Dodikova parapolitika

Burno, baš kako se i očekivalo, Bosna i Hercegovina je ušla u ovu izbornu godinu. Opšti izbori su u oktobru, međunacionalnog poverenja gotovo nema, a glavni politički igrači i najbezazlenije situacije tako dimenzioniraju kao da su sudbinske i, dabome, raspirili su strasti, pa se, po svoj prilici, može očekivati jedna od najtežih posleratnih godina u svakom pogledu. Entitet Federacija BiH u tek načetu godinu ušla je bez usvojenog budžeta, na privremenom finansiranju je nivo Bosne i Hercegovine, jedino je Republika Srpska taj posao obavila na vreme. Budžeta nema jer je na delu sveopšti sudar bošnjačkih i hrvatskih političkih prvaka. Međusobne optužbe su stare, ali su sad takve da su se u celu priču ozbiljno umešali i strani igrači – o tome se govori i u Briselu, hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović je tim povodom pohodila turskog predsednika RedžepaTajipa Erdogana. Kako javljaju izveštači, ta poseta je bila izgleda neuspešna, pa ona najavljuje dolazak u Sarajevo gde joj, moguće, pripremaju javne proteste. Pokušava se organizovati trilateralni susret Erdogan-Kitarović-Izetbegović, jer između Hrvata i Bošnjaka ima kojekakvih nesporazuma, a glavni je izborno zakonodavstvo – Hrvati tvrde da su sadašnja rešenja takva da omogućuju da budu majorizovani u svakom trenutku, da Bošnjaci mogu birati i njihove predstavnike… To se u prošlosti i događalo – izbor Željka Komšića za člana Predsedništva BiH. Bošnjaci, pak, veruju da je izborno zakonodavstvo samo povod kako bi Hrvati na mala vrata uveli svoj, treći entitet. Taj sudar i jeste najteži u celoj BiH i zbog svetskih igrača koji se polako u njega uključuju, ali i zbog očiglednog primera grada Mostara gde zbog sličnih problema nema izbora više od deceniju, pa se sve više govori o mostarizaciji BiH. Naime, ukoliko izbora i bude, a većinski Hrvati budu nezadovoljni, oni kao konstitutivni narod mogu opstruisati formiranje vlasti i tako paralisati celi sistem i državu. To kao da odgovara i jednima i drugima – kod Hrvata sve više prevladava mišljenje da bi u takvoj situaciji njihov problem postao vidljiviji za one velike u svetu koji mogu da menjaju ovdašnje prilike, kod Bošnjaka postoji verovanje da bi u toj situaciji lakše nametnuli svoj koncept „građanska država – jedan čovek jedan glas“ ili nešto tome slično što i Hrvati i Srbi, kao malobrojniji, razumeju kao šifru za dodatnu majorizaciju. Ovaj sve ozbiljniji i sve dramatičniji sudar nimalo nije zasenio oštra neslaganja Sarajeva i Banjaluke. Kao što se i očekivalo, sporenja je dodatno raspalilo obeležavanje 9. januara, Dana Republike Srpske. Kao i ranijih godina, iz Sarajeva povodom toga dana stižu takva osporavanja koja najčešće liče na pretnje i Srbima i Republici Srpskoj, pa izazivaju bes i kod najmanje ostrašćenih i, što je najvažnije, ubijaju svaku nadu da je bilo kakav ozbiljan dogovor moguć. Za samo obeležavanje Dodik ima podršku svih u RS, pa i svojih najljućih političkih protivnika, jer „ne može se menjati dan stvarnog osnivanja“, ali nevolje nastaju u načinu kako je to sve organizovano. Ovog puta je to pretvoreno u neku vrstu njegove partijske zabave sa gostima i još nekakvim egzibicijama koje su ga o jadu zabavile, a bolje upućeni kažu i prepale sad kad je sve prošlo. Na tribini ispred koje je prošao svečani defile, uz goste je bio gotovo celi politbiro SNSD-a, a nije bilo niti su zvani najugledniji i najodlikovaniji komandanti proteklog rata, nije bilo još mnogih uglednih pojedinaca ni na jednoj od manifestacija u čast tog dana, ali su se pojavili neki besprizorni likovi zbog kojih sad Dodika boli glava. Najveću pažnju privukao je deo pripadnika organizacije „Srbska čast“ koji su se u maskirnim uniformama u „rambo stilu“ slikali u institucijama RS pa na ulicama Banjaluke, a među njima ima i takvih za kojima se vuku priče i policijske istrage o kriminalu. Mnogi od njih jedva da su zapamtili rat, ali, eto, dobili su prednost u odnosu na ugledne komandante i druge zaslužne građane. I mediji nisu časili ni časa, sarajevski pre svih, a sad i neki svetski, krenuli su napisima: „Dodik pravi nove oružane snage“, pa „Dodikova paravojska“... Dodatnu ozbiljnost celoj priči dao je i ministar bezbednosti Bosne i Hercegovine, odlikovani ratni komandant, Srbin Dragan Mektić, koji je najavio da će uskoro izaći i javnosti saopštiti da tu ima „elemenata paravojnog delovanja“. Oglasili su se i predstavnici mirovnih trupa u BiH. Sve to liči na dramu u nastajanju i prave dimenzije cele priče je teško i naslutiti. Ali, da se Dodik potpuno nepotrebno preigrao već sada je sasvim jasno. Bolje upućeni tvrde da je želeo da se javnosti predstavi kao mističan i jak, a ušao je u nevolje koje će teško objasniti. On sam tvrdi da je sve smišljeno kako bi se sakrila stvarna pretnja, a to je islamski terorizam koji je uhvatio korene u BiH. Mnogi se sa njim slažu, ali mu i dalje zameraju druženje i davanje značaja ljudima nejasne biografije. Dodikovi problemi sa američkim sankcijama izgleda idu prema novom zapletu. Raniju tezu da je to osveta stare Obamine administracije, pa nazivanje Hojta Brajana Jia „nevažnim čovekom“, „potrošenom olupinom“ sad je zamenio rečima „šta me briga, meni je ovako dobro“. Spekuliše se da bi Hojt Ji mogao doći na mesto američkog ambasadora u BiH, ali se stiče utisak da mediji u regionu daju ipak veći značaj nego što on ima. Ima nagoveštaja da bi novi čovek u Stejt departmentu za ovaj deo sveta trebao biti DŽonatan Mur, čovek koji je mladost ostavio u Bosni i Hercegovini, prvo kao zaposlenik ambasade, a onda kao dugogodišnji šef misije OEBS-a. Mur odlično govori ovdašnje jezike, a kao dobar poznavalac ovdašnjih prilika biće, tvrdi se, zadužen za celi region. Ovde se pamti kao čovek koji je negovao dobre odnose sa svim nacionalnim, verskim i političkim prvacima, ali i sa medijima. U svakom slučaju, Mura u BiH ne doživljavaju kao tipičnog američkog službenika. Iz Dodikovog najbližeg okruženja najavljuju da će on, kako god se stvari između njega i Zapada rasplitale i kakva god dramaturgija na unutrašnjem planu bude bila, ovog puta zaigrati jače nego ikad na „rusku kartu“. Tako se najavljuje da će uskoro u Moskvi imati susret sa Vladimirom Putinom, a do izbora u oktobru i započeti radovi na izgradnji ruske pravoslavne crkve i Ruskog kulturnog centra u Banjaluci uz prisustvo velikodostojnika iz moskovske patrijaršije. Ako tako bude, a po svoj prilici biće, onda ovdašnji lokalni sukobi dobijaju dimenziju geopolitičkih sudara velikih. A tad, jasno je, ne važe više lokalne optike i mere, već logika velikih koja najčešće baš i nije razumljiva domaćim igračima. Do izbora je još devet meseci, izgleda da će biti dramatičnije nego ikad. Svi glavni igrači ovdašnje političke scene uglavnom su ljudi oko šezdeset godina i izgleda da su im svima ovo poslednji izbori, pa su, veruje se, spremni na kojekakve vrlo rizične igre i poteze. Ulozi su im sve veći, a osnova su međunacionalne omraze, ustavna rešenja i sve drugo što ovde javnost doživljava kao sudbonosne teme.