Benonova vatra i Trampov bes

Da stara poslovica o „nevolji koja nikad ne dolazi sama“, ne mora biti puka retorička poštapalica kojom se najčešće iracionalno objašnjava nepovoljan sled događaja u kratkom vremenskom periodu, mogao se minulih dana uveriti i američki predsednik Donald Tramp. Ako je uzrok požara u njegovom poslovnom tornju u NJujorku, kako navode mediji, kvar na instalacijama, vatra u Ovalnom kabinetu koju je izazvala knjiga Vatra i bes – unutar Trampove Bele kuće, autora Majkla Volfa, mogla bi da izazove znatno ozbiljnije „opekotine“ od one njujorške u kojoj su dve osobe povređene. A da stvar do kraja izgleda cinično – reč je o istom tornju u kome su se juna 2016, dakle, pre nego što je Tramp postao predsednik Sjedinjenih Država, sastali predsednikov sin Donald Junior, Trampov zet DŽared Kušner, njegov tadašnji šef kampanje Pol Manafort i ruska advokatica Natalija Veselnjicka koja je Trampovom timu trebalo da dostavi dokaze o navodnim vezama protivkandidatkinje Hilari Klinton s visokim ruskim zvaničnicima. Od dokaza nije bilo ništa, a čitav događaj poslužio je kao moćno oružje u dokazivanju teze da je Amerika dobila predsednika po želji Moskve. Dakle, Donald Tramp – made in Russia. Nije, međutim, za Trampa najveća nevolja ni to što ga Majkl Volf, autor knjige zasnovane na 200 intervjua s predsednikom, njegovim najbližim saradnicima i članovima administracije, u pojedinim delovima prikazuje u najmanju ruku kao infantilno, sebično i ne naročito inteligentno biće. Tako se na jednom mestu citira mejl šefa nacionalnog ekonomskog veća SAD, koji je kružio Belom kućom a u kome se navodi da „predsednik ništa ne čita – ni memorandume, ni kratke papire o politici, kao i da sa sastanaka sa svetskim liderima ustaje napola jer mu je dosadno“. Mnogo opasnije za Trampa je to što je požar u najvećoj meri podmetnuo njegov ideološki tvorac i bivši glavni strateg u predsednikovom kabinetu – Stiven Benon. To što Benon – moćna figura desne Amerike, nakon više od nedelju dana od izbijanja skandala u saopštenju navodi da se njegovi komentari o sastanku Trampa Juniora i ostalih saradnika s ruskom advokaticom koje je okarakterisao kao „izdajničke“ i „nepatriotske“, zapravo odnose na šefa kampanje Manaforta ima efekat sakupljanja konfeta bačenih s vrha Trampovog tornja i ne deluje nimalo iskreno. „Žalim što je moje odlaganje da odgovorim na netačno izveštavanje u vezi sa Donaldom Mlađim skrenulo pažnju sa istorijskih dostignuća predsednika u prvoj godini njegovog mandata“, navodi se u saopštenju Benona, u koji je prvi imao uvid sajt Aksios. Benon je izrazio „nepokolebljivu“ podršku Trampu i njegovoj agendi. Ali, kako ističe Gardijan, on se nije izvinio, niti je demantovao ostale izjave citirane u knjizi, a među njima je i ona u kojoj ćerku Donalda Trampa Ivanku naziva „glupom kao cigla“. Ali ako Benonovo „pokajničko“ saopštenje ne deluje iskreno onda prva Trampova reakcija izgleda potpuno lažljivo. „Stiv Benon, nema ništa sa mnom niti sa mojim predsedništvom. Kada je smenjen, ne samo što je izgubio posao, već je izgubio i razum. Stiv ne predstavlja moju bazu – on je tu samo radi sebe samog. Benon je imao veoma malo veze s mojom istorijskom pobedom koju su omogućili zaboravljeni muškarci i žene ove zemlje“, naveo je Tramp u saopštenju koje je preneo Rojters. Istina je, zapravo, sasvim drugačija. Upravo je Benon, jedna od perjanica Alt-rajt pokreta i čovek koji stoji iza radikalno desničarskog portala Brajtbart njuz, stvorio njegov populistički, antiestablišment imidž i retoriku koja se izuzetno dobro primila kod birača. Pošteno govoreći, Tramp je bio Benonov megafon tokom predsedničke kampanje. Napadima na Volstrit, krupni kapital, izlivima gneva prema nemoralno bogatom establišmentu i pozivima na okončanje američkog globalnog intervencionizma nisu mogli odoleti ni pojedini Obamini glasači, a kamoli birači iz ruralnih, osiromašenih sredina. Bez Benona ne bi bilo ni Trampa predsednika i danas bismo, skoro izvesno, u Beloj kući gledali prvu ženu predsednicu u istoriji SAD. Sasvim se je, onda, smisleno zapitati kako je došlo do tako dubokog raskola između najbližih saradnika i da li potencijal za Trampovo rušenje zapravo mnogo više leži u njegovim nekadašnjim saborcima nego u demokratama koji, pošteno govoreći, osim narativa u kome dim gotovo sigurno sugeriše vatru nemaju nekih neposrednih dokaza o direktnom predsednikovom šurovanju s Rusima? To što su se njegov sin, zet i Pol Manafort sreli s ruskom advokaticom zasada govori samo o tome da je Trampov tim bio spreman da u kampanji igra prljavo. Ali šta je tu novo i zar isto ne važi i za drugu stranu. Ali, kada Benon u knjizi Majkla Volfa opisuje njegovu metamorfozu u trenutku kada je saznao da je postao predsednik navodeći da se u manje od sat vremena zbunjeni Tramp pretvorio u Trampa u neverici i prestravljenog Trampa, pa sve do konačne transformacije u čoveka koji je verovao da zaslužuje i da je potpuno sposoban da bude predsednik SAD, onda je svakako u pitanju ozbiljna igra. Nije daleko od pameti ni teorija po kojoj nekadašnji glavni strateg pokušava da spase svoju glavu u istrazi o umešanosti Rusije u izbore, posebno ako se ima u vidu da su bivši savetnik za nacionalnu bezbednost Majkl Flin i savetnik za spoljnu politiku DŽordž Papadopulos već priznali da su lagali FBI o svojim kontaktima s Rusima. Moguće je i, kako se navodi u Volfovoj knjizi, da je Benon bio žrtva stalne i iscrpljujuće borbe za moć u Beloj kući čiji su akteri, pored njega, bili upravo Kušner i Manafort. Biće, ipak, da je Benon ključnu grešku napravio računajući na Trampovu zahvalnost za sve što je učinio tokom kampanje. Čak i politički nezgrapnom predsedniku vrlo brzo postalo je jasno da su ideje koje propagira njegov strateg odveć radikalne i da ni na koji način ne smeju biti deo oficijelne agende Bele kuće. Benonova ideologija pripada margini, a Tramp je postao, ma kako to paradoksalno zvučalo, deo političke elite, Benon je marketinški mag, ali i odmetnik, oportunista i desničar novog kova, Tramp je oduvek bio establišment - deo močvare u kojoj je postao multimilijarder. Razume se, nikako ne bi bilo logično da tu močvaru sada isušuje. Kratki boravak u kabinetu, a zatim iznenadni otkaz Benonu najbolja su potvrda ove teze. Nije onda teško ni zaključiti da Benon preko Volfove knjige, duboko povređen, pokušava da otvori novi front koji će sasvim razotkriti Trampovu poziciju. Naime, nije neka novost da je Tramp ekstremno nepopularan u Sjedinjenim Državama. Prema poslednjim istraživanjima, on uživa podršku 29 odsto birača, a među njima je i svakako značajan procenat Alt-rajt pokreta koji mu je u dobroj meri trasirao put do Bele kuće. Povratkom na Brajtbajt njuz, Benon, po svemu sudeći, želi da pokaže ko je izdao ideje koje su Trampa i uvele u Ovalni kabinet. Sasvim je razložno računati da će desničarski krugovi dodatno uskratiti podršku Trampu i time učiniti da jedini model opstanka vidi u ogoljenom vezivanju za establišment. Ali to ne bi bio samo Trampov definitivni politički kraj, već vrlo izvesno i Benonov novi početak. I to bogzna s kakvim ambicijama. Uostalom, da li biste se u leto 2016. kladili da će Tramp pobediti Hilari Klinton?