I onda Opra kaže Putinu...

Godina je 2023. Nova ukrajinska vlada, u kojoj glavnu reč vodi radikalna desnica, i koja ne priznaje ranije postignute dogovore poznate kao Minsk 2 i Minsk 3, u pokušaju da reintegriše istočni deo zemlje koji je pod kontrolom proruskih separatista, pokrenula je opsežnu vojnu operaciju. Specijalne, pešadijske i oklopne jedinice ukrajinske armije, uprkos otporu na koji nailaze, napreduju ka Donjecku i Lugansku. Ruski predsednik Vladimir Putin proglasio je punu mobilizaciju oružanih snaga u Zapadnoj i Južnoj vojnoj oblasti; raspoređene duž granice, očekuje se da one svakog časa stupe na ukrajinsku teritoriju, pod izgovorom da Moskva mora da zaštiti životno ugrožene etničke Ruse u svom „bliskom inostranstvu“. Šta će preduzeti američka predsednica Opra Vinfri? Zvuči budalasto, nema sumnje. Ali očito ne toliko budalasto da, ponesen njenim nadahnutim govorom na ceremoniji dodele Zlatnih globusa početkom januara, deo pristalica Demokratske stranke - valjda još kontuzovanih nakon senzacionalnog poraza Hilari Klinton na predsedničkim izborima 2016, pa zbog toga umanjene moći rasuđivanja - ne bi došao na bizarnu ideju: najbolji odgovor na pošast u obliku Donalda Trampa na izborima 2020. bio bi kandidatura nekoga ko je, doduše, politički podjednako nekompetentan kao i aktuelni stanar Bele kuće, ali je zato i podjednako slavan i bogat, pritom još i (za razliku od predsednika) omiljen. Jer se klin klinom izbija, valjda. Da se razumemo: nije tu Opra - s njom je cela Amerika na ti, pa što ne bismo i mi bili - ništa kriva. Najslavnija američka domaćica tok-šou programa i fantastično uspešna poslovna žena (vrednost njene imovine jesenas je procenjivana na tri milijarde dolara), zasad barem, ne pokazuje nameru da se kandiduje za bilo koju političku funkciju, pa ni onu najvišu. Samo je, primajući nagradu Sesil de Mil za sveukupni doprinos industriji zabave inspirativno i s puno empatije, kako već ume, govorila o ženama žrtvama seksualnog nasilja, ženama afroameričkog porekla, te obespravljenim ženama uopšte. Ali u eri društvenih mreža, instant fenomena, onlajn kampanja i svega drugog što kreira savremeni socio-kulturni ambijent, i taj i takav nastup bio je dovoljan da raspali maštu jednog karakterističnog segmenta liberalne Amerike, duboko (i s pravom) zgroženog Trampom, ali i dalje, izgleda, nesposobnog da razume kako je i zašto uopšte postalo moguće da neko poput njega postane predsednik. I - priča o „Opri 2020“ je krenula da se zahuktava. Ili se tako učinilo. Kad su se nekoliko dana kasnije pojavili rezultati prvih anketa, pokazalo se da naprasno oduševljenje progresivne elite Oprom kao potencijalnim predsedničkim kandidatom - Stiven Spilberg je tako izjavio kako bi ona bila „briljantna“ predsednica, ne potrudivši se da iznese makar jedan jedini argument toj tvrdnji u prilog - ne deli i šira biračka baza demokrata. Među njima je, gle čuda, i dalje dominantno viđenje da bi predsednički kandidat trebalo da bude neko s političkim iskustvom; što je, nije se teško setiti, 2016. bila mantra najvećeg dela Demokratske stranke, onog koji je po svaku cenu insistirao na tome da je Hilari jedini pravi izbor za predsedničkog kandidata i da je njen rival u borbi za stranačku nominaciju, senator-veteran Berni Sanders, tu samo smetnja. Onima koji su se sad primili na mogućnost Oprine kandidature - mada je za diskusiju to koliko je stvarno takvih; po jednom viđenju, deo onih koji su toj ideji dali podršku zapravo nije mislio ozbiljno - kvalifikovanost i politički staž su, međutim, odjednom prestali da budu bitni: ispalo je kako je, po sistemu „daj šta daš“, kao predsednički kandidat prihvatljiv i neki selebriti, pod uslovom da se ne preziva Tramp. „Zar ništa nismo naučili?“, u očajanju se upitao Los Anđeles tajms. Jeste da Opra kao potencijalni kandidat Trampa u tim anketama manjom ili većom razlikom tuče ne samo među demokratama, nego i među republikancima i među onima partijski neopredeljenim, ali to samo po sebi ne znači ništa: Tramp u takvim hipotetičkim odmeravanjima snaga verovatno ne bi bio poražen samo da je naspram njega Čarls Menson - a i taj je u međuvremenu umro. Poenta je u nečem drugom, prilično očiglednom: to što Amerikanci vole Opru ne znači i da bi je rado videli za stolom u Ovalnom kabinetu. Neki bi na ovom mestu možda ukazali na to da je za tim istim stolom osam godina proveo i jedan Ronald Regan, osrednji holivudski glumac u filmovima B produkcije (i nekadašnja drukara: Federalnom istražnom birou je četrdesetih godina prijavljivao kolege za koje je verovao da su komunistički simpatizeri, a svedočio je i pred zloglasnim Odborom za antiameričke aktivnosti); te da su Tramp, potencijalno i Opra, samo logična konsekvenca jednog davno započetog procesa opadanja standarda u politici. Takvima je verovatno još u glavi onaj štos iz Povratka u budućnost kad jedan od likova iz 1955, u koju se vremeplovom iz 1985. vratio glavni junak, izražava nevericu da će Regan postati šef države: „Ronald Regan? Predsednik? Ko je onda potpredsednik? DŽeri Luis?“ Ali Reganov slučaj nije za poređenje. Za početak, on je relativno rano batalio svoju osnovnu profesiju i posvetio se politici. Sredinom šezdesetih njegova reputacija u republikanskim krugovima bila je dovoljno visoka da mu 1967. omogući uspon do mesta guvernera Kalifornije, na kome će u dva mandata ostati do 1975. Nije uspeo da izbori predsedničku nominaciju republikanaca 1976, ali je 1980. dobio izbore i u januaru 1981. ušao u Belu kuću; ostalo je, što bi se reklo, istorija. Iako realno ograničenih kapaciteta i sposobnosti - koje su pod teretom poodmaklih godina dodatno opale - na Regana i njegovu osmogodišnju vladavinu u Americi se, u celini uzev, do dan-danas gleda veoma pozitivno, a u konzervativnim krugovima i s mnogo nostalgije. NJegovoj administraciji se pripisuju zasluge za obnovu američkog optimizma nakon dugih godina preispitivanja izazvanih vijetnamskom katastrofom i neuspesima ispunjenog mandata demokrate DŽimija Kartera; oživljavanje nacionalne ekonomije; te, naravno, slom komunizma i završetak Hladnog rata - događaje koji bi, jasno je, usledili nezavisno od toga ko je u tom trenutku sedeo u Beloj kući, ali za koje, eto, mnogi velike zasluge pripisuju baš Reganu. Naravno, predstava o Reganu je znatno drugačija kad se na njega gleda iz neameričke perspektive; dovoljno je pomenuti aferu ilegalne prodaje oružja Iranu da bi se finansirali tzv. kontraši, antikomunistički pobunjenici u Nikaragvi; kreiranje uslova (u punom saglasju s tadašnjom britanskom premijerkom Margaret Tačer) za nekontrolisanu ekspanziju razobručenog kapitalizma u kome danas svi ovako lepo živimo; katastrofalno ignorisanje epidemije širenja HIV virusa... Ali to nekako nije previše uticalo na percepciju o njemu u SAD, pa i u čitavom anglosaksonskom svetu, gde ga mnogi mladi ambiciozni konzervativci s političkim ambicijama i danas doživljavaju kao heroja. Manje slavan ali podjednako poznat je i slučaj Arnolda Švarcenegera, nekadašnjeg austrijskog bodibildera koji je u američku politiku ušao kao prvorazredna filmska zvezda - a zahvaljujući ženidbi i kao prošireni član klana Kenedijevih; mada, za razliku od njih, kao republikanac. I on će, kao Regan, od 2003. do 2011. biti guverner najmnogoljudnije i najbogatije američke savezne države - nezanemarljiv podvig za jednog imigranta (američki državljanin postao je ranih osamdesetih). Nije se, doduše, na tom mestu nešto proslavio, ali njegove brljotine nisu bile posledica neiskustva, već pogrešnih procena i odluka kakve je na njegovom mestu mogao da napravi i neki drugi, standardni američki političar. U svakom slučaju, Švarceneger - čija je politička reputacija, zahvaljujući njegovom ekološkom aktivizmu, danas kudikamo bolja nego dok je bio na funkciji - predstavlja isuviše apartnu pojavu da bi se njegov gubernatorski izlet iščitavao u aktuelnom ključu estradizacije (holivudizacije?) američke politike. Za razliku od onih kojima je palo na pamet da u Opri Vinfri vide nekog ko Ameriku treba da izbavi od Trampa.