Sa sporim rastom nema većih plata i penzija

Nemam utisak da postoji interes u Vladi Srbije da posle skorog isteka trogodišnjeg aranžmana iz predostrožnosti sklopi novi obavezujući sporazum sa MMF-om, kaže za NIN Vladimir Gligorov, saradnik Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije. „MMF je obično koristan ukoliko vlada mora da preduzme nepopularne mere, pa može deo odgovornosti za njih da prenese na Fond. Koliko mogu da vidim, takve mere nisu planirane, pa ne vidim šta bi bila uloga MMF-a. To ne znači da usluge Fonda opet neće biti potrebne ako se ponovo povećaju spoljne obaveze zemlje, kao što se to više puta dešavalo u prošlosti“, naglašava Gligorov u intervjuu za NIN. Zašto smatrate da u 2018. nije realno očekivati rast BDP-a od 3,5 odsto i da on neće biti veći od 2,6 odsto? Ministarstvo finansija i Fiskalni savet očekuju rast od 3,5 do četiri odsto, jer ocenjuju da bi on bio ostvaren i 2017. da nije bilo mraza i suše. Pa, pod pretpostavkom da u 2018. nema mraza i suše, oporavak energetskog sektora i poljoprivrede bi trebalo da obezbedi ubrzanje rasta u odnosu na prošlogodišnjih 1,9 odsto. Sa strane tražnje, međutim, nije izvesno koliko će se pogoršati neto izvoz, a usporava se i i rast ulaganja, pa je realnije očekivati i sporiji rast BDP-a. Uz to, nije sasvim jasno koliko je razlog rđavih rezultata u 2017. bila klima, a koliko trajniji problemi u energetskom sektoru i poljoprivredi. Verovatno nije netačna prognoza da je srednjoročni potencijalni ekonomski rast negde do tri odsto, a to mnogo više zabrinjava nego eventualni sporiji oporavak ove godine. Zbog čega je već godinama stopa rasta Srbije značajno manja od većine zemalja regiona? Osnovni razlog jeste u promeni izvora rasta – od potrošnje i proizvodnje za domaće tržište ka ulaganjima i izvozu. Prethodno se, uprošćeno govoreći, računalo na model – stranci ulažu, a domaći troše. Potrebno je, međutim, da se ulaže više, i da se izvozi više. Ova se promena odvija veoma sporo, otuda i sporiji rast. Politika prilagođavanja zasnovana je na fiskalnom uravnoteženju na način koji ne podstiče ulaganja. Uz to, fiskalna konsolidacija podstiče izvoz, ali tako da ono što bi se inače prodalo na domaćem tržištu sada se, zbog manje domaće tražnje, prodaje na stranom. Sporo se povećavaju ulaganja u proizvodnju za izvoz, posebno u novim oblastima, a uz to je za njihov bitniji uticaj na privredni rast potrebno vreme. Rast je usporen jer se privreda sporo transformiše, a fiskalna politika tu ne pomaže. Može li se rast ubrzati povećanjem potrošnje i većim izdvajanjem za kapitalne investicije, na šta računaju kreatori budžeta? Veća potrošnja će svakako uticati na privredni rast, a koliko, to će zavisiti od nekoliko faktora. Prvo, u kojoj meri će se ono što bi se inače izvozilo sada prodavati kod kuće i, drugo, koliko će se povećati uvoz. Ukoliko razlika između uvoza i izvoza bude veća nego 2017. to bi moglo da uspori privredni rast. Javna ulaganja imaju veći pozitivni uticaj na rast BDP-a, ali se obično u Srbiji ne realizuje sve što je planirano. Za to je od ključnog značaja i institucionalni napredak. Inače će biti „skuplja dara nego mera“. Primetili ste da je Vlada budžetom za 2018. promenila ekonomsku politiku. Šta su najveći rizici i može li to dovesti do rasta tri deficita – budžetskog, platnobilansnog i spoljnotrgovinskog? Vlada računa da bi bilo dobro podstaći rast, ali nedostaju mere koje će uticati na povećanje privatnih ulaganja. To je ključno i zavisi od tri stvari - finansijske konsolidacije privatnog sektora, fiskalnog rasterećenje uz istovremeno povećanje efikasnosti javnih poslova i od veće orijentacije na izvoz. Ukoliko se, međutim, poveća domaća potrošnja, to bi moglo da poveća i javne obaveze, a povećanje uvoza bi moglo da utiče na rast spoljnih obaveza. To bi onda bio delimičan povratak na privredni model iz perioda pre 2015, zapravo pre 2008. Ako se to desi, kako će to uticati na makroekonomsku stabilnost? Sve zavisi od eventualnih mera za podsticanje izvoza, jer bi trebalo težiti da rast domaće potrošnje bude sporiji od rasta ukupne proizvodnje. Kao što bi trebalo težiti da izvoz i investicije rastu brže od ukupne proizvodnje. I, na strani ponude, rast industrijske proizvodnje i usluga za izvoz bi trebalo da bude brži od rasta ukupne proizvodnje. U tom slučaju, spoljne i fiskalne neravnoteže bi trebalo da budu održive. Sam nivo spoljnog ili javnog duga nije od najvećeg značaja, već je važno da li je njihov rast održiv, a to zavisi od rasta ukupne proizvodnje i dohotka. Rast plata i penzija obeležila je polemika i zbog procenta povećanja, ali i odluke da se penzije ne vrate na nivo iz 2014, iako Fiskalni savet tvrdi da za to ima prostora u budžetu. Zašto za vas nema ništa sporno u izjavi ministra finansija da država može garantovati penzije, ali ne i njihov iznos? Realni iznosi plata i penzija zavise od privrednog rasta ili uopštenije ekonomskog napretka. Ukoliko biste da dočekate penziju na osnovu ulaganja u državni penzijski fond u realnom iznosu - u skladu sa uplatama u taj fond - vlasti bi trebalo da slede privrednu politku koja to obezbeđuje. Potrebno je, dakle, da glasate za one koji će to obezbediti. Ako, recimo, glasate za rat, to će, posebno ako ga izgubite, imati rđave posledice po, recimo, realni iznos penzija. Isto tako, ako glasate za one koji podstiču potrošnju, oni će tražiti da se poveća štednja upravo kada biste vi da živite od penzije. Ulagati u državu je kao ulagati u bilo koje preduzeće, potrebno je da vodite računa kako radi, jer odgovornost, finansijsku ili dohodovnu, ne može izbeći. Isto tako, ako glasate za one koji su sposobni da obezbede praktično nultu stopu prosečnog rasta BDP-a u gotovo čitavoj deceniji, teško da možete očekivati da vam se neće smanjiti realni iznos plata i penzija. To što nešto piše u zakonu ne znači ništa, bar ne kada je reč o realnom iznosu. To je jedno. Drugo je da li je potrebno vratiti novac penzionerima i zaposlenima ukoliko se nominalno smanjenje njihovih primanja shvati kao pozajmica fiskalnih vlasti. To je verovatno bilo izvodljivo da su 2015, kada su plate i penzije smanjene, izdate odgovarajuće obveznice, što je jedan način da se racionalizuje fiskalna politika. Ne sećam se da li je Fiskalni savet predlagao da se prednost da povećanju plata i penzija u odnosu na druge javne obaveze, jednom kada se javne finansije oporave. No, ukoliko tih obaveza nema, onda sve zavisi od toga šta se smatra da bi ubrzalo privredni rast na održiv način. Smatrate li da bi država onda trebalo da menja zakone koji regulišu iznose penzija, odnosno formulu po kojoj se visina penzija određuje u odnosu na visinu uplaćivanih doprinosa? Ne, trebalo bi obezbediti odgovarajući privredni rast i napredak koji čini uplate u penzijski fond valjanim ulaganjem, tako da se može održati realni iznos penzija. Dodatno, važno pitanje je u kojoj će vezi taj iznos penzija biti sa individualnim uplatama u penzijski fond, a u kojoj meri će imati elemente redistribucije; u kojoj će vezi biti sa privatnim fondovima i uopšte privatnim vidovima štednje i ulaganja. Ali generalno, realni iznos penzija će zavisiti od realnog prinosa na ulaganja u penzijski fond, a ako je reč o državnom fondu zavisiće od javnih finansija, a one zavise od rasta BDP-a, a ne samo od uplata u penzijski fond. Javni dug Srbije smanjen je na nešto više od 60 odsto BDP-a, što je daleko iznad postojećeg zakonskog limita, a blizu kriterijuma iz Mastrihta. Da li je taj dug sada održiv ili još postoje rizici da se on poveća? Održivost zavisi od odnosa kamatne stope na dug i stope privrednog rasta. Nivo duga je tu od sekundarnog značaja. Sa realnim rastom BDP-a od oko tri odsto i realnom kamatnom stopom, koja je nešto iznad toga, da se nivo duga ne bi menjao potreban je određeni primarni suficit - da javni prihodi budu veći od javne potrošnje umanjene za izdatke po osnovu kamata. Za smanjenje duga potreban je veći primarni suficit. On je prošle godine bio značajan, pa je dug smanjen. No, jasno je iz najava o povećanju javne potrošnje, da će se taj suficit u 2018. smanjiti, tako da rizici zavise od toga kako će se kretati kamatne stope i privredni rast. U slučaju relativno sporog rasta BDP-a i rastućih kamatnih stopa, rizik održivosti duga bi mogao da se poveća ukoliko se smanji spremnost da se na duži rok obezbede potrebni primarni suficiti u budžetu. Ova spremnost obično zavisi od tempa privrednog rasta, tako da je ključni rizik održivosti javnih finansija stopa privrednog rasta. A kako je potencijalna stopa rasta BDP-a sada oko tri odsto, rizik po javne finansije nije mali. Pre osam godina za NIN ste izjavili da ni bankrot neke države ne mora da bude loš. Jesmo li izbegli bankrot bar na srednji rok? To zavisi od definicije bankrotstva javnih finansija. Imajući u vidu da su obaveze restrukturirane - na račun plata i penzija i poreskih obaveza - to je jedan vid postupka kroz koji prolaze bankrotirane države. Postojala su bolja rešenja, ali izabrano je ono za koje se smatralo da je najizvodljivije. Bolje bi bilo da se pošlo od cilja oporavka privrede i javnih finansija u tom kontekstu, usled čega i dalje održivost javnih finansija više zavisi od mera koje nemaju neposredne pozitivne posledice po privredni rast. U neku ruku, normalizacija javnih finansija je još uvek cilj, a ne stanje stvari. Vlada je trogodišnjom fiskalnom konsolidacijom uspela da uravnoteži javne finansije, ali taj predah nije iskorišćen da se reformišu javna preduzeća, saseku nepotrebni troškovi za neprivatizovane firme i racionalizuje javni sektor? Može li nas to i koliko koštati u narednim godinama? Da, reforma je mogućnost kada se javne finansije suoče sa problemima održivosti. Kako je ona odložena, to su sve zadaci koji tek predstoje. No, kako taj izbor strategije uređenja javnih finansija nije bio bezrazložan, ti su razlozi tu i dalje i sastoje se u političkoj koristi od održanja javnog sektora takvog kakav jeste. Veze između stranaka i javnog sektora su takve da je teško očekivati značajnije reforme. I to je trajni trošak u vidu niskog privrednog rasta i javnih finansija koje su nefunkcionalne - i na strani prihoda i na strani rashoda. Da li je koncesija bila neophodna za dalji razvoj Aerodroma „Nikola Tesla“? Ako se ovaj posao realizuje, na šta bi trebalo potrošiti novac koji će biti uplaćen u budžet, a za šta nikako ne bi smeo da se koristi? To je uvek pitanje izbora alternativnih javnih ulaganja. Da li bi država trebalo da ulaže u aerodrom ili u, recimo, obrazovanje? U prvom slučaju, bar kada je reč o Srbiji, eksterni efekti aerodroma su mali, dok su eksterni efekti ulaganja u obrazovanje veliki. Poređenja radi, ako bi Beograd imao metro, eksterni efekti rasterećenja saobraćaja bi bili veliki, dok to nije slučaj sa aerodromom kojim se obavljaju samo putovanja u inostranstvo. Tako da je bolje izdati ga u zakup, a prihode uložiti tamo gde je socijalni prinos značajno veći od privatnog. To je generalno pravilo za javna i privatna ulaganja, pa i za javno-privatna partnerstva kao u slučaju aerodroma. Da li je sam sporazum dobar ili nije, to ne znam, jer bi ugovor tek trebalo da bude usaglašen i objavljen. Pominje se i osnivanje garantnog fonda. Šta mislite o tome, kako bi taj fond trebalo da radi da na kraju ne postane neki novi oblik Fonda za razvoj ili Razvojne banke Vojvodine? Ne znam dovoljno o tome da bih mogao da sudim. Generalno, državno osiguranje projekata ima smisla tamo gde ne postoje privatni oblici osiguranja. Ili gde su rizici veliki, ali postoje izgledni socijalni prinosi kao što su, recimo, inovacije i preduzetništvo, ili ulaganja u nauku. Šta, inače, mislite o razvojnim bankama, mogu li funkcionisati u društvima kao što je naše? Ako vam je iskustvo sa njima rđavo, možda bi trebalo da razmislite da li je to nešto što vam treba ili što vam ide od ruke. Ranije je bilo ideja o regionalnoj razvojnoj banci, povezanoj sa evropskim razvojnim bankama. Kako raste interes za regionalne, razvojne i komercijalne projekte, to možda ne bi bila rđava ideja. No, kako je politički interes za saradnju u regionu mali ili se suočava sa značajnim ograničenjima, to ne izgleda izvodljivo. Tako da bi bilo potrebno prvo videti šta se konkretno ima u vidu, jer inače državne finansije ionako već garantuju, subvencionišu i podstiču razvoj mnogo čega, pa možda razvojna banka ne bi trebalo da bude prvo čime će se država baviti.