Predsednik iz blata

Arsen Venger trenira londonski Arsenal više od dve decenije i video je svaku zamislivu sudbinu fudbalera. Gledao je i kako se njegovi puleni penju na krov planete i kako ostaju bez krova nad glavom, ali ovih dana mu je sudbina jednog od njih zamrsila jezik. „Mislim da je život tog čoveka pravi film; to je neverovatno. Mogli biste da napravite fantastičan film… To je neverovatna priča“, uzalud je Venger tražio prave reči za Žorža Veu ("Žorža" za ovdašnje navijače, verovatno zbog toga što je fudbalsko ime stekao u Francuskoj; "DŽordža" za Liberijce, koji govore engleski), koji će sledeće sedmice stupiti na dužnost predsednika Liberije. Sportisti u politici nisu novost ako su poslanici, senatori, pa i ministri, ali jedini sportista međunarodnog formata koji je do 2018. bio predsednik države jeste Pal Šmit, dvostruko zlatni olimpijski mačevalac i predsednik Mađarske od 2010. do 2012. Šmita je, međutim, izabrao parlament, a Veu narod, te je Žorž Vea već sada najslavniji sportista među političarima i najvažniji političar među sportistima svih vremena. Ako je to vredno filma, celokupan Vein život je za bajku. „U sirotinjskom naselju Klara taun 75.000 ljudi deli jedanaest javnih toaleta i dvadeset dve javne česme“, to je zapisano 2009. Žorž Vea je tamo rođen 1966. Biti rođen u takvom preseku vremena i prostora, to ne znači početi partiju životnog pokera sa lošim kartama, već početi je bez ikakvih karata. Pogotovo ako si dete razvedenih roditelja, koje skupa sa još dvanaestoro dece odgaja baka. Žorž je radio što i druga deca Klara tauna, dakle prodavao kokice, kockao se i prebirao po smeću tražeći prazne flaše, i usput igrao fudbal krpenjačom. Igrao ga je bos, ali i „kao bos“, pa se sa ulica preselio na kakve-takve terene. Sada treba obratiti pažnju na gradaciju u imenima klubova za koje je nastupao – Mladi preživeli, Moćni Barol, Nepobedivih jedanaest. Ako preživiš na ulicama Klara tauna, i postaneš moćan, osećaš se nepobedivim. Zato je zaigrao u Obali Slonovače, pa još bolje u Kamerunu, a dobre igre u Jaundeu privukle su pažnju tadašnjeg kamerunskog selektora, Francuza Kloda le Roja, koji je dobro poznavao još jednog važnog Francuza. „Pomalo izgubljen, nije znao nikoga, i niko ga nije cenio kao igrača“, takav je Žorž Vea stigao u Evropu 1988, i u takvom je Vei svetski potencijal video tadašnji trener Monaka Arsen Venger. Pošto je ovo bajka, nastavak je kliše. Godine 1995. izgubljeni mladić iz Klara tauna postao je napadač slavnog Milana i prvi – i još jedini – fudbaler rođen u Africi koga je FIFA proglasila najboljim igračem planete. Do kraja karijere, 2003, zaslužio je mesto na spisku najvećih živih fudbalera, koji je za stogodišnjicu FIFA sastavio Pele. Junak bajke mora da bude i dobročinitelj. Kralj Žorž, kako ga zovu sunarodnici, između dva pogotka je hrabrio liberijske devojčice da se štite od neželjenih trudnoća i side; napravio fudbalski klub za decu u koji je svako mogao da uđe pod uslovom da ne napusti školu; podsticao vakcinaciju, pomagao razoružanje i podigao dečju bolnicu. Više od toga nije se moglo bez politike. Predsedničke izbore 2005. godine izgubio je u drugom krugu od Elen DŽonson Sirlif – koja je postala prva šefica države u istoriji Afrike – ali je senatorstvo 2014. dobio ubedljivo pobedivši njenog sina. U predsedničkoj izbornoj trci održanoj u decembru, DŽozef Boakai, nazvan Pospani DŽo zbog navodne navike da zaspi u nezgodnim trenucima, nije imao šanse protiv čoveka koji je svojevremeno sa loptom u nogama pretrčao ceo teren, usput se otarasivši nekih pet-šest igrača Verone, i potom rutinski savladao golmana. Kralj Žorž je u drugom krugu osvojio 61,5 odsto glasova i čini se da je bajka opisala savršen krug – kralj rođen u blatu vraća se da rodne ulice poploča zlatom. I koje bi to ulice bile pogodnije za popločavanje od liberijskih, kada je Liberija 170 godina pre Veinog najvažnijeg trijumfa stvorena upravo zato da bi robovi postali kraljevi? Bajke, nažalost, u stvarnosti nikada ne izgledaju kao na papiru. Liberija jeste prva nezavisna država moderne Afrike i bivši robovi u njoj jesu kraljevali, ali odatle se bajka o slobodnoj zemlji preliva u mit. Američko kolonizaciono društvo, koje je u 19. veku smislilo da slobodne i oslobođene crnce SAD naseli na Obali bibera, potonjoj Liberiji, činili su i abolicionisti koji su verovali da će njihovim štićenicima biti bolje van rasističke Amerike, ali i južnjački robovlasnici koji su hteli da se otarase potencijalnih boraca za slobodu. Zemlja je od urođenika otkupljivana rumom, cipelama, kišobranima i barutom, što prodatim, što ispaljenim, a dobar deo prvog kontingenta doseljenika umro je od žute groznice. Kada su savladali početne prepreke, bivšim je robovima koža pobelela i afričke su starosedeoce tretirali tek malo bolje nego što su njihovi bivši gospodari (mal)tretirali američke. Ako i predriblamo decenije – kao Vea odbranu Bajerna 1994 – videćemo da ni u današnjoj Liberiji problem nije samo Klara taun. Dva građanska rata (1989-1997, 1999-2003) skratila su je za 250.000 glava – to jest osam odsto stanovnika – pojela devedeset odsto ekonomije, i sa trona najpoznatijeg Liberijca uklonila Žorža Veu i tamo postavila Čarlsa Tejlora, nekada predsednika, danas poluvekovnog robijaša zbog ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti. Na Indeksu ljudskog razvoja, koji Ujedinjene nacije mere očekivanim životnim vekom, obrazovanjem i BDP-om po glavi stanovnika, Veina i Tejlorova zemlja hronično je među deset ili petnaest najlošije plasiranih. Svetski program za hranu – takođe krak UN – procenio je 2015. da 83 odsto Liberijaca živi od manje od dolara i četvrt dnevno. Da je Liberiju potrebno posaditi na glavu, očito je. Žorž Vea je posadio na glavu mnoge štopere i bekove, ali nije bio baš rečit u objašnjenjima kako će to da učini čitavoj državi. Čak i kao senator retko je prisustvovao sednicama i nije podneo nijedan zakonski predlog, a u predsedničkoj kampanji jeste pominjao gradnju puteva, otvaranje radnih mesta, borbu protiv korupcije, ali sa tim generičkim programom mogao je i na srpske izbore. Razlog za brigu – koji ga je verovatno koštao izbora 2005 – mnogi nalaze i u Veinom manjku obrazovanja. Kralj Žorž na takve kritike odgovara da obrazovani i iskusni vladaju Liberijom skoro dvesta godina i da za nju nisu uradili ništa, što je nesumnjivo, ali onda nije morao da se opskrbljuje sumnjivim diplomama. Pred prve izbore tvrdio je da je diplomirao sportski menadžment na londonskom Parkvudu. Kada se ispostavilo da je reč o „uđeš, izađeš i gotovo“ univerzitetu, posvetio se poslovnoj administraciji na De Vri univerzitetu u Majamiju. Taj pak već dvadeset godina iznova tuže i istražuju studenti i raznovrsne državne institucije SAD zbog loših programa i lažnog reklamiranja. Pal Šmit, pomenut na početku teksta, iz predsedničke fotelje je ispao jer je falsifikovao doktorat. Žoržu Vei akademski skandali sigurno neće presuditi, ali izbor saradnika bi mogao, jer će mu potpredsednica biti niko drugi do DŽuel Tejlor – bivša supruga, bliska saradnica i naslednica partije Čarlsa Tejlora. Kuda će Žorž Vea, nije se nikada znalo na fudbalskom terenu, ne zna se ni na političkom. Sada je izvesno samo da će Liberija za nekoliko dana prvi put u poslednjih sedamdeset godina doživeti da jednu demokratski izabranu vlast zameni druga. To sigurno nije mogao da predvidi ni Arsen Venger.