Ne čekam prirodnu smrt

Nalazimo se u hotelu Premijer, u Vrdniku, podno Fruške gore, gde Vlada Petrić sa suprugom Darom Čalenić boravi ovih dana. Uoči mog dolaska, Vlada je zahtevao da mu pošaljem pitanja kako bi znao o čemu predlažem da razgovaramo. Pitanja sam poslala (mejlom) – nekoliko teza – a kada smo se sutradan sreli u hotelu, rekao mi je da su od deset mojih pitanja dva toliko glupa da je nedostojno odgovarati na njih. Prihvatila sam njegovu ocenu na šta se ovaj cinik nasmejao odvrativši da bi mi zbog ostalih pitanja dao devet minus, na šta sam zaključila da je devetka kod profesora na Harvardu značajan uspeh i da odmah moram da se pohvalim Milanu Vlajčiću. Potvrdilo se da su i takva pitanja bila izlišna, budući da Vlada Petrić govori toliko zanimljivo i duhovito, i sa daleko više poznavanja stvari, nego što bih ja i najboljim pitanjima mogla da ga podstaknem. Vladimir Vlada Petrić (1928) je drugi dobitnik nagrade „Nebojša Popović“ (žiri Nebojša Bradić, Radoslav Zelenović i Stefan Arsenijević) za doprinos promociji i kritičkom promišljanju filmske umetnosti i kulture. Petrić je profesorsku karijeru započeo na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, a nastavio je na Univerzitetu Harvard, gde je osnovao i dvanaest godina upravljao Harvardskim filmskim arhivom sa ciljem da promoviše film kao umetnost i podstakne njegovo multidisciplinarno izučavanje. Kao filmski kritičar objavljivao je tekstove u Politici, časopisu Književnost, u NIN-u, kao i u uglednim stranim časopisima Sight and Sound, Cinema Journal i Film Quarterly. Kao teoretičar, Petrić je usredsređen na sinematička, specifično filmska izražajna sredstava. Među njegove najznačajnije knjige spadaju Čarobni ekran, Šekspir i film, Uvođenje u film, Razvoj filmskih vrsta, Film i snovi, Konstruktivizam u filmu… Aktivan je kao filmski stvaralac, proširujući svoje traganje za „čistom filmičnošću“ u praksi, kroz filmove i filmske eseje Nemilosrdni anđeo, Simfonija ruku, Zid uspomena, Emili Dikinson: 3B… Odavno je postao svojevrsni fenomen – kulturna institucija. Treba istaći da sve što su njegova supruga i on stekli zaveštali su kulturnoj baštini svoje domovine, posebno filmu i pozorištu. Šta nagrada „Nebojša Popović" znači za vas? Nastojanje da se u jeku komercijalizacije umetnosti film podrži kao autohtona umetnost, budući da taj medij ne bi trebalo da se – najvećma – koristi kao tehničko sredstvo za registraciju drugih umetnosti i stvarnosti. Srećna okolnost je da stanujemo pored Kinoteke gde se mogu videti zvučni i nemi filmovi sa specifičnim umetničkim vrednostima. Zbog toga sam osnovao nagradu za najsinematičniju sekvencu (do 10 minuta trajanja) u čast Slavka Vorkapića na Festivalu autorskog filma u Beogradu; dok moja supruga Dara Čalenić finansira dve nagrade na Sterijinom pozorju za glumca i glumicu do 30 godina starosti. Postoji li, pored Vorkapića, bar nešto sinematično u savremenom filmu? Kako da ne, iako se takva ostvarenja vrlo retko prikazuju u bioskopima, pogotovo u provinciji. Posebno je zanimljiva funkcija najsavremenije tehnologije snimanja filma čije se specifično dejstvo na gledaoca nazire u američkom naučnofantastičnom žanru. Mene posebno zanima kako će se nova tehnologija snimanja koristiti za postizanje supersinematičkog dejstva pokretne slike. Američki avangardni film, u malome, pokušava da to realizuje ali ga u tome sprečavaju nedovoljna finansijska sredstva. Postoji nekoliko filmova iz tog žanra koji potvrđuju specifičnost takvog pristupa filmu (Kjubrikova Odiseja u svemiru, Solaris Tarkovskog, Godarov Alfavil). Kada vas je prvi put osvojila čarolija filma? Kao dečaka u bosanskom Prnjavoru, gde sam rođen, i gde sam u vašarskom šatoru prvi put doživeo filmsku projekciju, kao i pozorišnu predstavu ansambla iz Banjaluke. Istovremeno sam tada prvi put osetio strah izazvan scenskom iluzijom kada se na žici pojavila lutka veštice koja se sa plafona sunovratila na pozornicu. Što se tiče filma, pokretna slika na mene je oduvek delovala kao magija koja nažalost jenjava. Vašari su u mome detinjstvu predstavljali susret sa čudesnim događajima… I sve se to dešavalo 1933-1934. godine kada ste imali pet-šest godina? Obelodanjujete moju starost! Pa to piše u svim enciklopedijama? Uskoro upadam u devedesetu ali nikako da dokučim zašto je Svevišnji, koji je u Americi prekršten u Inteligentnog Dizajnera, sve ovo smislio, stvorio. Odavno sam shvatio besmislenost takvog korišćenja razuma, pa bih najradije sa Darom otišao u Švajcarsku gde postoji klinika koja na najsofisticiraniji način obavlja eutanaziju. Imate li, pre Švajcarske, bilo šta drugo da obavite? Imao bih, ali me snaga i volja sve više izdaju. Ipak, ne treba da se žalim jer sam u životu pored neprijatnosti i tragedija kao što su gubitak majke u osmoj godini, proterivanje iz NDH u Srbiju… imao sreće. Mogao sam da doktoriram u Rusiji, ali nisam pristao da postupam onako kako su mi sugerisali profesori čuvenog Instituta za kinematografiju. U Ameriku sam otišao kao gost filmskog odeljenja Muzeja moderne umetnosti, a zatim postao prvi doktor nauka iz oblasti filmske umetnosti na novoosnovanom odeljenju za film njujorškog univerziteta. Amerikanci su tih godina bili u Hladnom ratu sa Rusima, upravo kao i danas. Da li ste gledali razgovor reditelja Olivera Stouna sa ruskim predsednikom Putinom? Jesam, ali ne u celini. I videli ste kako je Oliver Stoun u Americi bio osuđivan u medijima jer je, zaboga, podlegao Putinovom šarmu? To je besmislica. Kao kada biste vi kao novinarka podlegli mome šarmu! U Americi, zemlji „apsolutne slobode“, trenutno nije dopustivo, pa ni Oliveru Stounu, da se Putin prikaže kao normalan čovek, kakav on u stvari jeste. Za mene je taj razgovor zapravo „zloslutan dokument“, kao kada se predsednici Amerike i Severne Koreje preko medija nadmeću ko je u stanju da atomskom bombom uništi veći deo planete Zemlje. Imajući u vidu političko-ekonomsko i kulturno stanje današnjeg čovečanstva u kome čitave nacije, posebno deca, umiru od gladi i bombi, bolno zaključujem da bi Inteligenti Dizajner najbolje postupio kada bi pritisnuo „nebesko dugme“ koje bi uništilo čitavo čovečanstvo, posle čega bi se Zemlja kao izuzetno nebesko telo preporodila. Nije posredi urođeni mi pesimizam nego spoznaja globalnog ludila samoubilačkog čovečanstva. Kada ste predavali na Harvardu, da li ste predavali studentima o jugoslovenskom, odnosno srpskom filmu? Prikazivao sam i analizirao filmove Dušana Makavejeva, Saše Petrovića, Ante Babaje, Želimira Žilnika, a kada sam im dao spisak od 50 remek-dela svetske kinematografije koje moraju da znaju, uključio sam i film Emira Kusturice Dom za vešanje. To je remek-delo! Sve vreme se ustručavam da iz vas izvučem rang-listu najboljih filmova, a sada posebno ističete Kusturičino remek-delo… Nisam kazao da je to film koji se meni najviše dopada, nego da on spada u 50 remek-dela svetske kinematografije. Kusturica je filmski genije, a njegov film je autentično remek-delo. I nekoliko drugih njegovih filmova su takođe značajni po svom sinematičkom dejstvu. Šteta što nije ostao do kraja posvećen isključivo filmu kao specifičnom umetničkom izražajnom sredstvu, umesto što svoj talent iscrpljuje u trivijalnoj politici i zabavnom muziciranju. Vaša je zasluga da se na Festivalu autorskog filma u Beogradu dodeljuje i nagrada koja nosi ime Slavka Vorkapića, teoretičara filma koji je najveći deo života stvarao u Americi… Vorki je moj sinematički učitelj. To što je ostvario, i za šta se zalagao, nezahvalan je posao kojim je mogao da se bavi samo u Americi jer su moćni producenti uz velike komercijalne filmove odvajali poneki dolar i za specijalne montažne sekvence koje je Vorkapić kreirao. Kompanije koje zarađuju ogroman novac na zabavnim filmovima, ponekad odvoje neku mrvicu i za umetnički film kojim se danas bave pojedini reditelji kao što su Trir, Hercog, Sokurov, Venders, DŽarmuš. Svedok ste uspona pojedinih nacionalnih kinematografija. Kada je, recimo, mađarska bila u ekspanziji, pozvali ste Mikloša Janča i godinu dana je držao časove na Harvardu. Šta utiče na to da u izvesnom istorijskom trenutku umetnički dominira određena kinematografija? Nema pravila. Ponekad je to rezultat velikog ulaganja u filmsku umetnost, ponekad je sticaj okolnosti, u nekim slučajevima to nameću ekonomske i političke prilike, kao i nepredvidiva pojava izuzetnih filmskih stvaralaca, koji se takođe brzo zaboravljaju i čija se dela povremeno prikazuju u nacionalnim kinotekama. Ko danas pominje Bergmana, na primer? Ili mađarski film? Mi smo bili u toj žiži sa filmovima Saše Petrovića i Dušana Makavejeva, kao i sa Kusturicom. Film je čudan i sa umetničkog gledišta – nepredvidljiv. Primetila sam da čitate knjigu Smrt Vladimira Jankeleviča… Počeo sam davno da je čitam na francuskom, ali mi je bila teška pa sam je ostavio. Sada je prevedena na srpski. Poneću je sa sobom na „onaj svet“. Pardon! Kada sam to saopštio Dari, podsetila me je da smo odlučili da se kremiramo, pa moram da požurim sa čitanjem, pogotovo što svaka stranica potvrđuje našu odluku da ne čekamo prirodnu smrt. Nisam siguran, ali mislim da je jedino Beket uočio da smrt, kao takva, nije „prirodna“, iako nije dao precizniju definiciju završetka ljudskog života. I dalje pišete? Pre skoro pola veka režirao sam savremeni srpski mirakl, koji je napisao Zoran Mišić inspirisan našim narodnim pesmama iz vremena Kosovskog boja, pod naslovom Slovo svetlosti, sazdano od šest delova: o zemlji slovo, slovo o slavi, o žrtvi slovo, o smrti slovo, slovo radosti, slovo ljubavi. Tada, a ni mnogo godina kasnije, vlast nije blagonaklono gledala na popularisanje kosovskog mita. Muziku je komponovala LJubica Marić. Dugotrajne pripreme od pet godina, njegovo kratkotrajno izvođenje na sceni Srpskog narodnog pozorištu u Novom Sadu sa svega devet izvođenja, pre no što je predstava skinuta sa repertoara, sve što se tim povodom događalo tokom tih pet godina redovno sam beležio u svoj rediteljski dnevnik. Za sada je to nezavršena knjiga koja ima oko 800 stranica. Buca Mirković, koji je pratio naš projekat, LJubicu, Zorana i mene nazvao je dvorskim ludama koje su mirakulozno uspele da posle petogodišnjeg napora ostvare predstavu. U celom prikazanju, danas mi je najzanimljivija (i problematična!) spoznaja da je knez Lazar pozivao narod u smrt na bojnom polju, koji je sve to ponosno prihvatio! Iako ne verujem u postojanje Inteligentnog Dizajnera, velika moć religije veoma čudi. Međutim, neminovno je da će ljudska evolucija i kulturno-tehnički razvitak čovečanstva konačno pobediti.