Uloga šefa smene u ruganju pravdi

Ni mesec dana nakon što je tužilaštvo, peti ili šesti put, obavestilo javnost da policija i dalje ne dostavlja tražene informacije o Savamali, a samo 21 mesec nakon što se rušenje odigralo, oglasio se i ministar policije Nebojša Stefanović. Ozbiljno, suvislo i baš onako kako dolikuje funkciji koju obavlja. Obavestio je građane da ima utisak kako se „istraga usmerava u pravcu da se uspori“, da se nedovoljno brzo postupa i da je plasirano mnogo dezinformacija. I onda je precizirao: „Videćemo šta će oni saopštiti sutra, ja bih voleo da oni pronađu bilo šta što bi moglo da dovede do brzog otkrivanja počinilaca, ali ne ohrabruju ni poruke, ni činjenja, odnosno nečinjenja na terenu. Ne ohrabruje ništa od toga.“ Izgleda neverovatno, ali konačno se složio sa NIN-om koji to već dve godine pokušava da objasni i zbog čega je baš od pomenutog ministra bio tužen. Nažalost, ne samo da izgleda neverovatno već i jeste neverovatno, svoju zamerku nije uputio policiji na čijem je čelu, već kosovskoj policiji povodom istrage ubistva Olivera Ivanovića. Ti lezilebovići, po njegovom mišljenju izrečenom 20. januara, ne samo da za pet dana nisu uspeli da razreše zločin, već se stiče utisak da istragu namerno vode u pogrešnom smeru. Pritom su odbili da pozovu one koji to umeju da urade i kojima srpski narod veruje: predsednika, Vladu i državne organe. I srpsku policiju, naravno, koja ima dokazano iskustvo i koja je garant da će „i počinioci i nalogodavci“ brzo biti otkriveni. Dakle, sve one koji su u rekordnom roku rešili noćno rušenje pravne države i zlostavljanje srpskih državljana u centru Beograda. Ili nisu, ali iz opravdanih razloga? Iz opravdanih, ako se ima u vidu reakcija „onoga kome građani veruju“, Aleksandra Vučića, na izveštaj „osvedočenog lažova“ i „lažnog zaštitnika građana“ (izvor: SNS saopštenja) Saše Jankovića koji je utvrdio da je u slučaju rušenja objekata u Savamali reč o „organizovanom kršenju prava građana“. Tadašnji premijer i današnji predsednik „svih građana“, pa i tih koji su pretrpeli torturu u Savamali i od kojih je jedan umro pod nerazjašnjenim okolnostima, lakonski je uzvratio da izveštaj zaštitnika nije ni čitao „jer je čitao važnije stvari kao što je slučaj ubistva Jelene Marjanović“. I da je to prioritet na kom će raditi. I na kom, valjda, i Stefanović kao potpredsednik svega što je Vučiću drago mora da radi. Sva ta pomenuta stručnost dokazana je i pokazana u slučaju rasvetljavanja ubistva pevačice, koji takođe nije rasvetljen, a Savamala je svesno ubačena u ler jer se radilo o ne baš bitnom, ali veoma komplikovanom slučaju za sposobnosti kojima naša policija raspolaže i koje Stefanović ovog trenutka nesebično nudi. Ili kako je to još u maju 2016. za NIN objasnio Predrag Petrović, izvršni direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku: „U normalnim okolnostima, za policiju ne bi trebalo da predstavlja nikakav problem otkrivanje počinitelja jer postoji nekoliko svedoka koji se međusobno ne poznaju a koji su dali iskaze koji se u velikoj meri poklapaju. Takođe, Beograd je veoma dobro pokriven video-nadzorom i skidanje materijala bi predstavljalo veoma dobar trag, a praćenje telekomunikacionih baznih stanica može da omogući podatke s kim, odakle i koliko dugo su ljudi pod fantomkama razgovarali tokom rušenja u Savamali, a ti podaci se po zakonu čuvaju godinu dana“. S obzirom na to da se pokazalo kao nepremostiv problem, drsko i bez ikakve utemeljenosti u realnosti, novinari su otvorili pitanje da li to policija možda opstruira slučaj. Krajem decembra prošle godine (20 meseci nakon rušenja) Stefanović je vidno iznerviran rekao da se izveštaj Sektora unutrašnje kontrole MUP o nepostupanju policije povodom nelegalnog noćnog rušenja objekata u Savamali „još uvek radi“ i da će biti dostupan javnosti nakon što najpre bude dostavljen tužilaštvu. Naglasio je i da „prosto ne razume“ želju medija da objave taj izveštaj pre nego što ga tužilaštvo dobije i zapitao „šta je to u interesu javnosti i građana Srbije“ da se to desi pre nego što postupak krene. A onda je još jednom ponovio da ne može da spekuliše o samom slučaju jer nije dobio nikakav izveštaj od tužilaštva, što je i logično, naglasio je, jer „ministar se ne bavi time“ već je tužilac taj koji vodi istragu. I sve bi to moglo da se proguta (bar bi neko mogao) da povodom ubistva Olivera Ivanovića nije otrčao na SNS glasilo i uzbuđeno saopštio da Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije nema razmenu podataka sa Prištinom i da ništa zvanično nije dobio od kosovskih istražnih organa! Naravno, zaposlenici na Pinku su propustili da mu postave ključno pitanje: „Ako posao ministra policije nije da se meša u istragu i ako čak ni u zemlji u kojoj je na toj funkciji nema prava da čita izveštaje policije i tužilaštva, zašto bi policija i tužilaštvo Kosova, čiju je samostalnost priznao, imali obavezu da mu te informacije daju?“ I koji je njegov interes da nešto kao nenadležno lice, u ovom trenutku kao sasvim običan građanin, zna pre ne srpskog već kosovskog tužilaštva? Radoznao je? Misli da je to udar na Srbiju? Sasvim prirodno i sasvim logično, ali ne i u njegovom slučaju jer je jedan od najaktivnijih pripadnika režima u pokušaju da građanima sopstvene zemlje onemogući da znaju ko je unutar Srbije udario na pravni sistem Srbije. Ili možda veruje da ima posla sa nacijom u kojoj će svaki pojedinac bezuslovno prihvatiti informaciju da je jedini krivac izvesni Goran Stamenkovića, šef smene dežurne policije koji je ne samo opstruirao rad policije, već je izvezao bagere, doveo 30 istovetno obučenih batinaša opremljenih identičnim teleskopskim metalnim palicima, isključio struju i sravnio deo grada. U službenoj belešci do koje je došao KRIK, kojom je Više tužilaštvo obavestilo Prvo da je slučaj prešao u njihove ruke, osim skandaloznih navoda da nisu došli do podataka da su učinjena krivična dela iz njihove nadležnosti, Stamenković se pominje kao jedini odgovoran za nepostupanje policije. Za rušenje nije optužen, bar ne još. Koliko je to nedostojno bilo kojih istražnih organa (da ne govorimo od onih koji se stručnošću preporučuju umesto FBI), može se videti iz jedinog ozbiljnog dokumenta izrađenog o slučaju Savamala. Zaštitnik građana je obavio kontrolu policije, komunalne policije i organa i službi grada Beograda i ustanovio da je u pitanju akcija „koja je uključivala više različitih struktura: državne i nedržavne strukture i više nivoa po vertikali“. I mada u izveštaju nije imenovano ko bi mogao da stoji iza nepostupanja policije, može se pretpostaviti da bi to mogao da bude neko veoma moćan iz izvršne vlasti uz komentar: „Navedeni propusti u radu organa i službenika policije nisu rezultat propusta pojedinca, već su očigledno organizovani i sprovedeni u okviru ranije pripremljenog plana i izdatih naloga. Policijski službenici i starešine, uključujući načelnika Policijske uprave za Grad Beograd i v. d. direktora policije, nisu znali ili nisu smeli da identitet nalogodavaca ili nalogodavca saopšte ovom organu“. A ko su, nema potrebe da se imenuju. Radoznali će, bar kako u ovom trenutku deluje, uglavnom moći da ih nađu na izbornoj listi SNS-a.