Jubileji

U Srbiji, u kojoj se na prste jedne ruke mogu nabrojati dnevni listovi koji su uspeli da naprave 3.500 brojeva, NIN je dogurao do tog jubileja i to samo dan pre nego što će se navršiti 83 godine od izlaska prvog broja, 26. januara 1935. Bilo bi u arhivi više primeraka da posle 26 brojeva, u septembru 1935. NIN nije zabranjen. Očito se ni ono što su radili prvi osnivači Vojislav Vučković i Svetozar Popović nije sviđalo tadašnjim vlastima. Kao što se, po svemu sudeći, ono što mi radimo danas ne sviđa aktuelnim vlastima. Možda se zbog toga niko od ministara i drugih visokih funkcionera nije udostojio da dođe ni na svečanu dodelu 64. NIN-ove nagrade za roman godine. A trebalo je, jer je ta nagrada starija i važnija i od njih, i od nas koji sada radimo u NIN-u. Tako je, doduše, po pravilu, bio slučaj i ranije. Nama u goste dolazi samo opozicija. I sadašnja vlast je dolazila dok je bila - u opoziciji. A ni sadašnja opozicija, dok je bila vlast, uglavnom nije dolazila. Meni to nekako govori da smo mi na pravom putu, a da oni, čim se dočepaju vlasti, zaborave šta je osnovni zadatak medija. Ruku na srce, tako je izgleda oduvek bilo. Ni u 2500. broju tadašnji glavni urednik Stevan Nikšić nije mogao da se posveti samo jubileju, već je morao da se pozabavi i zloglasnim Zakonom o informisanju, koji je vlast donela „samo zbog želje da i na ovaj način utiče na one koji čitaju novine - da im se zakonom, dakle silom i prinudom, propiše šta mogu, a šta ne mogu da čitaju“. Današnja vlast ima mnogo lakši zadatak - između hleba i mleka sa jedne i novina sa druge strane mnogi ljudi i nemaju izbora. Neke stvari se pak nisu promenile za skoro šest decenija, od 500. broja NIN-a. Tada se pisalo o privrednom kriminalu, o tome kako su direktori društvenih firmi svojim preduzećima preko fiktivnih lica prodavali sopstveni industrijski otpad. Možda je to isti onaj opasni otpad koji je ovih dana otkriven na zaparloženim njivama pored Obrenovca, mada će pre biti da su se u tu prljavu igru uključili neki novi igrači. U 1500. broju se naširoko raspravljalo o doktoratima, a naročito plagijatima i inflaciji akademskih titula. Hmmm, izgleda da se od 7. oktobra 1979. do danas ama baš ništa nije promenilo, osim imena i funkcija ljudi čiji su doktorati sporni. Nadam se da glavni urednik NIN-a pred kraj 2027. neće sa žalom konstatovati da se o spornim doktorima nauka pisalo i pre jedne, i pre pet decenija. I nikom ništa. „Vreme u kojem izlazi 3000. broj NIN-a nije vreme za velika veselja“, pisao je tadašnji glavni urednik Slobodan Reljić. A sada? Ne čini li vam se da to više važi za 2018. nego za 2008. godinu? Još je Reljić pisao: „Samo retki uspevaju da prođu tolike kapije, krivine i virove, prežive udare i podmetanja. Tri hiljade nedelja najoštrije provere - to je rezultat!“ I u proteklih 500 nedelja bilo je, bogami, udara i podmetanja, a svaki broj NIN-a je izložen najoštrijoj - proveri čitalaca. Bez njihove podrške ne bi ga ni bilo. Sa njima, ne sumnjam da će NIN preživeti do novih jubileja, 4000. broja, 100. rođendana... Onima kojima NIN smeta možda će pomoći podsećanje na reči pesnika, nekadašnjeg kolumniste NIN-a Brane Petrovića. „NIN nikada nije imao (baš) mnogo čitalaca. Ali to je bila elita, boli glava. Odnos između NIN-a i široke čitalačke publike, jedan od NIN-ovih glavnih urednika ovako je formulisao: `NIN čitaju oni koji utiču, a ne oni na koje se utiče`. Ironijski, ali precizno i tačno. Po tom kriterijumu, međutim, već sada bi JEDAN primerak zadovoljio tržište“. Ne znam da li bi danas, da je živ, Brana Petrović ponovio ove reči. Ako bi, mislim da znam kome bi namenio taj jedan primerak. Znam, takođe, da nas i dalje čitaju oni koji utiču. Neki čitaju i uglavnom se nerviraju, ali ne slušaju. Možda bi, za promenu, pomoglo da sve argumentovane kritike shvate kao dobronamerne, sa ciljem da nam svima bude bolje. Jer NIN će nastaviti da kritikuje svaku vlast za sve što može da bude još bolje. Sve dok Srbija zaista ne stigne razvijene evropske zemlje. Bez obzira da li će nam za to biti potrebno 10, 20 ili 500 godina. Što se pre svaka vlast u Srbiji na to navikne, lakše će joj biti sa nama. A i nama sa njima. Pogotovo što sam, uprkos svemu, uveren da praviti ozbilje novine u neozbiljnim vremenima, ipak, nije zaludan posao.