Mediji će bitku protiv obmana dobiti ponovo

Nakon što je predsednik Evropske federacije novinara Mogens Bliher Bjeregard prošlog oktobra za Radio Slobodna Evropa rekao da je „Srbija najgori primer kršenja medijskih sloboda na Balkanu“, navodeći pritom uznemiravanje i zatvaranje Vranjskih, napad na novinarku Lidiju Valtner i osuđivanje Stefana Cvetkovića na zatvorsku kaznu zbog navodnog neovlašćenog objavljivanja informacija, pojma imao nije da će pobuditi bes Vučićevog pi-ar tima. Na vest da će u januaru posetiti Beograd, Suzana Vasiljević je brže-bolje-jače sastavila pismo upućeno srpskoj javnosti u kojem se zapitala nije li čudno što Bjeregard s jedne strane optužuje predsednika Srbije – što nije bio slučaj – a s druge mu se ne najavljuje. Zašto bi slušao samo činjenice, kada može da sluša i kakvu listu lepih želja predsednik ima da mu saopšti? Potkraj posete, Bjeregard je na konferenciji za medije, vidno umorniji i zbunjeniji, izazvao salve smeha prisutnih kada je rekao da mu je predsednik na sastanku rekao da ne odbija intervjue za pojedine medije. Koju sekundu kasnije, zaključio je da novinari „i sami mogu da zaključe da li je baš tako“, uz umorni osmeh. Za NIN kaže da se radovao sastanku s Vučićem, jer je predsednikovu želju da porazgovaraju video kao pozitivan signal interesovanja za poboljšanje lošeg stanja u medijima. Vučića je podsetio da je važno da svi državni nivoi iskazuju bezuslovnu podršku medijima i da osude sve napade na novinare. Napominje da je predsednik iskazao nesaglasnost da se pritisak na medije pojačava i očekivano obećao da će bez pogovora podržati slobodu štampe. Vratimo se, međutim, koji korak unazad – da li je Bjeregard bio iznenađen otvorenim pismom Suzane Vasiljević? „Jednostavno nije tačno da nisam želeo da se sastanem s vašim predsednikom. Štaviše. Pokušali smo da ugovorimo sastanak i s premijerkom Srbije Anom Brnabić, ali bez uspeha. Ovakve posete služe za uspostavljanje celovite, neselektivne slike o stanju medija u državi. Zahtevaju sastanke s novinarima, samoregulatornim telima, predstavnicima ministarstava i drugih organa vlasti. Moj posao je da se sastanem i s predsednikom, dakle, ali i s drugim učesnicima medijskog dijaloga u društvu. Nisam mogao da zamislim da će se potezati pisma. Doduše, čak i da nisam želeo da se sastanem s Vučićem, posle onakve pozivnice bih zaista morao“, kaže Bjeregard za NIN. Vaša izjava za Radio Slobodna Evropa je uzrokovala dosta reakcija. Na kakvim argumentima ste je zasnovali? Isključivo na dokazima. Nisu doneti paušalno. Građanske organizacije nadgledaju medijsku situaciju i u drugim zemljama, pa samim tim i u Srbiji, i zapažen je povećani pritisak na novinare. Smanjen je broj fizičkih napada, ali su pretnje nasiljem prisutnije no ranije. Ove nalaze su potvrdili i novinari u Srbiji s kojima sam razgovarao. Kako se situacija poredi s medijskim pejzažima u ostatku Evrope? Mnogo je lošija. Dovoljno je videti nalaze Platforme za promociju zaštite novinarstva i bezbednosti novinara pri Savetu Evrope, koji pokazuju da je od 2015. zabeleženo čak 12 opravdanih pritužbi. Bečki zaključci Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju takođe ukazuju na probleme s kojima se novinari suočavaju. Dakle, čak i međunarodne institucije, koje analiziraju verodostojnost svake pritužbe, zaključuju da je stanje u medijima u Srbiji nezavidno. Tu zaista nema prostora za polemiku. Zato sam došao, zato želim da razgovaram sa svima – ministrom kulture i informisanja, predsednikom, ali i sa novinarima i njihovim udruženjima. Čak i kad upravo s viših, državnih instanci postoje politički pritisci, otvoreni i prikriveni? Nezavisni mediji zaslužuju poštovanje baš zato što su nezavisni. Nije konstruktivno da političari kažu da su za slobodu govora i medija, ali da bi voleli da mediji izgledaju drugačije i da izveštavaju drugačije. Tako se u narodu stvara slika da su nezavisni mediji zlikovci i protivdržavni elementi skloni disrupciji. Slobodni mediji su neophodni svima, pa i vlastima, jer obezbeđuju prostor za ispravljanje društvenih problema, razgovor, razmenu mišljenja, pa i zdravu, demokratsku političku klimu u kojoj i vlast i opozicija mogu da rade nesmetano. Saznao sam i da postoje i pojedini mediji koji zanemaruju odluke Saveta za štampu kao samoregulatornog tela koje u Srbiji, mogu da kažem, radi dobro. Video sam, recimo, koliko su pomno pratili izveštavanje za vreme predizborne kampanje. To ignorisanje pojedinih medija je veliki problem. Jer, dva su vida regulacije medijskog pejzaža – ili se mediji kroz samoregulisanje međusobno nadgledaju ili ta uloga po inerciji pripadne državi, što društvo neizostavno dovodi na korak do cenzure. Koje su neuralgične tačke na medijskoj sceni Evropske unije? Nažalost, sve ih je više, i to ponajviše u radu javnih servisa koji bi trebalo da budu vesnici istraživačkog rada utemeljenog u činjenicama. Recimo, u mojoj otadžbini, Danskoj, trenutno se vodi polemika treba li smanjiti javne servise za četvrtinu, jer se pretpostavlja da će taj prostor popuniti drugi mediji i da će izvori informisanja postati raznovrsniji. Pluralizam ne nastaje tako. Jedino što će se desiti jeste da Danci izgube važno sredstvo nepristrasnog informisanja. Otvaraju se i pitanja političke lojalnosti budućih urednika i novinara i mogućih uslovljavanja koja će osakatiti njihov rad. Primetna je i prekarizacija radnih odnosa u novinarstvu, na delu su smanjenja redakcija i frilensovanje kao sve češći vid bavljenja novinarskim poslom. Ima li povratka na staru medijsku paradigmu ili možemo da očekujemo promene u funkcionisanju medija? Mediji su živi organizam. Društvene mreže i internet su potpuno promenili pravila igre, pa čak i navike same publike. Nove su i opasnosti i mogućnosti. Veoma je važno integrisati takozvane „atipične medijske radnike“, poput frilensera, u društveni dijalog i definisati njihova prava, obaveze i prostor u kojem mogu da doprinose. U manjim i siromašnijim evropskim zemljama poput Srbije, neophodno je da iza ovog procesa finansijski i organizaciono stane država. Tome bi mnogo doprinelo i redefinisanje autorskog prava kao upravo prava i obaveze pojedinačnog novinara da svoj posao uradi najbolje što može i da za njega odgovara. Ne samo kada se vest pojavi, već i kada se prenese u drugim glasilima. Isto tako je neophodno da novinari ostanu na zdravoj distanci u odnosu na centre moći. Zvuči bajkovito, ali drugog rešenja nema. Političari moraju da ostanu van sala za pres-konferencije. Ali, upravo u Srbiji ne izbijaju iz tih prostorija! Zašto Evropska unija sedi skrštenih ruku? Slična pitanja su postavljali srpski novinari na jednoj konferenciji u Tirani. Na njih je teško odgovoriti, jer se tiču unutrašnje dinamike jedne velike, kompleksne, nadnacionalne i međunarodne institucije poput EU, čije je funkcionisanje regulisano brojnim aktima. Međutim, kada se umeša, kao u slučaju Turske nedavno, rezultati ne izostanu. Isto je bilo i u Poljskoj. S obzirom na evropski put Srbije, mislim da će proces pridruživanja podrazumevati i osnaživanje slobode medija. Pomenuli ste važnu uloga medija u uspostavljanju društvenog dijaloga. Kako ga uspostaviti ako je često nemoguće dobiti izjavu ili intervju od političara na vlasti? Da se razumemo, političar ima pravo da ne odgovori na neko pitanje, ali kao političar ima i obavezu da s medijima sarađuje. To je obaveza koju njegov posao nalaže. Neučestvovanje je takođe vrsta kršenja medijskih sloboda. Političari u Srbiji i drugde moraju da shvate da mogu samo da dobiju ako svoja gledišta objasne pred što širom publikom. Jedan konzervativni britanski političar mi je rekao: „Pojedini mediji me mnogo umore, ali je bolje da me umore, nego da ih izgubim kao platformu.“ Osim ako nisu u pravu. Do istine je često i nemoguće doći, jer se neretko pribegava proizvodnji i širenju lažnih vesti i neodrživih analiza. Kako njima stati na put? Prvo, mislim da lažne vesti treba nazivati pravim imenom – to su dezinformacije, propaganda, obmanjivanje. Ako nešto nazovete vešću, pa makar i lažnom, ostaje prostor da se o iznetim informacijama debatuje kao o verodostojnim. Stvara se konfuzija koju je teško raščistiti. Drugo, neophodno je da se napravi plan medijskog opismenjavanja celokupnog stanovništva. Ne samo mlađih generacija, već svih pojedinaca. Ideja je krenula od akademskih radnika, što je odlično, ali je neophodno da njenu razradu podstaknu i usmere medijski radnici kao jedini akteri koji znaju kako diše novinarstvo. Naposletku je i ono najvažnije – ništa ne može da uspešno skrajne neproverljivu propagandu, koja zaista nije nikakva istorijska novina i oduvek je postojala, kao proverljiv, potkovan novinarski rad koji prkosi vremenu. Novinarstvo je tu bitku protiv obmana već dobijalo, mora da je dobije još jednom. Kako rekoh, drugog rešenja nema.