Stolica i granica

Tragična smrt Olivera Ivanovića za trenutak je bacila u drugi plan mnogo veća iskušenja pred kojima će se u ovoj godini naći Aleksandar Vučić, sublimirana, pre svega, u pravno obavezujućem sporazumu Beograda i Prištine. Ako je do sada bilo i nedoumica, razvejao ih je Frederik Mondolini, ambasador Francuske u Beogradu: „Francuska je prijatelj Srbiji, a prijatelji govore istinu, da neće biti integracije Srbije u EU bez sporazuma o Kosovu“, bio je decidiran Mondolini u intervjuu objavljenom dan nakon rijalitija u Lapljem Selu, kojim je predsednik Srbije traktorima i jaganjcima pokušao da pomeri u drugi plan monstruoznu egzekuciju najuglednijeg i najtrezvenijeg političkog neistomišljenika među Srbima na Kosovu. Diplomate retko kada govore bez direktnog povoda i razloga. Predsednik Srbije to vrlo dobro zna, kao što mu je jasno da je pred njim period, kako se najavljuje, do kraja godine, donošenja strateških odluka važnih za Srbe na Kosovu, sve građane Srbije, ali i samog Vučića. Za vlast u Beogradu, ipak, dva pitanja biće ogroman izazov. Tu je, pre svega, prijem Kosova u međunarodne organizacije, ali i razgraničenje kao ne manji problem. I dok se o međunarodnom statusu nekadašnje srpske južne pokrajine još ponešto može i čuti, gotovo niko ne spominje da evropska agenda predviđa i rešavanje pitanja međunarodno priznatih granica između Prištine i Beograda. Ako se stolica u UN može predstaviti i kao kompromis (uz adekvatnu kompenzaciju), jer Kosovo može doći do Ist Rivera i ako mu Srbija formalno ne prizna državnost, razgraničenje ne ostavlja mnogo manje prostora za razna eufemistička objašnjenja. Dilema je, zapravo vrlo jednostavna, ali sa dalekosežnim posledicama - boundary (administrativna granica) ili border (međunarodna granica). Građani Srbije, kakve nas je bog dao, kratko pamte i još brže zaboravljaju. Za ovaj sporazum prvi put se u javnosti saznalo još septembra 2012. Tada su poslanici Hrišćansko-demokratske unije (CDU) sporazum uvrstili među nemačke uslove za dalje evropske integracije. To što smo mi „prečuli“ ovaj zahtev nije bilo od velike pomoći jer već u januaru 2014, pred početak formalnih pregovora o članstvu, sporazum postaje deo pregovaračkog okvira. U Srbiji se, međutim, i dalje uporno prenebregavao pravno obavezujući sporazum. Sve dok Žan-Klod Junker, predsednik EK, najavljujući za sredinu februara 2018. objavljivanje nove Strategije za Zapadni Balkan, nije jasno stavio do znanja šta se od Srbije očekuje ukoliko želi da se uklopi u ponuđeni plan da postane članica EU do 2025. „Uz jaku političku volju, sprovođenje stvarnih reformi i trajno rešenje sporova sa susedima, Crna Gora i Srbija bi trebalo da budu spremne za članstvo do 2025“, kaže se u tekstu Strategije u koji je uvid imao EUObzerver. Drugi uslov za ulazak u EU, prema rečima predsednika Evropske komisije, jeste vladavina prava. U tekstu Strategije se, takođe, govori da Albanija, Bosna, Makedonija i Kosovo do tada „takođe treba da uveliko napreduju na evropskom putu“. Znači, „trajno rešenje sporova sa susedima“ i vladavina prava biće ključni parametri za države Balkana koje imaju ambicije da se uklope u ovu evropsku agendu za proširenje EU. Dakle, tu su i štap i šargarepa. Šta to praktično znači za Srbiju? Vladavinu prava i Vučić ali i evropski zvaničnici kao da stavljaju u drugi plan. Vlast u Srbiji se nada da će, kao i do sada, raznim manevrima uspeti da makar formalno ispuni uslove iz poglavlja 23 i 24, a da se stanje u pravosuđu, slobodi medija, ljudskim pravima, korupciji, mnogo ili uopšte ne promeni, odnosno, da ostane na nivou koji omogućava vladajućem režimu da i dalje koristi državne mehanizme na način na koji je i do sada činio. Među evropskim zvaničnicima, opet, vlada uverenje da će mnogo jačim, a po potrebi i javnim pritiskom, uspeti da nateraju, pre svega, Srbiju i Crnu Goru, ali i ostale „neposlušne dečake“ na Zapadnom Balkanu, da uspostave minimum unutrašnjeg demokratskog okvira, neophodnog za priključenje EU. Što se tiče „trajnog rešenja sporova sa susedima“, situacija je mnogo komplikovanija, i to uglavnom važi za Srbiju i Kosovo. Naravno, tu je i spor Makedonije i Grčke oko imena, unutrašnje (pre)strukturiranje BiH, ali od srpsko-albanskih odnosa će umnogome zavisiti kako će se i kojim tempom realizovati Strategija za Zapadni Balkan. Uzimajući u obzir opšti odijum u Srba prema bilo čemu što znači priznavanje - samim tim, kako se to obično kaže, i „večno odricanje od kolevke srpstva“ - i Albance kojima je državnost osnovni garant budućnosti, kao i fakat da pet članica EU, uglavnom zbog sopstvenih interesa, nisu voljne da daju formalno-pravni legitimitet „Republici Kosovo“, pred Junkerom je još teži zadatak: kako da se zadovolje sve strane, a u isto vreme osigura dugoročna stabilnost na Zapadnom Balkanu. I sve to, po mogućstvu do 31. novembra 2019, kad ističe mandat sadašnjem sastavu Evropske komisije. I tu dolazimo do pravno obavezujućeg sporazuma između Beograda i Prištine kao ključnog dokumenta za normalizaciju odnosa na Zapadnom Balkanu, ali i uslova za evrointegracije Srbije, kako je sasvim jasno rekao francuski ambasador. Nedavno, Vučić je rekao da su šanse za postizanje obostrano prihvatljivog sporazuma „manje od pet odsto“ i zagonetno dodao „osim ako se ne postigne neka vrsta istorijskog sporazuma kojim bi Srbi bili zadovoljni“. Na šta je mislio, verovatno samo on zna. Sa druge strane, oko 200 intelektualaca, akademika, književnika, crkvenih velikodostojnika, uglednih javnih ličnosti, najistaknutijih predstavnika nacionalističke desnice, jasno su poručili da sporazum nosi sa sobom „opasnost da srpska ruka potpiše predaju Kosova i Metohije u tuđe ruke“. „Apelnici“ nude i rešenje: „zamrzavanje konflikta“ po kiparskom modelu, prebacivanje dijaloga u Savet bezbednosti UN i ostavljanje rešavanja ovog pitanja budućim generacijama. To isto, samo drugim, ne baš biranim rečima, Vučiću je rekao i mitropolit Amfilohije. Srpska proevropska opozicija mudro ćuti i čeka da se Vučić „oklizne na koru od banana“. Većinski korpus u tom delu političke scene smatra nekom vrstom nebeske pravde da se Kosovom bave bivši radikali i socijalisti, oni koji su pobedili u ratu sa celim svetom, ali de fakto izgubili Kosovo. Ovakav, za neke analitičare, pragmatičan, ali ipak neodgovoran odnos neće moći da potraje večno, jer ako Evropa traži od Vučića da se izjasni o Sporazumu i rešenjima koje on sadrži, teško da će Han, Junker i ostali dozvoliti Jankoviću, Šutanovcu i Jeremiću da samo nemo posmatraju sa strane raspetljavanje ovog Gordijevog čvora. Kad je reč o članstvu Kosova u međunarodnim organizacijama, iako se sporazum ne odnosi na stolicu u UN, u međunarodnoj zajednici se već poodavno spominju dva modela. Prvi je bio primenjen u slučaju dve Nemačke, koje su bile članice UN iako nisu priznavale državnost jedna drugoj. Svojevremeno ga je, pre proglašavanja nezavisnosti Kosova, predlagao nemački diplomata Volfgang Išinger. Druga mogućnost da se Kosovo smesti na Ist River je da Priština dobije status sličan Palestini koja je 2012, mimo preporuke Saveta bezbednosti, jer su se tome protivile SAD, postala država nečlanica posmatrač, sa zastavom u sedištu UN. Da li će i koji model predložiti Evropska komisija, možda će nam biti jasnije posle objavljivanja Strategije za Zapadni Balkan, ali ono što će predstavljati možda još veći problem je nepristajanje EU na, kako se stalno ponavlja, „unošenje nerešenih graničnih pitanja“. Iz Komisije stižu uvijeni, ali jasni signali da razgraničenje na Zapadnom Balkanu jeste neophodan uslov za integracije, što je sasvim logično i očekivano, naročito posle onog što se zbiva između Slovenije i Hrvatske. Svestan je očigledno ove činjenice i predsednik Srbije. „Neće dozvoliti ulaz Srbije u EU bez jasno rešenog pitanja granica“, rekao je Vučić za TV Hepi, najavljujući da ćemo za nekoliko meseci čuti njegov stav o ovom pitanju ali da će „narod na nekom referendumu morati da kaže šta misli“. Kakav će odgovor Srbije biti ostaje da se vidi, ali je Evropljanima, po svemu sudeći, podjednako važno prihvatanje međudržavnih granica i formalni čin priznanja državnosti. Valja pretpostaviti da ova pitanja neće odmah biti na stolu. Dr Verner Vajdenfeld, profesor političkih sistema i evropskog ujedinjenja na Univerzitetu Ludvig Maksimilijan u Minhenu, izjavio je, za Dojče vele, da od pitanja međusobnog priznanja i granica ne treba praviti „jezgro sporazuma“. Nije Vajdenfeld rekao, ali to se podrazumeva, i da nema sporazuma bez rešenja ova dva ključna pitanja na Zapadnom Balkanu. Dakle - stolica, ali i granica.