Hronika najavljenog šovinizma

Moglo se, i pre nego što je zvanično odigrao prvu utakmicu za Crvenu zvezdu, predvideti da Alena Omića, slovenačkog košarkaša rođenog u Tuzli, deo „navijača“ (grupacija delije), neće dočekati s hlebom i solju. Malo ko je, međutim, mogao pretpostaviti da će „dobrodošlica“ biti začinjena primitivnim šovinizmom kroz transparent istaknut na utakmici sa Olimpijakosom na kome se mladom igraču poručuje: „Šiptar, Hrvat, Balija, nisu moja bratija“, aludirajući na njegovu muslimansku veroispovest. To što je dvorana u ogromnoj većini stala na Omićevu stranu, nimalo ne ublažava osećaj srama i poniženja. Ali, ako je ovakav postupak huligana bio očekivan, nimalo nije očekivano da se klub ne ogradi od skandaloznog postupka i tako stavi do znanja da je uz svog igrača. Ni od zvaničnika se, osim Ane Brnabić, niko nije oglasio, pa se nameće pitanje da li se radi o strahu od samih huligana ili vlasti koja huligane koristi kao jednokratnu pešadiju za prljave poslove? Nije tajna da već dugo traje sukob predsednika Zvezde Nebojše Čovića i Andreja Vučića i da upravo onaj deo tribine koji je vulgarno vređao igrača bojkotuje utakmice košarkaškog kluba od početka sezone. Tako je bilo sve do dolaska Omića i atinskog Olimpijakosa. Možda u tom narativu leži i objašnjenje zašto je mladi Tuzlak postao kolateralna šteta borbe za primat u klubu. Nije li se onda smisleno zapitati kako ti isti huligani nemaju ništa protiv Mohameda Bena iz fudbalske sekcije, kao što nisu imali ni protiv Elmedina Kikanovića, Omićevog zemljaka iz Tuzle, pre nekoliko godina člana košarkaškog tima? Zato je možda najbolju dijagnozu čitavog slučaja izrekao Vladimir Cvetković, nekadašnji generalni sekretar fudbalskog kluba - „Da nije bilo Hrvata i muslimana ne bi bilo ni Barija“, podsećajući na vreme kada je Zvezda bila fudbalski šampion Evrope i sveta.