Uzdizanje marginalnog

Kad te ujutru probudi paklena buka saobraćaja, zatim čuješ dečje horove i muziku za slet i na kraju te, posle pogleda bačenog kroz prozor, zaslepi more crvenih zastava s belim srpom i čekićem – u tom si trenutku siguran da si u Kini. Čim se pogled odvoji od, kako se ispostavlja, priprema konvencije Komunističke partije i prebaci na tropsko rastinje, tamnopute ljude, žene u sarijima i muškarce koji često nose suknje, te haos motorikši na ulicama, postaje ti jasno da si zapravo u – Indiji. Ako znaš političke prilike u ovoj zemlji, crvene zastave sa srpom i čekićem odmah zumiraju Keralu, državu na samom jugu potkontinenta koja je, pored turizma i kulture, poznata i po tome što je u njoj veoma dugo na vlasti upravo Komunistička partija. Moj razlog za dolazak u grad Trisur u Kerali nije dotična partijska konvencija, mada je i ona veoma scenski atraktivna, već jubilarno izdanje međunarodnog pozorišnog festivala ITFoK, koji se za deset godina postojanja izborio za status jednog od vodećih teatarskih događaja u Indiji. Festival organizuje Kerala Sandžit Nataka akademija iz Trisura, a u njenom kampusu se nalazi i većina izvođačkih prostora, u rasponu od velike klasične scene, preko kamernog „black box“ teatra, do nekoliko improvizovanih scena na otvorenom. Ovaj predivni park pun je ljudi od samog jutra, jer se već tada održavaju prvi razgovori i predstave: jedni gledaoci stoje u dugim redovima čekajući ulaznice, drugi idu s jednog dešavanja na drugo, ili uživaju u okruženju, a među svima njima neprestano promiču članovi neumornog i odličnog organizacionog tima. Zbog programa od desetak događaja dnevno i predrasude o indijskom odnosu prema vremenu, očekivalo bi se da sve stalno kasni, ali se ispostavlja, na moj lični užas, da predstave počinju tačno u minut, što je, zaista, jedini način da se ova zahuktala mašinerija ne raspadne. Posebnost ITFoK-a ne ogleda se u dominaciji kamernih i predstava na otvorenom – njima su posvećeni mnogi svetski festivali – već u tome što on uspeva, i selekcijom predstava i pratećim formalnim i neformalnim razgovorima, da bude istinski forum na kome se otvaraju ključna društvena pitanja, često tabui. Slogan jubilarnog izdanja je Uzdizanje marginalnog, što jasno ukazuje na tematski okvir ovogodišnjeg izbora: većina predstava čini vidljivim grupe koje su marginalizovane na osnovu etničke, seksualne i/ili kastinske (društvene u širem smislu) pripadnosti, problematizuje njihov status i zalaže se za njihova prava. Posebno je uzbudljivo i dirljivo koliko je publika, koja dolazi iz različitih socijalnih slojeva – kartu sebi mogu da priušte i najsiromašniji građani jer košta svega 30 rupija (pola dolara) – otvorena prema tim temama, solidarna i čak, u najplemenitijem značenju reči, navijački nastrojena. Na predstave sa tabu temama dovode se i deca, što je dodatni dokaz društvene emancipovanosti ovdašnje publike. Posebno najavljena, i to na ceremoniji svečanog otvaranja, a igrana te iste večeri, bila je prezentacija pozorišne radionice rađene s većom grupom transrodnih osoba koje nisu profesionalni izvođači. Iako u određenom kulturnom obliku ovaj rodni identitet postoji u indijskoj tradiciji, on u modernoj Indiji nije prihvaćen: podleže famoznom zakonskom članu 377 koji sankcioniše strogom zatvorskom kaznom ovaj i sve druge LGBT identitete i aktivnosti. Više puta su se čuli ili mogli da pročitaju, tokom ovih prvih festivalskih dana, zahtevi, gotovo pokliči za ukidanje tog člana zakona, što je ITFoK uvelo u jednu od već duže vremena najžešćih rasprava u indijskom društvu. Pored ove, biće i nekoliko predstava na gej teme, za koje se neke kolege iz organizacije festivala boje da će teže proći kod publike od ove s transrodnim osobama. Zašto je gej pitanje veći tabu od transrodnosti – ako zaista jeste – to je za drugu priču; mogu samo da primetim da prva takva predstava na festivalu nije proizvela negativne reakcije, naprotiv. To je predstava iz Singapura Malajac i njegov otac Kinez reditelja Nur Efendi Ibrahima koja, prema katalogu festivala, tretira brižan odnos mladog Malajca prema njegovom umirućem ocu Kinezu (nije izvesno da su rod), zasnovan na čežnji „sina“ da mu starac na samrti kaže ko je bila njegova majka, na koju mladić veoma liči. Motiv majke postoji samo u katalogu, dok se na sceni vide dva polugola muška tela, mlado i staro, u svakodnevnim kućnim situacijama koje se skoro u istovetnom obliku, bez ijedne reči teksta, ponavljaju u monotonom ritmu smenjivanja dana: mladić hrani „oca“, ovaj prosipa hranu, mladić se oblači kao žena, starac onda nasrće na njega, spavaju u istom krevetu... Međutim, baš te male promene, pre svega u odnosu snaga i u emocijama između dva čoveka, unose nemir, stvaraju misteriju u pogledu prirode njihovog odnosa, iskazuju prigušenu telesnu čežnju, otvaraju pitanje (ne)moći u klasnim, porodičnim i rodnim odnosima. U pogledu etničke marginalizacije, u prvom delu festivala bila je izdvojena, već činjenicom da je njome on i otvoren, predstava Palestina, godina nulta iz Palestine, a u režiji autorke i rediteljke Ejnat Vajzman. Dramaturški okvir predstave je arhiviranje podataka o izraelskom razaranju palestinskih gradova i sela, zapravo pojedinačnih kuća, u koji je umetnut niz (pseudo)dokumentarnih svedočenja o tim konkretnim razaranjima. Ta palestinska „arheologija sadašnjosti“, kako je lucidno naziva autorka, pruža opravdanje za jedino razigrano i ujedno metaforično scensko rešenje: izvlačenje fascikli, koje kao cigle grade zidove jedne kancelarije (što samo po sebi asocira na rušenje), i sipanje iz njih ne dokumenata, jer njih palestinska istorija ne poseduje, već šuta od srušenih kuća, tog jedinog svedočanstva. Iako je ovo rediteljsko rešenje veoma ubojito, a sama priča životno tragična, sve to zajedno scenski ne dejstvuje, bar ne na iskusnije gledaoce, one s malo višim očekivanjima. Naime, sve se svodi na potvrđivanje aksioma o nedvosmislenoj podeli na žrtve i dželate; uz pun pijetet prema stradanju ovog prenapaćenog naroda, pa i same rediteljke kojoj je, iako ona ima i jevrejske korene, navodno potpuno onemogućen rad u Izraelu, mora se istaći da se prava drama ne gradi od sudbine bezgrešnih mučenika. ITFoK je zaista poseban festival, što je dovoljan razlog da ga, makar ukratko, predstavimo čitaocima NIN-a, ali ima još jedan razlog za ovu našu zainteresovanost, a njega smo ostavili za kraj: i ITFoK i pozorišna tradicije Kerale vezani su za – Bitef. Pođimo od kraja: prošle godine ovde je gostovala Bitefova festivalska produkcija, Sloboda je najskuplja kapitalistička reč autorki Maje Pelević i Olge Dimitrijević i naišla na odličan prijem i publike i medija. I autorke i ovdašnje kolege sećaju se jedne anegdote: jedan gledalac besno je izašao na pola predstave da bi, kad je naknadno čuo šta se događa u drugom delu, sutradan opet došao i bio oduševljen. Ako se ovaj performans ne odgleda do kraja može da se ne opazi prožimanje ironije i simpatije u odnosu prema Severnoj Koreji, koje se gradi putem kontrasta spram zapadnog stereotipa neprijatelja. Kad se u komunističkoj Kerali neko delo (pogrešno) shvati kao podsmeh komunističkoj Severnoj Koreji, onda su mogućne i ovakve, ljutite reakcije. Druga veza između Bitefa i Kerale ima već istorijsku dimenziju. Naime, manje je poznato da festival „novih pozorišnih tendencija“ nije otvoren, kako bi bilo logično pretpostaviti, nekim projektom američke ili, recimo, poljske avangarde iz šezdesetih godina prošlog veka, već predstavom tradicionalnog katakali plesa iz – Kerale. Legenda kaže da je Mira Trailović ljubazno zamoljena iz državnog vrha da taj novi festival koji se pokreće bude otvoren predstavom iz Indije, prijateljske zemlje s kojom je Jugoslavija netom stvorila Pokret nesvrstanih zemalja, a koja je baš u to vreme išla ne međunarodnu turneju. Mira je prihvatila ovaj kompromis, ali ga je pametno okrenula u svoju korist. Narednih godina redovno je dovodila tradicionalne žanrove iz Azije (kabuki, no dramu, pekinšku operu...) čije je poznavanje od velikog značaja za razumevanje interkulturalnog pozorišta Pitera Bruka, Arijane Mnuškin ili Euđenija Barbe, a koje je šezdesetih i sedamdesetih godina bilo vrlo bitna struja savremenog svetskog teatra... Ako hoćemo da budemo patetični i nagađamo „šta bi bilo kada bi bilo“, možemo reći da je pristanak da se Bitef otvori tradicionalnim plesom iz Kerale omogućio da on uopšte zaživi.