Muči me mrtvilo i neopiranje zlu

Kada je u ponedeljak objavljeno ime novog dobitnika NIN-ove nagrade za najbolji roman godine, mnogi tabui i čaršijske priče nestali su u snegu tog hladnog dana. Jer, jedan vizuelni umetnik koji prvi put objavljuje celovito književno delo, sa stalnom adresom u Firenci, gde već godinama živi i radi, i koji objavljuje roman pod patronatom posve nove izdavačke kuće Besna kobila (ime dobila po planinskom vrhu na jugu Srbije, odakle je rodom njen vlasnik) odneo je pobedu sa tri glasa (druga dva su pripala Miri Otašević za Gorgone i Srđanu Srdiću za roman Srebrna magla pada) nakon dugog i iscrpnog odlučivanja aktuelnog žirija. Dejan Atanacković tako je preko noći postao pisac o čijem su debitantskom delu Luzitanija već ispisani brojni redovi, a pobeda ovog romana srušila je mit o velikom spisateljskom imenu i komercijalnoj izdavačkoj kući, koji po nekom nepisanom pravilu moraju da ponesu nagradu... Da postoji kladionica za dobitnika najznačajnijeg književnog priznanja kod nas, oni koji bi tipovali na Luzitaniju Dejana Atanackovića svakako bi sada zadovoljno trljali ruke… Dosad poznat isključivo kao vizuelni umetnik čiji su brojni radovi deo muzejskih i privatnih kolekcija, ime Dejana Atanackovića sada otvara sasvim novo poglavlje kako lične tako i književne scene. NJegov roman je intrigantna priča sastavljena od isprepletanih narativa smeštenih na početak 20. veka, u psihijatrijskoj klinici strukturiranoj po načelima državnog ustrojstva. U toj najmanjoj državi na svetu, priče koje pratimo su zasnovane na najdubljem i najneravnopravnijem sukobu – sukobu progresa i ludila. Počinjete roman citatom Petra Kočića kojeg je nedavno igrao Igor Đorđević u TV filmu Gorana Markovića Slepi putnik na brodu ludaka. I vaš roman i Markovićev film smešteni su u istu bolnicu o kojoj godinama nije bilo reči. Taj „dom za s uma sišavše“ s početka veka i to naprasno interesovanje za njega izgleda kao uvod u sveopšte ludilo koje će obeležiti potonje godine i decenije? Kako komentarišete da dva medija imaju isto mesto događaja u tako kratkom vremenskom periodu? Gledao sam film Gorana Markovića, koji je emitovan baš negde u vreme kada sam Luzitaniju privodio kraju, pa sam bio malo i zabrinut da će doći do nekih preklapanja, ali to je bio ipak jedan sasvim drugačiji pristup. Razlozi su verovatno sasvim praktične prirode, naime, već više godina su aktuelne razne godišnjice Prvog svetskog rata, pa samim tim i teme koje se tiču tog vremena. I direktan povod, ne za moj roman već za priču od koje će kasnije roman nastati, bilo je, zapravo, učešće na jednoj izložbi posvećenoj Prvom svetskom ratu. Doktorova kula je, pritom, primer jednog odnosa prema prošlosti: jedinstvena zgrada koja propada usred kruga bolnice, u centru Beograda, a koja je deo jedne medicinske istorije, napuštena i zaboravljena. A reč je o prvoj psihijatrijskoj klinici na ovim prostorima, pritom po svoj prilici vrlo naprednoj. Ta prošlost malo koga zanima. Nije dovoljno upotrebljiva za promociju patriotizma. A što se tiče „ludila“ potonjih decenija, više bih voleo kad bi se ta bolnica simbolički povezala sa istrajavanjem onog najranjivijeg, najmanje branjenog, zapuštenog i zaboravljenog, usred mnogih neodrživih stanja koja će obeležiti 20. vek sve do naših dana. Zadržimo se još malo na početku, na korici knjige koju ste i vizuelno sami uradili. Kako je došlo do te naslovnice, koja se izdvaja iz mora neatraktivnih korica domaće produkcije i predstavlja delo za sebe? U romanu se pojavljuje više ličnosti koje su pomalo ljudi, pomalo životinje, a zapravo u svakom se poneka zverka krije i obitava. Ta životinja je ukazivanje na drugost. U jednom od dijaloga se navodi da je skrivanje životinjskog u sebi zapravo ono što čovek čitav život radi ne bi li bio prihvatljiv za svoje okruženje, jer bi ogoljavanjem, ispoljavanjem tog sadržaja sebe, smesta postao predmet progona i kazne. Ispostavlja se da je u toj životinji zapravo skriveno ono najljudskije u nama, ali upravo je to ono što je društvu neprihvatljivo i što se mora skriti. Aktivno skrivanje životinjskog, kaže ta ličnost, koja pritom neodoljivo podseća na zeca iz Alise u zemlji čuda, jeste ono što nazivamo biografijom. A što se tiče ilustracije, ona je sasvim bliska bizarnim foto-montažama s početka 20. veka, kada su portreti ljudi sa životinjskim glavama bili vrlo popularni. Vi ste pre svega vizuelni umetnik, a sada već sa prvim romanom i dokazani pisac. Kako ste doživeli pisanje, da li je to za vas jedna vrsta konceptualne umetnosti? Pisanje je postupak kojim se, kao i svakim vizuelnim metodom, proizvode slike. Zanimljivo je da su te slike u nekom smislu interaktivne, da zavise od čitaoca koji ih prima ali neminovno i sam stvara, jer te slike nisu nikad sasvim definisane. One, sem od mašte pisca, zavise i od mašte čitaoca. Pritom, moj vizuelni rad nije nikada bio lišen teksta. Tekst je uvek prisutan, u video-radu, plakatima, panoima koji prate fotografsku naraciju. Naprosto je tekst s vremenom postao dominantan, i to je, pretpostavljam, jedan tok kojem sam se prepustio i vrlo se dobro osećam u tome. Uz moje ime proteklih godina stajale su razne „definicije“: umetnik, kustos, predavač... Na reč pisac još uvek se nisam baš sasvim navikao. Kako ste razvili sve paralelizme u romanu Luzitanija? U kojoj meri vam je vaš rad na dijalogu studenata i psihijatrijskih pacijenata u tome pomogao? Jedan član žirija je prokomentarisao da je tehnika pisanja vašeg romana „od slikarstva do botanike“… Na romanu sam radio oko dve godine, na segmentima koji su nastajali raznovrsnim tempom, a koji će se tek kasnije složiti u poglavlja. Rad sa studentima, pacijentima, ali i sa prirodnjačkim muzejima bio je zapravo od ključnog značaja. S početkom rada na romanu koincidira i uvođenje mog predmeta Arhivi tela, pri fakultetu gde predajem, septembra 2014. Taj predmet se bavi idejom tela kao slike koja u raznim epohama nudi uvid u različita doživljavanja drugosti i slobode. Susreti sa brojnim kolekcijama, zoološkim, botaničkim, anatomskim, antropološkim, i pričama u njima i o njima, poslužile su za taloženje mnogih prizora koji su kasnije utkani u strukturu romana. Te su kolekcije prebogate sadržajima koji ponekad služe i za postavljanje pitanja o strukturi znanja, samim tim o strukturama istine koja se tim znanjem plasira, jer način na koji se znanje raspoređuje u datom prostoru i vremenu jeste to što će biti prihvaćeno kao istinito, a znamo da s time uvek postoji poneki problem i da istina uvek zavisi od raspoređivanja činjenica. Potom, kao prirodan kontinuitet, na taj se rad nadovezao i rad sa pacijentima. Studenti i pacijenti, kao deo pomenutog predmeta, susreću se u jednom dnevnom boravku gde zajedno, u potpunoj ravnopravnosti, razvijaju ideje za svoje zajedničke performanse. Lično prijateljstvo sa pojedinim pacijentima, sada već višegodišnje, i za mene i za studente bilo je veliko obogaćenje i uvid u jedan vid ljudskosti koji u današnjim društvima „zdravih“ ostaje neispoljen i sputan. Vi ste vizuelni umetnik i pisac koji je odlučio da živi drugde, ali da piše i objaljuje na svom jeziku i u svojoj zemlji. Da li mislite da je to zla kob naše kulture, da kvalitetni i talentovani ljudi traže pribežište na drugom mestu? Moj život je, sticajem okolnosti, jedan podeljen život, koji se, svakako kao ishod devedesetih, naprosto morao usmeriti jednim delom van Srbije. Zato, kao pokušaj i nekog ličnog usaglašavanja, mnogi su moji projekti bili vezani za povezivanje Firence i Beograda, a to se u nekoj meri provlači i kroz radnju Luzitanije. Ko me poznaje, vrlo dobro zna da je moje najbolje definisano mesto boravka zapravo baš taj put između Firence i Beograda. Ne kao mesto, već kao stanje stvari. Pisanje me je možda još više definisalo u tom smisu, budući da je jezik ipak ta jedina neprikosnovena domovina, koja može i ne mora da ima veze s nekakvim nacionalnim granicama. Ne mislim da je to što ljudi odlaze nešto najgore za srpsku kulturu. Iz mnogih se sredina odlazi, iz raznih razloga, evo iz Firence je otišlo toliko ljudi da se već osećam kao nekakav starosedelac. Mislim da je mnogo gora kulturna samoizolacija koja opstaje i traje, i u kojoj već generacije odrastaju gradeći iskrivljene, samosažaljevajuće predstave o sebi, i optužujuće predstave o svetu koji ih okružuje. Vrlo je teško već decenijama odrastati u Srbiji a ne biti u nekoj meri žrtva tabloidne stvarnosti. Zbog čega ste otišli iz zemlje? Otišao sam 1991. kada je počeo rat, zajedno sa hiljadama onih koji se ni tada ni kasnije nisu slagali sa tadašnjom ratnom politikom i koji su hteli nešto drugo od svojih života. Ali srećom, ja nisam nikada u potpunosti otišao. Beograd je za mene ostao ipak neprikosnoveni dom. Tokom devedesetih bio sam prilično aktivan, posebno u drugoj polovini, kada sam imao česte izložbe i akcije plakatiranja Beograda u saradnji sa Centrom za kulturnu dekontaminaciju. Taj mi se rad sada čini vrlo dalek, pa i donekle naivan, ali bio je izraz jednog iskrenog, ličnog otpora stanju stvari. Vrlo je zanimljiva upotreba fantastike u vašem radu, ona je svojevrsna nadogradnja imaginarnosti. Da li mi živimo u svetu potpunog ludila u kome stvarnost prevazilazi fantastiku? Već je jedno nasumično nabrajanje izjava i postupaka predstavnika aktuelne vlasti, koji su pritom nosioci jedne svojevrsne kulture oličene u pevajućim fontanama, živopisanim vozovima, besmislenim maketama, uvredljivim spomenicima, na granici nadrealnog i fantastičnog. Prosto je neverovatno da se sva ta gotovo distopijska glupost i primitivizam ne uruše u sebe, mada će se to pre ili kasnije desiti. Već je slika društva čije građanstvo svakodnevno prati vremenski izveštaj iz odcepljene države slika dostojna uvoda u neki distopijski roman. Međutim, ono što bi, makar za mene, bila okosnica tog distopijskog romana nije toliko ta mediokritetska vlast sama po sebi, već sve ono drugo u društvu što nije u stanju da proizvede odgovor, uprkos svakodnevnim povodima. To mrtvilo, ta politička bezidejnost i sivilo, nesposobnost formulisanja stava koji bi se suprotstavio otvorenom zlu, zapravo su velika tema ovog društva. Psihijatrijska ustanova u vašem romanu je svojevrsna država. Iako to nije u prvom planu, da li je naša država jedna osobena ludnica? I ko je kriv što je tako? Ne. Ludilo je uvek subverzivno i alternativno. Luzitanija se upravo bavi tom temom, subverzivnošću ludila. Sećam se kako se u pojedinim filmovima devedesetih – pritom finansiranim od strane države – često pribegavalo nekoj romantičnoj ideji ludila, ne bi li se tako ukazalo na neku vrstu prokletstva čitavog podneblja, gde se krivica ravnomerno raspoređuje na sve nas koji smo tu, i koji u sebi nosimo to urođeno ludilo, kao kakvu romantičnu kombinaciju strasti i agresivnosti. To je naravno obična budalaština. Nisu nikakvi ludaci odgovorni za uništavanje zemlje u kojoj smo živeli, već perfidna i proračunata klika od koje je danas i te kako ostao talog. Ko je kriv? Pa eto, bilo je onih koji su, umesto da se bave utvrđivanjem istine o zločinima, lustracijom i zabranom stranaka koje su aktivno učestvovale u zločinačkom poduhvatu devedesetih, požurili da proglase „opštenarodno pomirenje“. Dakle, ne treba ludilo s time mešati. Ludilo je kategorija koja je, oduvek pa i danas, kategorija izopštavanja, i ludak je samim tim svako od nas ko oseća da ne pripada datom poretku stvari. Ko vam je bio uzor na stilu? Ima tu eha od Hrista Boljčeva ali i od i Vonegatovog Galapagosa… ili ste sasvim druga dela imali na umu? Mnoga su poređenja dosad spomenuta. Ne mogu da kažem da sam mnoga od njih imao u vidu, ali postoje neka dela koja su svojim jezikom i slikama bili, u izvesnoj meri, prisutni tokom pisanja Luzitanije, jedan niz pisaca, većinom nemačkog jezika, koje sam tek nedavno stavio u niz i u njima primetio neobičan kontinuitet. Rilkeov roman Zapisi Maltea Lauridsa Brigea bio je za mene pravo otkrovenje, sa svojom čudnom formom, punom diskontinuiteta, mada sam vrlo kasno došao do tog dela. Čarobni breg je logična inspiracija, pun telesnosti i anatomije, ambijenta sanatorijuma, predavanja doktora Krokovskog... Zatim, prizori bolesti u delima Tomasa Bernharda, a tu je i fantastično poigravanje istorijom i fikcijom u romanima V. G. Zebalda. Na nedavnoj promociji, jedan prijatelj je, govoreći o Luzitaniji, potražio paralelu sa Kraljem vilovnjakom Mišela Turnijea i to me je obradovalo, budući da sam to delo s godinama nekako izgubio iz vida, a bilo je jedno od prvih u kojima sam još kao student, u samom jeziku – svakako zahvaljujući vrlo kvalitetnom prevodu – osetio nagoveštaj tkiva, koščatosti, mesa u piščevom jeziku. Ali uz sve to, svakako su za mene bili važni i pojedini vizuelni umetnici, kao što su Boltanski i Mark Dajon, čiji su radovi često izvođeni upravo u kontekstu muzejskih kolekcija i čije su intervencije, čemu sam i sam težio u Luzitaniji, neka vrsta izmeštanja sadržaja i drugačijeg raspoređivanja poznatog. Među zanimljivim likovima u romanu izdvaja se čovek od blata… Ko bi on bio danas? Mogao bi da bude mnogo toga, od autoportreta, do današnje kategorije migranta. Čovek koji je lišen prefiksa koji određuje kuda ide i odakle dolazi. Reč migrant, ako se ne varam, relativno je novijeg datuma. Nekada su korišćene reči imigrant i emigrant. Kao i ludak 18. i 19. veka, migrant je figura na koju se projektuju kolektivni strahovi, i za koje društvo nema odgovarajući okvir. Zapravo, migrant postaje migrant tek kada stane, kad negde ispliva živ ili mrtav i bude smešten u „zauvek privremeni“ centar ili možda nekakvu kolektivnu grobnicu. Gospodin Teofilović je čovek bez prefiksa, koji se vraća kući, premda čitalac zna da se on zapravo „vraća“ svome grobu, kao da je iz njega potekao. Jasna je vaša ljudska i politička angažovanost u romanu? Da li pisac mora da bude političan? I gde su granice njegovog političkog angažovanja? Čovek je, nesporno, političko biće. Kao deo društva ne može da bude drugo, može da bude pasivan ili aktivan, ali to ga ne oslobađa njegove političke prirode. Umetnik, pisac, svako ko formuliše sliku ili ideju, formuliše ih u okvirima jezika i društva. Ne postoje granice, delo zadire u politiku jer politika je i kultura i jezik i navika i poimanje društva i društvenih principa. Političnost svakog teksta je neminovna, čak i kada čovek svesno teži da je izbegne, zapravo baš je tada još jasnija i neminovnija. U našem društvu sama reč politika stekla je jednu negativnu konotaciju jer, istina, politikom se bave oportunisti, karijeristi i laktaši. Političkom scenom dominiraju istrošeni i bezidejni profesionalni političari, koji nestanu, pa se preobuku, i već iznova gledati njihova lica stvara mučninu i osećanje besmisla. Ali politika postoji iznad i izvan „političara“, koji su joj samo uzurpirali ime. Politika je jezik slobodnog građanina, okvir u kome se postavljaju pitanja, a umetnost je, kao i politika, način postavljanja pitanja o svetu u kome živimo. Vrlo je zanimljiv i političan lik doktora Stojimirovića. Kako bi izgledala naša zemlja da ima vladu sa njim na čelu? Doktor Stojimirović je u Luzitaniji najsličniji ličnosti kapetana Nema. On vodi društvo, lišeno bilo kakvog nacionalnog predznaka, koje je poput broda prepuštenog buri, i taj je brod sad na površini sad u dubinama mora. On je taj koji svojim predavanjima ukazuje na opasnost od gluposti, ali i na potkupljivost razuma, kome ponekad samo ludilo može da ponudi ključ i uputstvo za sopstvene razumne postupke. NJegov lik je u romanu u potpunosti proizvod moje mašte, vrlo malo autentično istorijskog sam uneo u njegov lik, jer to naprosto nije bio cilj, mada sam siguran da je istorijski Stojimirović bio jedna sjajna ličnost, čovek posvećen životu najranjivijeg, nebranjenog građanina. Trenutno, ne mogu da zamislim Srbiju u kojoj bi takva ličnost predstavljala vlast, ali nadam se da je moguće zamisliti Srbiju u kojoj takva ličnost predstavlja permanentnu opoziciju i kritiku vlasti. Ludilo u Luzitaniji je jedan opšti otpor haosu koji se s godinama sve više proteže i jedan osobeni poziv suprotstavljanju gluposti? Da, ludilo i razum su u romanu dve strane jedne iste ljudske sudbine, koja okrenuta na ovu ili onu stranu ukazuje na različite osobine društva i sveta. No, iznad svega, ludilo i razum su u romanu saveznici. Ludilo, u izvesnom smislu, služi da podseti šta je zapravo razumu suprotstavljeno. A to je upravo ta planirana, dobro osmišljena glupost, glupost s predumišljajem, profitabilna glupost, koja proizvodi svoje glupe slike i mitove. Da li ste razmišljali da Luzitanija postane mini TV serija ili film? Ne mogu baš da zamislim gospodina Teofilovića kako se provlači kroz podzemlje Evrope, ili Vasilija Arnota koji luta beskrajnim hodnicima firentinskog muzeja, između dva reklamna bloka. Tako da bih format TV serije za sada isključio, posebno imajući u vidu neka nedavna televizijska „ostvarenja“. Film? To je već zanimljivo. Mnogi su mi prijatelji rekli kako su kroz Luzitaniju prolazili baš kao kroz filmski uobličene prizore. Naravno, postoji večiti problem prevođenja književnog dela na jezik filma, ali rano je o tome govoriti. Biografija Dejan Atanacković (Beograd, 1969) predaje više predmeta iz oblasti vizuelne umetnosti i kulture na univerzitetskim programima u Firenci i Sijeni. Sarađuje sa firentinskim Muzejom prirodnih nauka na predmetu Body Archives, posvećenom istoriji predstava ljudskog tela. Poslednjih godina vodi radionice zasnovane na dijalogu studenata i psihijatrijskih pacijenata. U Beogradu je, uz podršku Muzeja savremene umetnosti, pokrenuo Drugi pogled, inicijativu za nove narativne tokove kroz javni rad beogradskih alternativnih vodiča. Kao vizuelni umetnik, od devedesetih realizuje samostalne izložbe i kustoske projekte.