Globalizacija našeg nezadovoljstva

Pre 16 godina objavio sam Protivrečnosti globalizacije, knjigu u kojoj sam pokušao da objasnim zbog čega je nezadovoljstvo globalizacijom u tolikoj meri veće u zemljama u razvoju. Jednostavno, u tim zemljama su mnogi smatrali da je sistem podešen tako da radi protiv njih, a kao posebno nefer apostrofirani su globalni trgovinski sporazumi. U današnje vreme, nezadovoljstvo globalizacijom pokrenulo je talas populizma u Sjedinjenim Državama i drugim visoko razvijenim zemljama, predvođen političarima koji tvrde da je ovaj sistem nepravedan prema njihovim zemljama. U SAD, predsednik Donald Tramp insistira da su američke trgovinske pregovarače nasankali oni iz Meksika i Kine. Kako je došlo do toga da nešto što je navodno trebalo da bude od koristi za sve, kako u razvijenim tako i u zemljama u razvoju, postalo omraženo gotovo svuda? Kako trgovinski sporazumi mogu da budu nefer za sve strane potpisnice? Za one u zemljama u razvoju, Trampove tvrdnje su - kao i Tramp sam - neozbiljne. Praktično su SAD te koje su ispisale pravila i kreirale institucije globalizacije. U nekim od tih institucija - Međunarodnom monetarnom fondu, na primer - SAD imaju pravo veta, uprkos smanjenoj ulozi koju Amerika ima za svetsku trgovinu (ulozi koju je Tramp, reklo bi se, nameran da dodatno umanji). Za nekog poput mene, ko je imao prilike da duže od četvrt veka izbliza prati trgovinske pregovore, jasno je da su američki trgovinski pregovarači izdejstvovali najveći deo onog što su želeli. Problem je u tome šta su želeli. NJihovu agendu su, iza zatvorenih vrata, izdiktirale korporacije. Bila je to agenda koju su multinacionalne kompanije osmislile da bi je multinacionalne kompanije sprovodile, a na račun radnika i običnih građana širom sveta. I zbilja, često se čini da su radnici, pred čijim očima su im primanja opadala i radna mesta nestajala, samo kolateralna šteta - nevine ali neizbežne žrtve nezaustavljivog marša ekonomskog progresa. Ali postoji još jedna interpretacija onoga što se dogodilo: jedan od ciljeva globalizacije bio je da se oslabi pregovarački kapacitet radnika. Ono što su korporacije želele bila je jeftina radna snaga, bez obzira na način na koji će se to postići. Ova interpretacija pomaže da se objasne neki od zbunjujućih aspekata trgovinskih sporazuma. Otkud, na primer, to da se najnaprednije zemlje odriču jedne od svojih najvećih komparativnih prednosti, vladavine prava? Štaviše, odredbe ugrađene u neke od skorijih trgovinskih sporazuma daju stranim investitorima veća prava nego investitorima u SAD. NJima se, recimo, garantuju kompenzacije u slučaju da vlada usvoji propis koji bi naudio njihovoj neto zaradi, bez obzira koliko je usvajanje te regulative inače poželjno ili koliku štetu korporacija proizvodi zbog toga što takva regulativa ne postoji. Tri su odgovora na globalizovano nezadovoljstvo globalizacijom. Prvi - nazovimo ga Las Vegas strategijom - jeste da se još snažnije zaigra na globalizaciju onakva kakva je bila u poslednjih četvrt veka. Igranje na tu kartu, kao i sve opklade na dokazano neuspešne politike, utemeljeno je na nadi da će to nekako u budućnosti pokazati kao ispravan pristup. Drugi odgovor je trampovski: preseći sopstvene veze s globalizacijom u nadi da će to nekako dovesti do povratka u neko davno prošlo doba. Ali protekcionizam ne funkcioniše. Globalno posmatrano, proizvodni poslovi su u opadanju, jednostavno zato što je rast produktivnosti prerastao rast tražnje. Čak i kad bi došlo do ponovnog okretanja proizvodnji, to ne bi dovelo do otvaranja novih radnih mesta. Unapređene tehnologije proizvodnje, uključujući robotizaciju, za posledicu imaju da i ono malo novih radnih mesta koja treba popuniti zahteva visokokvalifikovanu radnu snagu, i to na drugim lokacijama u odnosu na one na kojima su radna mesta prethodno izgubljena. Kao i udvostručivanje uloga u igranju na globalizaciju, i ovakav pristup je osuđen na propast, i vodio bi dodatnom nezadovoljstvu onih koje je globalizacija ostavila daleko za sobom. Tramp neće uspeti da ostvari čak ni svoj proklamovani cilj smanjenja trgovinskog deficita, koji se definiše kao disparitet između domaće štednje i investicija. Sad kad su republikanci isterali svoje i uveli poreske olakšice za milijardere, nivo štednje na nacionalnom nivou će opasti a trgovinski deficit porasti usled rasta vrednosti dolara. Fiskalni i trgovinski deficiti su obično do te mere povezani da ih nazivaju deficitima- blizancima. Trampu se to možda ne sviđa, ali kao što polako počinje da shvata, postoje neke stvari koje čak ni osoba na najmoćnijoj funkciji na svetu ne može da kontroliše. Postoji i treći pristup: socijalna zaštita bez protekcionizma, pristup kome su pribegle male nordijske zemlje. One su znale da kao male zemlje moraju da ostanu otvorene prema svetu. Ali su znale i to da to što su otvorene njihove radnike izlaže riziku. Stoga su morale da im ponude takav društveni sporazum koji bi radnicima pomogao da sa starih poslova prelaze na nove i obezbeđivao im neku pomoć u periodu između dva posla. Nordijske zemlje su duboko demokratska društva, pa su stoga znale da, ukoliko većina radnika na globalizaciju ne bude gledala kao na nešto što će biti od koristi po njih, ovakav plan neće biti održiv. A bogati u tim zemljama su razumeli da će, ako globalizacija bude funkcionisala kako treba, dobrobiti od nje biti dovoljno za sve. Američki kapitalizam je poslednjih godina karakterisala bezgranična pohlepa - finansijska kriza 2008. prikladna je potvrda takve ocene. Ali, kao što su neke zemlje pokazale, tržišna ekonomija može da ima oblike koji ublažavaju ekscese kako kapitalizma tako i globalizacije, te obezbeđuje održivi rast i viši životni standard za većinu građana. Na osnovu tih uspeha možemo da naučimo šta je i nama činiti, kao što iz grešaka u prošlosti možemo da naučimo šta ne treba da činimo. Kao što je već postalo evidentno, ukoliko globalizacijom ne upravljamo tako da od nje svi imaju koristi, otpor prema njoj - od novih nezadovoljnika na severu do starih nezadovoljnika na jugu - postaće još intenzivniji.