Sibirski Uragan

Još mi ne izlazi iz glave da je patrijarh Irinej u Banjaluci rekao da nam je bog poslao mog Aleka da se lavovski bori za opstanak srpskog Kosova. Da li, bre, taj Irinejev bog hoće, konačno, da nam doaka!? Nego, vidim, doakaćemo sami sebi uporno slaveći tzv. Srpsku novu godinu koju nam je, kao lošu mantru, nametnuo Vatikan!? U knjizi dr Radomira Miloševića Hronologija i kalendarografija piše da se „naziv Srpska nova godina prvi put pominje 1792. godine na dan proslave Rimske nove godine“ (!!??) A 1814. godine „Novine serbske“ su objavile prvu novogodišnju čestitku srpskom narodu. Tim povodom se Jovan Sterija Popović sprdao: „Čestitanje Srpske nove godine uvedeno je zbog toga što čovek rado daje ono što nema.“ Milan Stevančević, ekspert za kalendarska pitanja, dodaje: „Slavimo nešto što nije ni srpsko, ni crkveno. A Srbi su jedini narod na evropskom civilizacijskom prostoru koji je, odvajkada, slavio 1. januar, ali kao Mali Božić.“ Jer, Sunce se rađa svakog 22. decembra, pa se zato loži badnjak da novorođenom Suncu bude toplije, a 1. januara ono je „staro“ već deset dana pa se to, eto, proslavlja. Zapadna crkva se dugo opirala da prihvati 1. januar kao početak nove godine.“ Jer, to je, zaboga, bio „paganski običaj“ najmnogoljudnijeg naroda u Rimskom carstvu. To, pak, dokazuje da su „Srbi na Balkanu bili prisutni mnogo ranije nego što to zvanična istorija tvrdi“ te da su bili, i te kako, civilizovan i pismen narod. E, sad, malo nam je što se glupiramo sa Srpskom novom godinom, nego nam vlada Ane Brnabić nudi da, kao državni praznik, slavimo Ćirila i Metodija!? I, vredi li Srbima još objašnjavati da baštine vinčansku kulturu, samim tim, da se držimo i vinčanskog pisma. I ćorav, bre, vidi da su dvadeset i tri slova vinčanice istovetna srpskoj ćirilici i da smo, danas, u 7527. godini po starom srpskom kalendaru koji, gle, meri vreme još iz vinčanskih davnina. I, ajd, manimo Vinču. U Dablinu, u kolekciji ser Čestera Bitija nalazi se prepis Srpskog četvorojevanđelja iz prvog veka! K. G. Jung, moj guru iz Švice, ohrabruje me: „Ispada da su Srbi ne samo savremenici Isusa Hrista, već da je on, zaista, iz Ohrida! Treba li da te podsećam da je Ohridska arhiepiskopija pokrivala teritoriju i Samuilovog i Dušanovog carstva te da je bila najveća arhiepiskopija na Balkanu, a i šire! U Ohridu je, u slavu Isusa, bilo podignuto 365 crkava!!! Koja varoš u Evropi može time da se pohvali!? Bogumili su znali da je Isus iz Ohrida i zato su tako surovo proganjani dok ih nisu potpuno potamanili!“ Klomparam sa Crvenog krsta, dole, ka Domu omladine, da na Božićnom sajmu knjiga, kao klošar, prodajem svoje knjige. Kad, u Domu omladine, brale, neko, gore na spratu, mijauče!? „Mrnjaooo fest“, bato! Manem se sveta knjiga i stupim u divnu mačju državu. Ah, kakve mačke, kakvi mačori, i, začas te omađijaju! Mene je skroz opčinio riđkasti sibirski Uragan. Dobro, lep je i Narcis iz Moskve, pa Ričard rase sfinga... Ali, kada bi se sibirski Uragan pojavio kod mene u Vidovu, ovi moji brđani bi pomislili da je suvoplaninski ris. I, zaista, kada bi se Uragan na zadnje noge uspravio, kladim se da bi i rusofila Dačića nadvisio! Zovem Bilju na mobilni da je pitam: da li da pregovaram oko sibirskog Uragana? A ona mi otresito skreše da joj u kući ne treba još jedno „dlakavo čudovište“! A vidim, sibirski Uragan očarao i moju Crnu, pa sve trepće i uzdiše: „Mora da su u drevna vinčanska vremena i mačori bili poput ovog Uragana i da su stradali u Nojevom potopu, sem onih koji su pobegli za Sibir, za Rusiju. I kaži tvom Aleku da bi, ubuduće, umesto Srpske nove godine trebalo da se slavi samo ‘Mrnjaooo fest’. I to ne samo u Beogradu, već u celoj Srbiji.“