Karikatura je presuda vlasti

Ako te Koraks nije nacrtao, znači da si potpuno beznačajna politička figura. Ovo nepisano pravilo postalo je „crveno slovo“ među srpskim političarima od Miloševića naovamo i ma koliko im nekada ne prijao kontekst u koji su smešteni, oni koji još nisu bili predmet njegove pažnje potajno se tome nadaju. Iz tog ugla posmatrano, može se reći da je Vučić „ekstremno značajan“, jer mu je Predrag Koraksić Koraks, karikaturista Danasa, posvetio čitav kalendar za tekuću godinu. I dok su Kinezi ušli u godinu psa, ljudi u Srbiji već više od pola decenije „glođu“ Vučićeve godine. Upravo ovaj jedinstveni rad bio je jedan od razloga da Koraksić nedavno dobije nagradu Pravi primer Novog optimizma. Sam Koraks u ovih gotovo sedam decenija, od kada je u Ježu kao sedamnaestogodišnji dečkić objavio prvu karikaturu, bio je učesnik i svedok uspona i tragičnog kraja jedne zemlje, ostavivši iza sebe desetine hiljada radova koji bez ijedne jedine dopisane reči mogu biti istorijska čitanka bivše Jugoslavije. Koraksići su iz zaseoka Gornja Gorevica, u okolini Čačka, a zanimljivo je da se to prezime ne pojavljuje nigde. U razgovoru za NIN, karikaturista priča da postoji teorija da prezime potiče od jednog grčkog kaluđera koji se zvao Koraks: „Kada sam se na letovanju u Grčkoj predstavio kao Koraks, odmah su počeli da me svojataju.“ Detinjstvo, koje se poklopilo sa nemačkom okupacijom, obeležio je rani gubitak oca koga su u jesen 1941. streljali četnici. Pre toga, otac je kao vojnik kraljevine bio zarobljen i trebalo je da završi u logoru u Nemačkoj, ali je negde u Sloveniji iskočio iz voza i pobegao. Odmah se vratio u čačanski kraj i zajedno sa Ratkom Mitrovićem podigao ustanak. Bio je predratni komunista, koji je u partiju uveo Cvijetina Mijatovića, budućeg predsednika Predsedništva SFRJ i supruga Mire Stupice“, priča Koraksić. Nakon saznanja da se četnici spremaju da likvidiraju i preostale članove porodice, sklonili su se u Čačak, a potom u Beograd. „U napadu nemačke avijacije u Dobračinoj ulici, na mestu gde je sada Dorćol plac, srušena je kuća mog dede Petra Božića. Deda je odlučio da se ide u Zemun, iznajmili su kuću u kojoj smo proveli deo okupacije kao vanbračna deca svoje majke i nosili smo njeno devojačko prezime Božić. Ubrzo, Gestapo je po dojavi četnika došao po majku jer je i ona bila pripadnik pokreta otpora. Završila je u Glavnjači. Spletom srećnih okolnosti, četnik koji je trebalo da dođe da je prepozna nije se pojavio i posle deset dana Nemci su je pustili. Nakon tog događaja preselili smo se u Batajnicu u kuću jednog doktora, koji se, možete misliti, prezivao Pavelić. Majka je nastavila kao ilegalac da se bori protiv fašizma, a zbog opasnosti još jednom smo se selili u Ugrinovce i tu dočekali oslobođenje.“ Karikaturom ga je „inficirao“ profesor zemunske gimnazije Milan Besarabić. Odmah se videlo da „ima ruku“. „Besarabić je pravio figurice, takozvane terakote, karikature sudija i lopova po uzoru na Domijea“ (Onore Domije, francuski grafičar, slikar i vajar, po mnogima najbolji karikaturista 19. veka, prim. aut). „Znao sam tada čime ću se baviti“, kaže Koraks.“ Studirao je arhitekturu, ali je visio na Likovnoj akademiji i otuda poznanstva i druženje sa Vladom Veličkovićem, LJubom Popovićem, Nikolom Rudićem... Nakon objavljivanja karikature u Ježu, što je bila svojevrsna senzacija jer još nije bio ni punoletan, stalni posao dobio je u sindikalnom listu Rad. Kako kaže, bile su to karikature „bez adrese“, lišene bilo kakvih političkih poruka. „Iz Rada sam prešao u Novosti praktično kada su i osnovane. U Novostima nije bilo zvanične cenzure, ali se tačno znalo šta se sme. Nezamislivo je bilo crtati bilo koga iz partijskog vrha. Kada je Tito prekinuo odnose sa Staljinom, mogli smo da crtamo likove iz sovjetskog rukovodstva.“ A da rigidni cenzorski malj nije bio samo ekskluzivitet postrevolucionarnog doba, svedoči događaj iz osamdesetih godina prošlog veka kada je Koraksić radio za Dugu. Slučaj Kurta Valdhajma, nekadašnjeg generalnog sekretara UN i predsednika Austrije, čija je nacistička prošlost koju je pažljivo skrivao isplivala, bio je tema vodećih svetskih medija. Koraks nije odoleo izazovu. „Nacrtao sam njegov portret sa ’svastikom’ od flastera preko usta. Broj je štampan u 50.000 primeraka i svih 50.000 je bačeno. Printano je novih 50.000 bez karikature, jer je Tito bio u prijateljskim odnosima sa Valdhajmom. Cenzorima to nije promaklo“, priseća se Koraksić. Četvrt veka u Novostima pamti po tome što je čitavu deceniju bio komesar Pjerove nagrade, ali i po mučnom rastanku. Početkom devedesetih Koraksić je prepoznao Miloševićev galopirajući nacionalizam i on mu je postao neiscrpna inspiracija i na neki način opsesija. „Počeo sam da crtam Miloševića čim se pojavio, sve mi je odmah bilo jasno. Tadašnji glavni urednik Novosti Rade Brajović nije hteo da objavljuje moje karikature. Objavljivao ih je redovno Staša Marinković u Borbi, dešavalo se da imam po tri-četiri karikature u broju. Zapravo, stvarni glavni urednik Novosti bio je Vojislav Šešelj koji je svakodnevno bio u redakciji. Kažnjavali su me, oduzimali od plate, za 25 godina staža dobijao se sat, ja ga nisam dobio. Za toliko staža imao sam pravo na 75 akcija, a dobio sam samo dve i te dve kasnije prodao za skoro 6.000 maraka. Tužili smo se tri godine. Nisam želeo da odem, hteo sam da mi daju otkaz, ali oni to po pravilniku nisu mogli. Onda su 1993. promenili pravilnik i tada sam dobio otkaz. Otišao sam u Vreme, za koje sam radio od njegovog osnivanje. Prva naslovna strana je moja.“ Apsurdno, događaj koji ga je najviše potresao istovremeno ga je učinio velikom zvezdom i doneo mu globalno prepoznavanje u već poodmaklim godinama karijere. „Do poslednjeg trenutka nisam verovao da je moguće da će se desiti ono što se desilo s Jugoslavijom. Toliko me je to pogodilo da sam praktično eksplodirao. Da nisam crtao, ne znam šta bi sa mnom bilo, verovatno bih poludeo. Radio sam s neverovatnim žarom i nekim besnilom, ljutnjom jer sve to nisam mogao da svarim. Kada bih završio karikaturu, osetio bih se superiornim čak i u odnosu na one koji su nam određivali život. Prvi put sam dobio šansu da crtam žive ljude. U Brozovo vreme to nije bilo moguće. Negde krajem sedamdesetih izbila je afera u koju je bilo uključeno dvadesetak direktora velikih slovenačkih firmi. France Popit, koji je bio generalni sekretar CK SK Slovenije, smenio je sve direktore dekretom. Pričalo se da voli da popije i ja sam ga nacrtao s čašom viskija u kojoj se komešaju direktori, a naslov je bio: France Popi(t). Naravno, CK je odmah uputio demarš. Latinka Perović i Marko Nikezić su poslali trojicu likova u Novosti da ispitaju čitav slučaj jer se digla velika frka. Suspendovali su me, tri meseca nisam radio, a nakon toga je sve zaboravljeno. Ali bila je to pokazna vežba kako se partija odnosila prema kritičkoj misli.“ Priča da je Miloševiću „podigao spomenik“. Ovaj mu se odužio tako što je pred Ričardom Holbrukom, dokazujući da u Srbiji nema cenzure, izvukao Koraksovu karikaturu uz komentar: „Evo ovaj karikaturista nije uhapšen“. „Zaista ne znam da li je to razlog što nisam bio progonjen onoliko koliko je trebalo da budem. Miloševića nikada nisam upoznao. Jedini put kada sam ga sreo na izložbi fotografija Tomislava Peterneka i radova Jugoslava Vlahovića u Narodnom muzeju. U jednom trenutku sa čitavom svitom ušao je Milošević. Moja supruga i ja smo demonstrativno napustili prostoriju. Osećao sam neopisiv prezir.“ Nije znao kako Milošević komentariše njegove radove, informacije su stizale „kroz ključaonicu“, posrednim putem. Odmah nakon 5. oktobra, dok je Milošević bio u kućnom pritvoru i čekao izručenje u Hag, pozvao ga je na kafu Milan Milutinović koji je u to vreme još bio predsednik Srbije. „Ispričao mi je tada da mu je Madlen Olbrajt u Rambujeu pevala uspavanku na srpskom jeziku koju je naučila od guvernante s obzirom na to da joj je otac bio češki ambasador u Beogradu. Rekao mi je da Miloševića apsolutno nisu zanimale moje karikature, osim što ga je ljutilo to što Miru crtam debelu iako ona to više nije jer je uradila liposukciju i to što je crtam s cvetom u kosi, mada ga više ne nosi. Milutinović je predlagao da se zakupe dve strane NJujork tajmsa da se objave moje karikature i pokaže kako ovde tobože cveta demokratija, ali je Milošević to odbacio. Uglavnom, Vreme je na naslovnoj strani objavilo fotografiju na kojoj se rukujemo, a ja sam napisao tekst o tom susretu“, kazuje Koraks. A da Miloševićevo stolovanje ipak ne prođe bez razvlačenja po sudovima pobrinuo se vojvođanski pokrajinski sekretar koji je podneo tužbu protiv Koraksa i Dragoljuba Žarkovića, glavnog urednika Vremena, zbog karikature na kojoj se autor u svoj punoći talenta poigrao sa odnosom Miloševića i bosanskih Srba. „Bivši grčki premijer Konstantin Micotakis i Milošević pokušavali su da ubede Karadžića da prihvati Vens-Ovenov plan. Karikatura je prikazivala tri predsednika – Miloševića, Ćosića i Bulatovića kako igraju trule kobile - oni drže glavu između nogu, ostatak tima naskakuje, a Micotakis drži Miloševiću glavu uz drvo. Tvrdili su da je to pornografska karikatura, a zapravo se radilo o pastirskoj igri. Na kraju su odustali. Sve vreme sam mislio da je tužba Miloševićevo maslo. Kasnije sam slučajno u jednom društvu, u kafani, kad je sedeo s nama i jedan njegov bivši savetnik, saznao da je tužbu zapravo inicirao Dobrica Ćosić“. Prekid saradnje s Vremenom bio je iznenadan i šokantan, dogodio se u vreme Koštuničine vladavine. Koraksić priča da je Milošević odavno bio u Hagu i više nije bio interesantan, a novu inspiraciju našao je u novom predsedniku. „U kafani, u Mišarskoj, sedeli su Stojan Cerović, Miša Vasić, Tanja Tagirov, Teofil Pančić, Dejan Anastasijević. Pojavio se Žarković s čašom u ruci i rekao da prečesto crtam Koštunicu i da malo spustim loptu. Pitao sam ga tada da li hoće da više ne radim za Vreme. Dobio sam potvrdan odgovor i tako je prestala saradnja. Ustao sam i otišao i nikada više tamo nisam ušao. Ni danas ne mogu do kraja da objasnim njegov postupak. Uvek sam se držao principa da kada urednik ne želi da objavljuje moje karikature ili ima primedbe na njih - prekidam saradnju. To se desilo i u Ekonomistu i u Novom magazinu“. Iako nije poznavao junake svojih radova, priseća se da mu je Koštunica u nekoj televizijskoj emisiji zamerio što se ne bavi svetskim temama. „Nije bio u pravu jer sam pravio i takve karikature. Znači da nije bio obavešten. Sa Tadićem, koji je voleo moj rad, popio sam kafu. Kupio je mojih tridesetak karikatura, uramio ih i okačio“, priča Koraks. Garniturom koja je sada na vlasti bavio se i devedesetih. Tadašnji radikali u međuvremenu su promenili ime, program, ali ne i navike. Zato Vučića i dalje crta kao cenzora sa zarđalom kašikom iza uva. „On je u vreme bombardovanja bio ministar informisanja, a ja nisam mogao nigde da objavim karikaturu“. Vučićevu novostvorenu proevropsku agendu vidi kao mimikriju. „Sve to je ogromna laž i nemam nikakvih iluzija da ćemo uopšte ući u Evropu. Očijukanje sa Putinom i Rusijom mi govori da od Evrope nema ništa i da je sve to igra u kojoj Vučić Zapadu govori jedno a ovdašnjoj rusofilnoj javnosti sasvim drugo. Naravno, uveren sam da sve mora da pukne i sruši se kao kula od karata. Golim okom možete videti permanentno propadanje. Vučić je prekrio čitavu državu i nema sumnje da je reč o autokratiji. To je sistem u kome njegovi čauši egzistencijalno zavise od njega. To ide od vrha, od Siniše Malog, Vesića i ostalih podrepaša i kao metastaza se spušta sve niže“, kaže Koraksić. I sada, kao i ranije, u radu se drži samo jednog kriterijuma – karikatura mora da zadovolji njegove lične standarde, razume se, bez ikakvog političkog oportunizma „Karikatura mora da ima efekat bombe, šamara, ali mora da bude i presuda, da posle toga nema žalbe ni instance koja može da poništi presudu. Karikatura mora biti presuda vlastima“, zaključuje Koraksić.