Bez izvinjenja i objašnjenja

Logor na Starom sajmištu bio je najveći nacistički logor na evropskom jugoistoku. Ovaj sabirni centar za 40.000 Jevreja, Srba i Roma koji su odatle mahom išli pravo u smrt, u već pripremljene rake u Jajincima, nikada nije bio na dostojan način obeležen, kaže za NIN Robert Sabadoš, predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije. Proglašavanje kompleksa kulturnim dobrom 1987. istaklo je uspomenu na stradanje samim nazivom „Staro sajmište – Logor Gestapoa“ kao prevashodnu, ali je plan zaštite imao u vidu i druge njegove funkcije. Period od 2010. godine ocenjen je kao najznačajniji, od kada se periodično pokreću inicijative za njegovo obnavljanje. Najavljen je 2016. i Lex specialis (sličan onom o Beogradu na vodi) koji bi razrešio komplikovane svojinske odnose i memorijalni centar priveo nameni. I ništa. Paviljoni izgrađeni kao reprezentativni sajamski prostor 1937, kojima je rat preokrenuo sudbinu, a još više hiljadama logoraša, neumitno propadaju, što rekonstrukciju iz dana u dan poskupljuje. A onda se nedavno na zgradi logorske bolnice, ili Spasićevom paviljonu, zašarenila reklama vladajućeg SNS, kao i na jednoj od baraka, fizički u sastavu spomeničkog kompleksa, premda nekoliko decenija kasnije podignutoj. Na burne reakcije javnosti, gigantski baner naprednjaka skinut je sa prvog objekta, a ostao na sedištu mesnog odbora, smeštenom u građevini u neposrednom komšiluku. Prva reakcija lokalnog SNS čelnika, Aleksandra Ćirića, bila je da „ne vidi ničeg lošeg“ u tome što se kancelarija nalazi na tom mestu sa jezivom istorijom, upravo zato što odbor zahvata njen kasniji, nekomemorativni deo. Oglasio se i pater familias, Aleksandar Vučić, zatečen u Davosu, rekavši da će se, ako je neko nešto i pogrešio, sasvim sigurno izviniti. I u poznatom maniru dodao „samo da mu niko ništa ne priča“ o stradanju, jer lično njemu je „cela familija postradala od nacista“. Izvinjenje je izbegnuto, ali je SNS kancelarija „rasformirana“, a baraka „razbrendirana“, kako za NIN navodi Ćirić. Razlog je čudan i nije vezan za pijetet prema žrtvama, kako bi se dalo očekivati, već za izbegavanje „daljeg sukoba sa novinarima“, po Ćirićevim rečima. Na račun novinara imao je zamerke i Robert Sabadoš. „Mi decenijama pokušavamo da se Memorijalni centar zaokruži i na pravi način zaživi, a Staro sajmište dospeva u žižu medijske pažnje baš sad, uoči beogradskih izbora“, ovako nam je rekao. Kao da su novinari tražili od SNS-a da istakne svoje znamenje na stratištu da bi imali oko čega da se pobune. „To je pitanje kulture sećanja čitave države, i ne treba da se namenski aktuelizuje“, istakao je Sabadoš. U budućem Memorijalnom centru ima još mnogo zanatskih radnjica, teretana, servisa, kafana.., dodao je, kao i da, naravno, ne smatra „da priliči da na tom mestu bude bilo šta što narušava dignitet postradalih“. Makar to bila i umetnička kolonija, uveliko iseljena zbog viših ciljeva, dodaćemo. Dosadašnje napore, mahom verbalne, kočio je komplikovani mehanizam donošenja odluka o tome kakav će memorijal biti organizaciono. Komisija za utvrđivanje programskih sadržaja, na čelu sa episkopom Jovanom Ćulibrkom, odlučila je da to budu tri muzeja, posvećena različitim patnjama Jevreja, Srba i Roma, pod zajedničkom kapom, ali i sa autonomijom u odlučivanju. Najavljeno je i formiranje Republičke komisije za Staro sajmište, sa većim ingerencijama od gradske. Jedino što taj Lex specialis nikako da se izglasa, što je ostavilo prazan prostor za delovanje „najveštijih“. Prolongiranje rešenja, prebacivanje lopte na teren političkih prethodnika, sve do socijalističke Jugoslavije, polemika oko sadržaja, kao i primedbe na račun novinara, daju nam slobodu da se gorko našalimo. Možda je upravo isticanje reklame SNS na paviljonu i baraci, bilo prva naznaka uspostavljanja memorijala. Ne na utamničene pa pogubljene Jevreje, niti na Srbe ili Rome, već upravo na medijske poslenike, zatočene u informativnom mraku države. Ostaje da se specijalnim zakonom možda obaveže narod da „donira“ za obnovu (i troškove komisija) i tako rastereti državni budžet. Ali, bolje da ne dajemo takve ideje vrhuški, i sama je maštovita.