremenu preskočili su Mađari (13.410 dolara) i Rumuni (10.370 dolara), a MMF procenjuje da će je i Bugari (trenutno 7.920 dolara) preskočiti 2021. Daleko su pobegle i dve bivše jugoslovenske republike, Hrvatska (12.860 dolara), a naročito Slovenija (23.280 dolara), kao i sve bivše socijalističke zemlje, sada članice EU – Češka (19.820 dolara), Slovačka (17.490 dolara) i Poljska (13.430 dolara). Na Zapadnom Balkanu ispred nas je Crna Gora (7.070 dolara), u stopu nas prati Makedonija (5.500 dolara), a za nama kaskaju Bosna i Hercegovina (4.540 dolara) i Albanija (4.520 dolara). U Grčkoj, koja je jedva izbegla bankrot i u kojoj je bruto domaći proizvod za 18 odsto manji nego 2007, BDP po stanovniku je još uvek 3,4 puta veći nego u Srbiji! I sadašnji zvaničnici, od predsednika Aleksandra Vučića, preko premijerke Ane Brnabić i brojnih ministara do Vladi bliskih analitičara, godinama ponavljaju ista obećanja o bržem ekonomskom oporavku, koji samo što nije. U oktobru 2014. Vučić je na TV Pink izjavio da će aranžman sa MMF-om omogućiti Srbiji da u 2016. „bude jedna od tri evropske zemlje sa najvećim ekonomskim rastom“. Rekao je, doduše, da će i „kula, kao najviši objekat (Beograda na vodi), biti završena 2017.“ Kula je tek počela da se gradi, a BDP Srbije, iako je 2016. povećan za 2,8 odsto, što je i rekordni rast u poslednjih devet godina, nije bio među evropskim rekorderima. Nije Srbija bila ni u „top 11“, jer su te godine brži privredni rast imali Hrvatska (tri odsto), Slovenija (3,1), Španija, Švedska i Turska (po 3,2 odsto), Slovačka (3,3), Bugarska i Albanija (3,4), Moldavija (4,3), Rumunija (4,8), Irska (5,1) i Island, čak 7,2 odsto. Uprkos tome, optimizam ne šire samo srpski zvaničnici. „Uz brži rast BDP-a od najmanje pet odsto godišnje, Srbija će za 15 godina uspeti da stigne Evropu, a njeni građani da osete bolji život“, izjavio je nedavno šef kancelarije Svetske banke u Srbiji Stiven Ndegva. Nažalost, jedno „ali“ sreću kvari u ovoj računici - srpskoj ekonomiji za rast BDP-a od pet odsto trebalo je punih šest godina. NIN-ova računica, naime, pokazuje da je BDP Srbije 2017. za samo 5,3 odsto veći nego 2012. Da bi, po životnom standardu, Srbija jednog lepog dana stigla uspešnije komšije, BDP po glavi stanovnika morao bi sve vreme da raste brže nego u zemljama sa kojima se takmičimo. Nevolja je, međutim, što nam već devet godina stopa privrednog rasta ni jednom nije bila veća od 2,8 odsto, tri godine (2009, 2012. i 1014.) smo bili u recesiji, a i lane smo imali sporiji rast od većine zemalja sveta. Ako je tačna procena direktora Republičkog zavoda za statistiku Miladina Kovačevića da je lane naš BDP povećan za 1,9 odsto, Srbija se našla u društvu 45 zemalja sveta koje su, prema procenama MMF-a, imale privredni rast manji od dva odsto. Svi ostali su rasli brže. Neki mnogo brže. Od evropskih zemalja, manju stopu rasta od Srbije imalo je samo devet država - Belorusija (0,7 odsto), Švajcarska (1,0), Norveška (1,4), Italija (1,5), Francuska i Belgija (1,6 odsto), Velika Britanija (1,7 odsto), Grčka i Ruska Federacija (1,8). Samim tim, za svim drugim evropskim zemljama, sada, na početku 2018, zaostajemo više nego godinu dana ranije. Da nevolja bude veća, za poslednjih šest godina ukupan rast BDP-a u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini bio je duplo veći, u Albaniji i Makedoniji skoro tri puta, a u Rumuniji četiri puta veći nego u Srbiji. Na osnovu podataka i procena MMF-a za 2017, NIN je izračunao da su, izuzev Srbije, sve zemlje Zapadnog Balkana koje nisu članice EU uspele da za poslednjih šest godina ostvare dvocifrene stope privrednog rasta – Makedonija 15,6 odsto, Albanije 14,4, Crna Gora 11,9 i BiH 10,5 odsto, dok je u samoproglašenoj državi Kosovo, za koju MMF takođe objavljuje podatke, BDP porastao za 19,8 procenata. Izuzev Hrvatske, i sve ostale zemlje iz bližeg komšiluka, koje su u međuvremenu primljene u EU, uspele su da svoj BDP povećaju znatno više od Srbije – Slovenija za 8,8 odsto, Mađarska 12,3, Bugarska 13,4 i Rumunija za rekordnih 23,3 odsto. U celom, i to širem regionu gora je samo Hrvatska, u kojoj je na kraju 2017. BDP bio tek za 4,4 odsto veći nego 2012. No, za kreatore ekonomske politike u Beogradu problem je što od 2015. i Hrvatska napreduje mnogo brže, jer tri godine zaredom ostvaruje stope rasta u rasponu od 2,2 do tri odsto. Zato, ako se posmatra period posle 2014. Hrvatska je sa kumulativnim rastom BDP-a od 6,8 odsto bolja od Srbije, koja je u tom periodu BDP povećala za samo četiri odsto. Autori Kvartalnog monitora nedavno su konstatovali da je stopa privrednog rasta Srbije u 2017. upola manja od proseka zemalja centralne i istočne Evrope. „Približno polovina zaostajanja za regionalnim prosekom može se objasniti lošim vremenskim prilikama, dok je polovina posledica fundamentalnih slabosti privrednog sistema i propusta u sprovođenju fiskalne politike, kao što je nesposobnost Vlade da realizuje planirane investicije i pokrene nove. Rast privrede Srbije u 2017. potvrđuje da je makroekonomska stabilnost neophodna, ali da nije dovoljna za snažan i dugoročno održiv rast privrede. Generalno, ostvareni rast u 2017. je razočaravajući, s obzirom na to da su međunarodne okolnosti bile izrazito povoljne – tražnja u evropskim privredama snažno raste, ponuda jeftinog kapitala je obilna, dok su cene na svetskim tržištima povoljne za Srbiju“, navodi se u Kvartalnom monitoru. I dok Ndegva i njegove kolege iz Svetske banke i drugih finansijskih institucija uporno ponavljaju računicu po kojoj Srbija uz privredni rast od pet-šest odsto može za jednu i po ili dve decenije da stigne evropski prosek, NIN-ova analiza pokazuje da su, nažalost, ako se nešto radikalno ne promeni, veće šanse da u tom periodu neke doskora prilično nerazvijene zemlje stignu Srbiju! To se pre svega odnosi na „šampione rasta“, čiji je BDP u poslednjih šest godina kumulativno povećan 10 puta više od našeg. Srbija je, na primer, 2012. imala 3,3 puta veći BDP po stanovniku od Uzbekistana (5.660 prema 1.720 dolara). No, zbog dinamičnog rasta u proteklih šest godina, tokom kojih je BDP te zemlje povećan za čak 55,9 odsto, sada je BDP po stanovniku u Srbiji 2,4 a ne 3,3 puta veći nego u Uzbekistanu. Tim tempom, životni standard prosečnog Uzbekistanca će pre dostići standard građana Srbije, nego što ćemo mi stići evropski prosek. I dok je u poslednjih pet godina, prema podacima Ministarstva finansija, BDP po stanovniku povećan sa 4.781 na 4.904 evra, ili za samo 2,6 odsto, u Indiji je povećan za 24 odsto. MMF procenjuje da će do 2022. dostići 2.790 dolara, tako da će se za samo deceniju skoro udvostručiti, a takav razvoj događaja je i logična posledica dinamičnog privrednog rasta, s obzirom na to da je BDP Indije na kraju prošle godine bio za čak 48,9 odsto veći nego 2012. Nisu Indija i Uzbekistan usamljeni primeri. Mnogo je zemalja koje su od 2012. uspele da, za razliku od Srbije, značajno, za više od 40 procenata povećaju svoj BDP. I nisu u toj grupi samo manje razvijene zemlje, poput Kambodže (njen BDP je 2017. za 51,3 odsto veći nego 2012), Mjanmara (52,9 odsto) i Obale slonovače (65,2 odsto). U Turkmenistanu je, na primer, BDP po stanovniku veći nego u Srbiji – 7.520 dolara – a za šest poslednjih godina ostvario je impresivan ekonomski rast od čak 62,7 odsto! Šta tek reći za Irsku, koja je u posmatranom periodu povećala BDP za 51,1 odsto, iako spada u red najbogatijih zemalja sveta, jer sa 68.600 dolara BDP-a po stanovniku zauzima četvrto mesto u Evropi, odmah iza Luksemburga, Švajcarske i Norveške, zemalja u kojima je BDP po stanovniku od 13 do 19 puta veći nego u Srbiji. Da je Srbija u poslednjih šest godina dodatno zaostala za najrazvijenijim zemljama dokazuje i poređenje sa Nemačkom, u kojoj je 2017. BDP po stanovniku bio 44.180 dolara, 7,9 puta veći nego u Srbiji. Toliki je zaostatak bio i pre šest godina, a MMF procenjuje da bi do 2022. mogao da se smanji na 6,7 puta - 53.810 prema 8.010 dolara. No, da bi se to desilo, Srbija bi ove i naredne godine trebalo da ima stopu rasta od 3,5 odsto, a u naredne tri godine po četiri odsto, te da istovremeno sve vreme tempo privredne aktivnosti u Nemačkoj pada, sa ovogodišnjih 1,8 na samo 1,2 odsto u 2022. U prethodnih šest godina, međutim, jedna od ekonomski najjačih zemalja sveta rasla je brže od Srbije – njen BDP je u tom periodu povećan za 8,9 odsto, iako ni u jednoj godini nije imala stopu rasta veću od dva odsto. Pri tome svaki novi procenat rasta BDP-a Nemačke vredi 36,5 milijardi evra, više od celog BDP-a Srbije. Srbiji nije pomoglo da bar u procentima prati Nemačku ni to što je 2013. i 2016. imala rast od 2,6 i 2,8 odsto, jer je za razliku od Nemačke, dve od posmatranih šest godina, bila u recesiji. Zbog toga je veći ukupan rast BDP-a od nas imala i Francuska (5,7 odsto), iako ni u jednoj od tih šest godina nije uspela da poveća BDP za više od 1,6 odsto. No, za razliku od cik-cak krivulje rasta Srbije, u Francuskoj su stope rasta iz godine u godinu bile sve veće, ali ipak prilično niske, u rasponu od 0,2 do 1,6 odsto. I sa takvim, više nego skromnim stopama, Francuska je svoj BDP ukupno u procentima povećala više nego Srbija, od koje je i bogata Švedska imala 2,8 puta brži privredni rast - 14,7 prema 5,3 odsto u poslednjih šest godina, pri čemu zadnje tri godine Švedska nije imala stopu rasta manju od 3,1 odsto. Za 2018. i Vlada Srbije i MMF planiraju rast od 3,5 odsto. Premijerka Ana Brnabić je optimista i tvrdi da Srbija ima sve preduslove za uspeh na ekonomskom planu. Ona pojašnjava da godina počinje sa povećanjem penzija i plata u javnom sektoru, povećanjem minimalne cene rada, poreskim olakšicama, pre svega za startap kompanije i preduzetnike koji će biti oslobođeni poreza u prvoj i drugoj godini poslovanja, što bi, kaže, mogao biti veliki impuls i motiv da ljudi pokušaju da pokrenu svoj biznis. Optimizam u Nemanjinoj 11 dobrim delom bazira se, dakle, na završetku fiskalne konsolidacije. Predsednik Vučić je u nekoliko navrata rekao da će povećanje plata i penzija biti „treća noga na stolici na kojoj bismo mogli čvrsto da sedimo“. Ostaje, međutim, da se vidi u kojoj će meri ta nova tražnja uticati na rast domaće proizvodnje, a koliko na povećanu kupovinu uvozne robe i produbljivanje spoljnotrgovinskog deficita, koji je do kraja novembra 2017. dostigao 3,8 milijardi evra i bio je za petinu veći nego u isto vreme 2016. Tim pre što je lane, prvi put posle dužeg vremena, izvoz rastao sporije (13,1 odsto) od uvoza (14,6 procenata). Tome je sigurno doprineo i jak dinar, koji je od 3. januara do 29. decembra nominalno ojačao prema evru za četiri, a prema dolaru za čitavih 18 odsto. Da je jačanje dinara uticalo na ponovni rast minusa u robnoj razmeni sa svetom nedavno su ukazali i autori Kvartalnog monitora, upozoravajući da je „makroekonomska stabilnost još uvek krhka, jer su spoljni i javni dugovi i dalje visoki“. Sporiji privredni rast od planiranog - 1,9 umesto tri odsto – jedan je od razloga zbog kojeg su izneverena i brojna obećanja o tome da će plate u Srbiji već u 2017. biti značajno veće od 400 evra. Pre nekoliko meseci, dok je govorio o „trećoj nozi na stolici“ Vučić je tvrdio i da će do kraja 2017. Srbija „preteći najveći broj zemalja regiona po visini plata“ i da očekuje da će stopa rasta BDP-a, uprkos evidentnim problemima, biti od 2,6 do 2,7 odsto. Prema zvaničnim podacima Ministarstva finansija, prosečna isplaćena neto zarada za 11 meseci bila je realno veća za samo 0,9 odsto nego godinu dana ranije – 47.276 dinara ili 388 evra, s tim što će decembarske zarade, sa kojima se unapred isplaćuje i deo januarskih primanja, lanjski prosek sigurno podići, ali ne više od pet-šest evra. Uprkos više nego skromnom povećanju BDP-a, plate u javnom sektoru od početka ove godine povećane su od pet do deset procenata, penzije za pet, a minimalna cena rada za 10 odsto. Zvanična ekonomska politika bazira se na uverenju da će tako kreirana dodatna tražnja sigurno pogurati i domaću proizvodnju i omogućiti da ove godine BDP poraste za 3,5 odsto. I u slučaju da se to desi, a realne su šanse za to, naša zemlja teško će se naći među evropskim rekorderima, jer MMF očekuje da će isti rast imati Turska i Litvanija, a brži Albanija, Slovačka, Estonija i Moldavija (3,7 odsto), Letonija (3,9), Gruzija (4,2) i Rumunija (4,4), s tim što se stope rasta veće od tri odsto predviđaju i za Makedoniju, Bugarsku, Mađarsku, Poljsku, Irsku, Island i Ukrajinu. Čak i u poslovično opreznom Fiskalnom savetu smatraju da ove godine ne bi trebalo da bude neprijatnih iznenađenja. „Privremeno je u 2018. moguć i rast BDP-a veći od četiri odsto, ali se time vraćamo na prosek od oko tri odsto, što je nedovoljno, jer druge zemlje regiona rastu znatno brže, oko 4,5 odsto. To znači da umesto da sustižemo druge zemlje po životnom standardu, mi iz godine u godinu sve više zaostajemo za Rumunijom i Bugarskom, a o Mađarskoj, Češkoj i Sloveniji da i ne govorimo“, ukazao je nedavno Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta. I profesor Ekonomskog fakulteta Milojko Arsić sa kolegama iz Kvartalnog monitora prognozira da bi privreda Srbije u 2018. mogla da ostvari rast od oko četiri odsto, ali kao i Petrović objašnjava da će ta stopa, iako izgleda prilično impresivno, biti posledica skromnog trenda rasta od 3,2 odsto i jednokratnog oporavka poljoprivrede. Autori Kvartalnog monitora kao jedan od razloga za skroman napredak u sprovođenju reformi u 2017. navode održavanje predsedničkih izbora, a potom i rekonstrukciju Vlade. Teško da će i beogradski izbori u martu, pogotovo ako sa njima budu organizovani još jedni vanredni parlamentarni, pogodovati ubrzanju reformi i privrednog rasta. Jer, kome će u tom slučaju biti do poboljšanja opštih uslova poslovanja, efikasne zaštite svojine i ugovora, finansijske discipline, ravnopravnosti učesnika na tržištu, suzbijanja korupcije, pojednostavljivanja komplikovanih administrativnih procedura, poboljšanja kvaliteta regulative... A teško da će, bar dok se glasovi ne prebroje, bilo ko u Nemanjinoj 11 poslušati preporuke iz Kvartalnog monitora da se „uspostave pravila prema kojima bi ekonomski položaj pojedinca i preduzeća zavisio od njihovog doprinosa društvu, a ne od bliskosti sa Vladom, vladajućom strankom i neformalnim centrima moći“, bez obzira na to što bi „takva pravila igre podstakla pojedince da više štede, investiraju, stiču nova znanja i veštine, uvode inovacije, preuzimaju rizike i druge aktivnosti kojim se generiše privredni rast i zapošljavaju ljudi umesto da tragaju za vezama sa državnim i partijskim funkcionerima, neformalnim centrima moći i plaćaju mito“. Suspenzija uticaja partijskih i drugih neformalnih struktura na privredu, uz suzbijanje sive ekonomije, preduslov je za stvaranje ravnopravne tržišne utakmice i razvoj preduzetništva, poručuju autori Kvartalnog monitora. Samo još da vidimo ima li ko da ih čuje. I posluša.