Mašina na ljudski pogon

I to je postalo normalno: „Predsednik Srbije Aleksandar Vučić podržao je danas po podne svojim potpisom listu `Aleksandar Vučić – zato što volimo Beograd`“, glasila je vest pokojnog Tanjuga koju su u ponedeljak mediji masovno prenosili. Vučić je, inače, podržao Vučića samo nekoliko sati nakon što je Maja Gojković, predsednica Skupštine Srbije, za 4. mart raspisala izbore za Skupštinu grada Beograda, (zlo)upotrebivši, pritom, svoju funkciju kako bi glasačima objasnila šta je „pravilno“ glasanje (nikako „protiv“). I još - Vučić je podržao Vučića samo dan nakon što je, kao predsednik svih građana, iskoristio frekvenciju Javnog servisa za promociju liste svoje stranke – i to pre nego što su izbori raspisani, tradicionalno time remeteći sva pravila o fer izbornim uslovima i jednakoj zastupljenosti kandidata. A i zašto bi, kad mu je već dozvoljeno, bio iole pristojniji prema konkurentima, kad se i prema sopstvenoj stranci ponaša s omalovažavanjem - što je, nakon podele brojnih važnih državnih funkcija „nestranačkim kadrovima“ još jednom pokazao odlučivši da na izbornu listu za Beograd propusti samo retke kandidate iz redova SNS-a? I da ih, pritom, dobro zakamuflira šarolikim spiskom „nestranačkih ličnosti“ koje su odlučile da, kao što reče balerina Aja Jung sa mesta broj dva, učešćem u timu koji „nije lista jedne partije, već lista ljudi koji su ostvareni u svojim profesijama“, doprinesu da Beograd postane bolji grad. Na stranu sad sve one spekulacije o „argumentima“ pred kojima su pomenute „ostvarene ličnosti“, predvođene prvoplasiranim na listi, direktorom Dečje bolnice u Tiršovoj, dr Zoranom Radojičićem, pristale da svoje ime i biografiju stave u službu politike koja, čini se, Srbiju više ne vodi ka jednopartizmu, već i dalje – ka potpunom obesmišljavanju postojanja i te jedne partije, svim mogućim sredstvima izgurane na poziciju predominantne na političkoj sceni. Jer, analiza informacija o životnim putevima i ciljevima „nestranačkih ličnosti sa gornjeg dela liste“, zajedno sa tvrdnjama široj javnost manje poznatih nestranačkih kandidata, iz drugog dela naprednjačke izborne kolone, pokazuje da se svi ti „argumenti“ mogu podvesti pod jedan zaključak – neko je nešto dobio, a neko nešto nije izgubio. I ne samo to – sve i da Aja Jung nije već rekla da neće biti odbornica, naravoučenije sa poslednjih parlamentarnih izbora pokazuje da „zvučna imena“ imaju uglavnom samo marketinšku svrhu pre izbora, da bi se, kad se glasovi prebroje, istaknuti „mamci“ povukli i osvojena mesta prepustili proverenim kadrovima niskog javnog ugleda (ili, čak, krajnje problematičnog učinka). Eno ih, uostalom, pripadnici sadašnje gradske vlasti, ovenčani prezirom velikog broja građana, među onim retkim stranačkim kadrovima na listi „ljudi koji vole Beograd“ - čekaju da se prošvercuju do Starog dvora iza leđa Sime Avramovića, dekana Pravnog fakulteta, Vesne Stanojević, koordinatorke Sigurne kuće, Gorana Grbovića, košarkaša, Slobodana Nakarade, vršioca dužnosti direktora Muzeja savremenih umetnosti, Branka Milićevića Kockice, dečjeg glumca, pa čak i Živorada Nikolića, urednika Žikine šarenice... Ukoliko uspe izborni inženjering, u koji spada i potpaljivanje sukoba u opoziciji i pomoć izbornom nastupu „lažnih kandidata“ (kako bi se rasuti glasovi u najvećoj meri prelili na konto naprednjaka) jasno je ko će biti dobitnici u akciji mobilisanja nestranačkih ličnosti na listu SNS-a: upravo pomenuti „problematični“ kadrovi, neprihvatljivi za birače, ali zato čvrsto međusobno uvezani u interesnu zajednicu koja je preuzela kontrolu nad gotovo svim segmentima društva. I zato nedodirljivi, bez obzira na brojnost afera koje ih prate i čvrstinu dokaza o kriminalnim poduhvatima koji su zaiteresovanoj javnosti uveliko poznati. Ali, zašto to podnosi i šta od toga ima ono sve brojnije naprednjačko članstvo, ovih dana ponovo intenzivno upregnuto u napornu akciju skupljanja glasova na terenu? Ima u tužnoj priči o prihvatanju ljudi da budu upotrebljeni kao obični šrafovi u mašini za širenje moći uske grupe ljudi (valja se, recimo, setiti onih ponižavajućih slika ljudi-sendviča sa ogromnim stranačkim obeležjima) i sasvim racionalnih elemenata. Više nije tajna da se vladajuća partija pretvorila u ogromnu agenciju za zapošljavanje, što je, u zemlji polumrtve privrede, dovoljno za kontrolu armije očajnika, zadovoljnih čak i mrvicama u vidu ugovora o privremenim poslovima, potpisivanih, prema nekim svedočenjima, na sve kraći rok. O načinu na koji SNS zapošljava ljude govorili su, uostalom, i bivši poslanik i jedan od osnivača te stranke Momir Stojanović, ali i brojni „obični“ građani, uključujući i Jovana Dablidžanovića, čije svedočenje je objavljeno u prošlom NIN-u. Čak i strašnije, međutim, deluju posledice propagande koja je od jednog preambicioznog čoveka napravila neku vrstu boga, a argumentovanu raspravu o njegovim delima proglasila nedopustivim huljenjem: i o tome govori pomenuta ispovest Dablidžanovića, oca koji je Vučića izmolio da mu zaposli ćerku, da bi, potom, savršeno nesvestan nenormalnosti cele situacije u kojoj predsednik države odlučuje o radnom mestu u Boru, bacao anatemu na lokalne naprednjake - koji su istu uslugu učinili nekom drugom, ostavivši Dablidžanovićevu ćerku ponovo na ulici (u zemlji koja će, kako reče Vučić, morati da uvozi radnu snagu). Daleko od toga da je reč o jedinom primeru slepe ljubavi prema vođi pred kojom ne ginu samo činjenice, već i elementarna ljudskost: u brojnim unutarstranačkim sukobima širom Srbije, pa i onim, trenutno najčuvenijim, u Nišu, gde učestale eksplozije automobila prate teorije o eskalaciji sukoba u okviru SNS, dve naprednjačke struje iskazivale su spremnost na borbu do istrebljenja, ali uz neizostavno zaklinjanje na vernost neprikosnovenom vođi. Tako je, recimo, u Vršcu, gde su, tokom 2015, na unutarstranački sukob uticali i tada još nerazjašnjeni odnosi Vučića i Tomislava Nikolića, zabeležen i javni protest pred sedištem lokalnog odbora SNS. Sasvim neuobičajeno za sukobe „unutar porodice“, nošeni su transparenti s pozivima Vučiću da dođe i reši problem, dok su kroz masu hodali aktivisti jedne i druge struje, deleći letke sa optužbama na račun konkurentske ekipe. Potresna je i poučna priča osnivačice SNS u Boru, Nene Bogić, koja je krajem oktobra 2017. objavila otvoreno pismo Vučiću, u kome mu poručuje da je „dozvolio da bahati preuzmu vlast“, aludirajući na preletače iz nekadašnjih Ujedinjenih regiona Srbije, odnosno G 17 plus, koje optužuje za preuzimanje lokalnog odbora stranke i šikaniranje njegovih osnivača. U svojoj emotivnoj ispovesti, nekadašnja novinarka govori o tome šta se desilo od momenta kad je, kao idealistkinja, učestvovala u nastajanju stranke u Boru, preko perioda kada je stranku preuzela „ekipa“ na čelu sa čuvenim Blagojem Spaskovskim, članom svih vladajućih stranaka, do epiloga u kome je ostala bez posla i još obolela od karcinoma. Zbog toga što je, u jednom trenutku, o dešavanjima u Boru obavestila tadašnjeg premijera Vučića, zvali su je, tvrdi, njegovi saradnici i pitali s kojim pravom mu piše, a potom je gubila posao za poslom. „Razočarana sam, ne što sam ostala bez posla, već što je dozvolio divljima da isteraju pitome i iživljavaju se nad nama. Što (Vučić) ne dolazi nenajavljen kao nekada da vidi kako se ovde ne živi, već preživljava, što je dozvolio da na direktorska mesta dođu neobrazovani, bahati ljudi koji se gore ponašaju prema nama nego kad smo bili na suprotnim stranama“, rekla je, potom, Danasu, Nevena Bobić, čije pismo Vučiću nije promenilo situaciju u Boru, ali ni njenu odluku da se ne iščlani iz stranke, jer želi da „sačeka krah na nekim od lokalnih izbora i dan kada će svi koji su doleteli napokon i odleteti“ da bi ponovo „sela u stranačke prostorije sa ono malo članova koliko ih realno ima“. Neizvesno je, međutim, koliko će razočarana osnivačica SNS morati da čeka: u dva navrata ove zime gledali smo pokaznu vežbu u kojoj se kroz medije najavljuje burna sednica vrha stranke posvećena odlučivanju o eventualnom raspisivanju parlamentarnih izbora i želji brojnih članova da se još jednom ide na vanredno glasanje, da bi, potom, bio saopšten rezultat o takoreći jednodušnoj podršci Vučićevom stavu da izbori, ipak, nisu potrebni. A teško i da će „bahatim direktorima“ i drugim odabranima koji imaju pristup novcu, o kojima je Nena Bogić govorila, nešto ozbiljnije faliti, osim ako im nije, kao Radojici Rovčaninu, ionako istekao rok trajanja. Zar, uostalom, nije bilo logično očekivati ono što se nije desilo - da se stranka ogradi od Bogdana Labana, gradonačelnika Subotice, nakon što su u javnost dospele njegove morbidne pretnje („Iščupaću ti grkljan!“) upućene ne političkom protivniku, nego stranačkom kolegi? U zemlji u kojoj su mediji i javnost takoreći ukinuti, pokazalo se, nisu potrebni ni makar ritualni gestovi distanciranja od izgrednika, pa je vrh stranke, bez i najmanjeg stida i bilo kakve štete, mogao da stane uz lokalnog siledžiju (inače još jednog preletača u redove SNS) od koga ima koristi. Efikasni sistem kapilarnih glasova (dobiješ posao koji možeš da sačuvaš samo ako obezbediš nekoliko desetina „sigurnih glasova“) ovih dana dodatno se učvršćuje, lomeći kičme mnogim očajnim građanima sirotinjske zemlje. Niko pouzdano ne zna koliko to može da traje, kao što niko ne zna ni koliki je očaj i bes poniženih ljudi. I kada bi mogle popustiti kočnice kojima se taj bes drži pod kontrolom i izbledeti opsene kojima brojni građani, među kojima i članovi SNS, zamagljuju činjenicu da žive nedostojni život izrabljivanih.