Vesti iz nesvesti

Kako je moguće da u zemlji čiji se zvaničnici hvale da je lane privukla 2,6 milijardi evra stranih investicija, ili više nego sve ostale zemlje Zapadnog Balkana zajedno, lokalni funkcioneri iz Leskovca pozivaju novinare na svečano puštanje u rad - septičke jame? I to u jednoj od devet osnovnih škola u koje će digitalizacija možda stići pre nego što odu iz upotrebe poljski klozeti. Zar vam tu nešto ne smrdi? Zašto posle četiri godine ama baš niko više ne pominje čak četiri milijarde dolara, koliko je Mubadala kao htela da uloži u fabriku čipova, dok se u talambase udara kada predsednik opštine Mladenovac Vladan Glišić svečano otvara poštanske sandučiće u jednoj stambenoj zgradi? Šta nam se to desilo kad smo zaboravili da su nas ubeđivali kako je skoro sve već dogovoreno da nemački Mercedes preuzme Ikarbus iz Zemuna, a istovremeno svi pamtimo kako je u Kraljevu gradonačelnik Predrag Terzić svečano pustio u rad – semafor? Kod nas je, dakle, vest da je negde postavljen semafor, a u Dubaiju sugrađane pripremaju za 2030, kada će na ulicama svaki četvrti automobil biti automatski, bez vozača! Eh, lako je bez vozača, mogu li bez semafora? Šta smo to bogu zgrešili ako je u prestonici, u 21. veku, vest da je predsednik opštine Palilula Aleksandar Jovičić svečano „pustio u rad“ nove kontejnere za smeće? Imaju, doduše, ove „vesti iz nesvesti“ i svoju upotrebnu vrednost. Ako ništa drugo, hirurški precizno pokazuje genezu odnosa između vlasti i tabloida. Jedan od njih, koji se nekoliko puta „izvinjavao Srbiji“, da bi se još „brže, jače, bolje“ izvinjavao Aleksandru Vučiću, ovu vest je objavio uz naslov „Ulepšavanje Karaburme i Višnjičke banje: stiže 280 novih kontejnera“! Fantastično, grad se ulepšava kontejnerima za đubre! Mada, na šta liče neke ulice na periferiji i kontejneri mu stvarno dođu kao ukras. Druge „vesti“ svedoče koliko je vlastima, posebno uoči izbora, stalo do pravne države. Pre manje od godinu dana ministarka pravde Nela Kuburović je u društvu gradonačelnika Užica Tihomira Petkovića prisustvovala svečanom puštanju u rad lifta za osobe sa invaliditetom, iako u tom trenutku lift nije imao upotrebnu dozvolu. I još je rizikovala da je za povredu autorskih prava optuži kolega Aleksandar Vulin, koji je dve godine pre nje, prvi u novijoj istoriji, pustio u rad novi lift u Domu za stare i penzionere u Apatinu. Ima još sličnih bisera. Predsednik opštine Voždovac Aleksandar Savić upriličio je svečanost za tek ofarbani pešački prelaz. Sada ljuti politički protivnici, nekada koalicioni partneri, ministar za vanredne situacije Velimir Ilić i gradonačelnik Kruševca Bratislav Gašić, svečano su pustili u rad rekonstruisano stepenište. Ruku na srce, to je bila kapitalna investicija ako se ima u vidu da se pre toga u Kruševcu slavilo i postavljanje - saobraćajnog znaka. Svesna značaja saobraćajne infrastrukture, vlast u Ćupriji pohvalila se da je „u zadatom roku“ postavila „pečurku“ na jednoj seoskoj autobuskoj stanici, da putnici mogu da se sklone od kiše, snega i sunca. Pogotovo kad autobus ne dođe „u zadatom roku“. Šta tek reći za direktora Doma zdravlja u Ražnju Nenada Stankovića, koji je presekao crvenu vrpcu na vratima - čajne kuhinje? Ovaj bizarni spisak ne bi bio potpun bez gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića. Iako je otvorio renoviranu ogradu oficirskog doma i zemljani parking, sigurno zavidi prvom čoveku Leskovca Goranu Cvetanoviću, koji je u svoj si-vi upisao otvaranje butika sa turskom robom i javnog toaleta na groblju. A da u tom klozetu, pored koga je organizovao konferenciju za novinare, nije sahranjena i sloboda medija? I dok se svečano otvara sve i svašta, u Nišu se krade i od mrtvih. Da i lopovi ne bi u zemlju propali, radnici pogrebnog preduzeća traže da se u istragu uključi Specijalno tužilaštvo. Kako li smo došli do toga da se ovde krade i od mrtvih, socijalno najugroženijih, koji ni za svoju sahranu nisu imali? A, opet, što bi to bilo čudno, ako rektor Univerziteta u Kragujevcu Nebojša Arsenijević može da „sredi“ sinu da doktorira pre nego što završi studije i još ga zaposli na fakultetu? Tako je to u zemlji u kojoj nam stalno obećavaju da će sutra biti bolje. A možemo li, za promenu, da živimo bar malo i danas, a ne uvek malo morgen?