Apokalipsa jošte nije, što ne znači da neće

U svetu patuljaka sa naslovnih stranica, brdo znatiželje putuje svemirom. Tako je Branimir Štulić i unatoč tome što su muze digle nos, jer im se ne bakće sa profanim stvarima izašao u susret delićima naše radoznalosti. Odavno odvojen od ovdašnje muzičke i kulturne scene beskompromisno gospodari svojom samoćom i slobodom u holandskom gradiću Houten pored Utrehta. Posle života u kome je predvodeći grupu Azra stekao teško opisivo poštovanje, radi na stvarima koje pomažu da se bolje razumeju koreni njegove poetike i posebnosti. Bez obzira na to koliko fizički odsutan, Štulić je i dalje obavezna tema razgovora u kojima se poželi istina pa ma kakva ona bila. Ne pokazuje nameru da se vrati pod svetla bine, što nikako ne znači da je na toj udaljenosti izgubio uvid u našu zbilju. Samo potvrđuje duboko uverenje Rastka Petrovića da je pravi tumač putnik kroz prolaznost vihornih svedočanstava. Svedok greha, zločina, propusta i patnji u svom vremenu. Razgovaramo za 3500. broj nedeljnika NIN. Sećaš li se svog prvog susreta sa ovim časopisom? Znao sam za NIN. Pojavih se u njemu, negde u jesen, početkom rata ’91. Pamtim to zato što mi nije uspelo rat odagnati. Tešim se da nije ni Krišni. Tvoje su reči Intervju se prevodi kao pogled unutra; a tu je samo praznina. Kako to može reći stvaralac čiji je rad primer i inspiracija za više generacija? Praznina znači vaza, naime, to je svrha dotične. Crnjanski je u vazi držao cipele. Ne mislim da sam inspiracija ikome doli sebi. Opisujući sebe jednom davno si rekao: Bitnik! U šta bitnici stare u ovakvom vremenu? Kome su oni potrebni u doba interneta fake news i u epohi „poznatosti pre svega“? Bitnik znači bitisati. Potrebu opet određuje ponuda i potražnja; čega manje ima, više vredi. Govorio ili ćutao istome vodi. Nosi te ta voda. Kakva je matica te vode i u kom pravcu nosi ljude kao što si ti? Bolje rečeno, vrtlog nosi, a u vodi se može i plivati – neko vreme. Muka je govoriti, a muka je i ćutati. Treba naći dobru meru. A bez vode se ne može. Za svaki dobar stih - zlatnik, za loš - šamar... Šamaran nisi, a zlatnike nemaš. Šta je poruka tvog primera? Da sam rođen prekasno. Pre dve hiljade tristo pedeset godina bi to bila druga priča. Svuda rastu desničarski pokreti, koji plaše svet, kako na to gledaš? Čovek ima obe ruke. Ima više dešnjaka od levaka. Kad, na primer, neki pojedinac kaže: Svet? Pa to sam ja! onda je to smešno, a kad to govore levičari onda je ozbiljno. Neće biti. Osnovno osećanje danas je strah (egzistencijalni, politički, strah od izbeglica, ratova…) Da li će strah za bezbednost ugroziti slobodu? Strah postoji otkako je sveta i veka, utoliko se ništa nije promenilo. Čovek je čoveku vuk. Ako su ga bozi takvim napravili, verovatno su imali razloga. Svojevremeno si rekao da ti Čaušesku nikad nije smetao, smetali su ti oni koji su ga napravili, jer nijedan diktator ne može sam. Ko danas pravi diktatore? Diktator je onaj koji diktira. Postoji red i postoji nered. Kaže se da je red svrha vladanja. A gde se to ne otima za vlast?! Jasno, dok jednom ne smrkne, drugome ne sviće, znači borba neprestana, a gde je borba, tu je i neki red. I nikad nije bilo da se nije naređivalo, ovako ili onako. Radikalna atenska demokracija nije bila ništa manje tiranska zato što se skrivala iza mnoštva i njegovog izigravanja gospodstva, što Alkibijad još i onda tačno opisa kao opštepoznatu budalaštinu. Koliko se Evropa promenila i kako je vidiš u sklopu problema terorističkih pretnji ili pritiska migracija na Evropu, što je postao problem koji definiše ovaj vek? Pribojavaš li se kad izlaziš na ulicu? Šta nedostaje ovakvoj Evropi? Solidarnost kako misli Habermas ili …? Kao neko ko se bavio „zapadnom istorijom“ - da li je normalno ili bar očekivano da Evropa ovako slabi? Imperije su uvek raseljavale i razmeštale ljude po svom nahođenju, dakle, koristima. Negde se razvodni, a drugde zamuti. Dobar primer daje Tukidid (VI, 82.) kroz usta atenskog vojskovođe Eufema tokom rasprave u Kamarini. Ni po tom pitanju se ništa nije promenilo, bez obzira na sve kloniranje. U naše živote ušao si sa pesmom o Balkanu u kojoj si pevao „budi mi silan i dobro mi stoj“. Kako ti danas izgleda Balkan iz te daljine i posle četiri decenije, bez obzira na to što si ga, po tvojim rečima, „uveo u pesmu iz šege“. To je bio moj prepev teatarskog stiheka: „Pimpek moj, pimpek moj, samo mi dobro stoj, i ničeg se ti ne boj“. Danas mi izgleda da sam tačno pogodio (pimpek ili duplo golo, na isto mu dođe), hoću reći toliko tačno da mi nije do šege, jer stvarnost je daleko poetičnija od bilo kakvog pesničkog pregnuća. Ti si oficirsko dete, živeo si po raznim mestima u SFRJ, bio si pravi jugoslovenski tip. Kad razmišljaš o Srbiji, Hrvatskoj, Bosni… kako ih danas vidiš? Da li je to prostor tvoje prošlosti ili emotivno i sadašnjosti. Nisam bio poštarsko dete, istina, ali nisam se toliko mnogo ni selio. A ovo za tip bi stajalo utoliko da mi je i ta Juga bila tesna i premala. Sad nije ni spomena vredna. Da li je tvoja poezija ušla u lektiru u Hrvatskoj? Što se mene tiče nije, niti će, ali uzmemo li Teslin primer, budućnost nije samo neizvesna, nego svakim danom i sve gora, barem dok se Kali -juga ne okonča. Devedesete godine u intervjuu za novosadski Stav rekao si da idemo ka totalitarnom svetu, Orvelovom svetu? Šta bi sada rekao? Da li smo stigli u apokalipsu o kojoj si, takođe, govorio? Apokalipsa jošte nije, što ne znači da neće. Međutim, jednom kad se umetna inteligencija uspostavi, neće više biti moguće ni šteker iz zida iščupati, mislim, ako ima takvih koji se još tome kao zadnjoj meri nadaju. Iako retko govoriš za medije, mediji se tobom redovno bave. Šta misliš o kanibalističkoj prirodi medija za koje ne važe ni pravila ni zakoni u tvojoj bivšoj domovini. Možeš li da ih porediš sa medijima u svetu. Potpuno isto. Zna se u čijim su oni rukama. Zaštita intelektualne svojine je važna u svakoj uređenoj zemlji. Imaš li utisak da je tvoja bivša otadžbina i dalje Divlji zapad uprkos zalaganju za evropske vrednosti – ne poštuju se autorska prava, eksploatišu tvoje ime u komercijalne svrhe - kafići u Sarajevu i Beogradu…? U toj bivšoj otadžbini ne znam nikoga ko je tako opljačkan kao ja (i obespravljen, takođe), rekao bih zbog dva razloga. Prvi je što takvih poput mene nema, a drugi što nisam u ničijoj štali. Kaže se da je vreme jedina čovekova istinska imovina. Kako trošiš svoju imovinu? Radim. Ne dangubim. Može li se znati na čemu radiš, kome i sa kakvim nadama? Snimih sto jedanaest časova muzike, recimo hiljadu pesama, kad već Nešiti imahu hiljadu bogova. Započeh Mahabharatu i budem li sretan moguće i napravim prve četiri knjige (od 18). Ah, ta nada... kaza Tukidid. Kako misliš da to sve, taj decenijski rad, dopre do ljudi, imajući u vidu loša iskustva sa posrednicima (izdavačima)? Ako ostane išta za nama, ako preostane nešto i za nas, kaza neki. Ne vem. Kako provodiš dane kad telo traži odmor? Šta ti je rekreacija, resetovanje? Psujem. Kada bi ponovo birao put, da li bi opet krenuo od muzike? Ona više nema značaj koji je onomad imala… Seveda. Po Platonu prvo biva muzika, pa onda politika. Na kom jeziku sanjaš? To su nemi filmovi, doduše ponekad sa muzikom. Kad sada razmišljaš, da li si dozvolio da te nekad snovi uhvate na spavanju? Pa snovi su upravo zato što su nepredvidljivi. Inače bi bilo: „Što se babi htilo, to joj se i snilo.“ Je li fudbalska patnja i dalje plemenita (premda iracionalna) patnja? Jeste. Koliko god se borio protiv toga, ipak mi ne uspeva sakriti jecanje i trbušno soptanje čuvši kako sam zabijao golove na Vembliju. Ne volim ništa da radim, ali volim da se družim sa boljima od sebe. Moj celi život je traženje boljih od sebe. Nije baš celi život, ali nemam nikakve koristi od gorih od sebe, u tome je poenta. Pa i tako, odavno prestadoh sa potragom shvativši da je to čisto mesečarstvo. Navodio si Lao Ceov stih „nebo nema miljenika. Ono je uvek na strani dobrog čoveka“. Šta je danas dobar čovek kad su legalizovani svi biblijski poroci? Lao Ce je bio pre Biblije. Tri su decenije mnogi muljali, lagali, zataškavali, prepravljali priču o tebi, a istina na kraju nađe način da probije. Epilog: popravio si svoje znanje istorije, postao bolji zanatlija kod pisanja, prihvatile su te razne nove generacije, objavio si Sabrana dela u 14 knjiga, neke koncertne snimke... Očekuješ li neko zvanično priznanje ili izvinjenje, kad već nema para? Ne radi se o parama, već o mojem vlasništvu, pa shodno i pravu. Međutim, gde su pare (a mogu da se poredim sa Onazisom), tu je i politika, a ona mi uopšte nije sklona, pa ako samo i zbog toga da se ne pomisli da žive od moga, ukratko: „Drž’te lopova!“ Jači tlači. Tako je bilo i bit će (pogotovo što je moć zasnovana na novcu). Za kraj ovog razgovora: kako sebe vidiš u budućnosti? Budućnost je nadolazeća prošlost.