Kolektivna besvest

Umesto postavke u istorijski kontekst, natpis na početku serije Nemanjići: Rađanje kraljevine nas preko totala bezlične vojske tek obaveštava da pratimo događaje koji se odvijaju u Nišu, „leta gospodnjeg 1165.“. Film Banović Strahinja počinje intenzivnim, misterioznim čovekom i natpisom „Jesen 1388. Godina uoči Kosovskog boja. Uz južnu granicu srpskoga carstva lunjaju bande pljačkaša“. Pre početka bilo kakve drame, već smo u stanju napetosti. Da li nam smeta diskutabilnost izbora reči? Granica je, u to doba, kao koncept sasvim upitna, dok je carstvo teritorija uzurpirana od strane najsposobnijeg i najbezobzirnijeg vlastelina. To je manje važno kada je Banović Strahinja film o nečemu, dobrim delom o razjašnjavanju razloga za jedan konkretni mit i prevođenja istog na jezik stvarnosti. Nemanjići, pak, počinju izjavom vizantijskog cara da je umoran jer je na putu sto puta zastajao i da će, čim završi posao koji mu predstoji, pravo na večeru i spavanje. To je, dragi autori serije, ništa! Šta je krajnji cilj njegovog putovanja? Ko su mu neprijatelji? U šatoru u kojem se najavljeni poslovi obavljaju, između „dramskih“ likova sa kojima se car susreće napravljena je razlika na taj način što jedan, uskoro će se ispostaviti Stefan Nemanja, odbija da pogne glavu. Naopakim putem u odnosu na Banovića Strahinju, u Nemanjićima se istorija prevodi na jezik detinjastog i opasnog mita: samo je prkosan čovek mogao biti otac srpske državnosti. U narednih desetak minuta zbijeni su događaji koji bi ispunili celu prvu epizodu dramski pismene serije. Zapravo, cela prva epizoda (ako uzmemo da mesto početka fabule ostane isto - neka im, da ne popravljamo baš sve) trebalo je da ukrštanjem odnosa između braće Zavidić i političkih prilika (istorijski proverenih ili razumno naslućenih) kulminira užasnom scenom Nemanjinog spuštanja u pećinu. Ovako, ničim izgrađeno, Nemanjino obitavanje u pećini nalikuje oslikavanjima dokumentarnih serijala, minus ozbiljan spikerski glas koji nam objašnjava šta se dođavola dešava. Nakon božanske pomoći i pobede u bratoubilačkoj bici, Nemanja proganja svoje ljude da pronađu braću koju uprkos svemu voli. Hajde da dramski popravimo dotičan razvoj događaja služeći se ponajviše zdravim razumom i željom da budemo zabavljeni dok gledamo određeni igrokaz: Nemanja iz straha od budućeg gubitka vlasti, kao i straha da će mu neko od podređenih u još skorijoj budućnosti odrubiti glavu nakon što je nanjušio slabost karaktera, insistira na pronalaženju svoje braće. Nakon što podeli zaduženja, zahvaljujući krupnim planovima i ostalim osnovnim elementima filmskog jezika, shvatamo da se u Nemanji odvija unutrašnja muka: sukob rešene, surove spoljašnjosti koju mora da prikazuje i straha da će njegovi ljudi zaista pronaći i dovesti braću pred njega, nakon čega će morati da ih lično ubije, pre toga ih pogledavši u oči. Nije, zapravo, misteriozno kako je jedan rad koji toliko vešto izbegava sve putokaze ka dramskom delu uspešno ostajući na carskom drumu ničega uopšte snimljen u medijskoj kući čiji je direktor nečega što se zove Programski savet isti čovek koji je bio direktor Radio Beograda tokom svetlih devedesetih. Bolest je hronična i biće sve gore. Nemanjići su primer mitologizovanja mračne istorije kako bi se opravdale greške načinjene u neposrednoj prošlosti. Rezultat je potpuna kolektivna besvest o kvalitetu rada, ponosno predstavljenog građanstvu u novogodišnjoj noći. RTS je pretvoren u grupu klonova Tomija Vizoa, autora filma fenomena Soba, koji je svoj skup dramskog idiotizma (za razliku od Nemanjića, Soba nije dosadna) držao u bioskopu dovoljno dugo da bi mogao da bude kandidat za nagradu Oskar. Nije je dobio, ali će je možda dobiti DŽejms Franko koji igra Vizoa u filmu The Disaster Artist petnaest godina kasnije. O seriji Nemanjići niko neće snimiti film.