Drugarstvo za političko carstvo

Moglo bi se reći i ovako: mnogo je važno da Beograđani odluče da li će Miša Vacić moći da spiskove za mobilizaciju tuđe dece pravi u Starom dvoru, da li će profit (?!) Gradskog saobraćajnog preduzeća biti ustupljen nezaposlenima i da li će studentima biti dostupne knjige u PDF formatu. Pa će zato, kako bi sva važna društvena pitanja bila pokrivena, a ne zbog nekih planiranih izbornih manipulacija, na izborima za Skupštinu grada Beograda 4. marta biti dozvoljeno i glasanje sa - nevažećom ličnom kartom. Doduše, postoji i mogućnost da se od tolerancije prema neispravnosti dokumenata odustane: lista „Šta radite, bre“, sa predsednikom opštine Stari grad Markom Bastaćem na čelu, podnela je Upravnom sudu žalbu na rešenje Gradske izborne komisije da i lica kojima je važenje lične karte isteklo mogu da glasaju - što, u utorak, kada je ovaj broj NIN-a odlazio u štampu, nije bilo ni u najavi. Šta god da Upravni sud odluči, neke male stranke i ad-hok organizovane grupe građana već su upale u priču o izbornom inženjeringu koji je upravo u toku kako bi se sprečila promena vlasti u Beogradu. I šire - s obzirom na procene o uticaju rezultata beogradskih izbora na snagu naprednjaka na centralnom nivou. „Sumnjivi mališani“, međutim, neće ostvariti uticaj na izborni ishod svojim „programskim“ zalaganjima - poput onih navedenih na početku teksta, pokupljenim nasumično iz nastupa nekih od najavljenih učesnika beogradskih izbora, bez obzira na to da li su viđeni kao „trojanski konji“ ili ne. Za ovu priliku, citirane su ideje novoosnovane Srpske desnice Miše Vacića, Pokreta obnove Kraljevine Srbije (POKS) čiji je nosilac liste Predrag Marković, nekadašnji predsednik Skupštine Srbije iz redova G 17 plus i LDP Čedomira Jovanovića, koji je odlučio da lično ne učestvuje na izborima, već da oformi listu ljudi prosečno starih 23 godine. U utorak po podne nijedna od te tri liste nije bila zvanično proglašena, ali je za ostvarenje njihovih najava izbornog nastupa ostalo još sasvim dovoljno vremena, s obzirom na to da rok za predaju lista ističe 16. februara u 24 časa. Tek posle toga znaće se koliko će na „prvim neizvesnim izborima“ posle 2012. biti učesnika za koje se sa velikom verovatnoćom može prognozirati da nemaju nikakve šanse da osvoje mandate. Pri čemu za mnoge od njih postoji osnovana sumnja da se u trku ne upuštaju s namerom da od nečeg počnu izgradnju političkog profila za budućnost. Ništa novo: izbornih autsajdera je bilo uvek, pa tako na prošlim beogradskim izborima čak 19 lista nije uspelo da pređe izborni cenzus od pet posto osvojenih glasova. Te 2014. je rasut čak 155.851 glas, odnosno 19 posto od ukupnog broja izašlih, a bilo je, što je već i uobičajeno, partija i grupa građana koje su osvojile znatno manje glasova nego što su imali potpisa prilikom predaje liste. Posebno je zanimljivo da je na prošlim beogradskim izborima apsolutni „negativni šampion“ bio Miša Vacić, tada na čelu liste Patriotizam u parlament - 1389, za koga su glasale tačno 644 osobe ili 0,08 odsto. Odakle, onda, sadašnjem lideru Srpske desnice, neslavno propalom savetniku Marka Đurića, šefa Kancelarije za Kosovo, ideja da se opet kandiduje na izborima, na kojima se, pritom, ne „brani“ Kosovo, što je njegova osnovna misija? Možda bi za pravilan odgovor na teško pitanje od koristi bila i činjenica da je Vacić ne samo blizak sa Đurićem, koji je morao da ga skine sa državne plate nakon skandaloznog nastupa na TV, ali i informacija da se među gostima na prvom kongresu stranke nalazio i Milenko Jovanov, potpredsednik Glavnog odbora SNS-a, a da je jedan od osnivača i Lav Pajkić, nova zvezda glavne medijske pesnice vlasti i do sada otvoreni simpatizer SNS-a? Jer, jasno je da pojava igrača bez šansi osigurava rasipanje glasova, od čega korist ima upravo partija na vlasti, koja je, prema svim istraživanjima, uprkos opadajućem trendu, i dalje daleko najpopularnija u zemlji. I to ne samo zbog činjenice da se raspodela glasova ostalih ispod cenzusa, prema važećem D`Ontovom sistemu, vrši tako da, proporcionalno rezultatu, najviše dobije najveća stranka. Možda čak i značajniji efekat angažovanja „trojanskih konja“ leži u činjenici da oni „otkidaju“ deo biračkog tela naklonjenog zaista opozicionim opcijama. Upućeni kažu da se sistem „podrške“ izbornim trkačima čiji je cilj samo da zamute sliku i tako pomognu vlasti (koji nisu izmislili naprednjaci) oslanja, između ostalog, na rezultate istraživanja javnog mnjenja, tako da se, pre svega, kreiraju partije koje „udaraju“ na izborne učesnike koje je lako odstraniti - na one koje se nalaze blizu cenzusa, pa bi se moglo očekivati da će, zahvaljujući kampanji, osvojiti (bar) neophodnih pet odsto za ulazak u gradski parlament. Traži se, naravno, i način da se što više oštete liste koje naročito smetaju ekipi na vlasti - a na njihova imena najtačnije upućuju pravci u kojima su usmerene strele odapete sa za to zaduženih adresa. Prema podacima CRTE, tako, od ukupno 201 napada glavnih aktera (predstavnici vladajuće većine i opozicije), prenetih u medijima, u periodu od 2. oktobra 2017. do 15. januara 2018, za njih čak 136 meta je bio Dragan Đilas, na drugom mestu je bio Aleksandar Šapić (57), na trećem Saša Janković (45) a slede Vuk Jeremić (42), DS (36), PSG(27), Dveri (13), Dragan Šutanovac (12)... Monitoring je obuhvatio 2.215 medijskih objava u informativnim programima pet televizija, u pet dnevnih listova i tri najposećenija internet sajta. U konkretnom slučaju, kad se saberu informacije o tome ko je, sa stanovišta aktuelne vlasti, najnepoželjniji na političkoj sceni, sa informacijama o tome ko se „mota oko cenzusa“, pa ga je relativno lako izbaciti formiranjem slične partije, dobije se rezultat prema kome je neophodno formirati i lažnu (kontrolisanu ) „desnu“ opoziciju i marionetsku „građansku“ ekipu. Odatle onoliki broj najavljenih izbornih učesnika čije su veze sa vlašću očiglednije nego u slučajevima ranijih izbora sa mnogo „sumnjivih“ učesnika - živopisni Vacić samo je najočigledniji primer te pojave proširene celim izbornim spektrom. Nije, uostalom, baš ni lako učestvovati na izborima - to košta, a potreban je i ozbiljan trud da se prikupi onih najmanje 30 neophodnih potpisa građana za svakog kandidata na listi. Neki novac se dobije iz gradskog budžeta, ali teško da je to dovoljno za autsajdere: ove godine za izborne aktivnosti političkih subjekata predviđeno je 37.430.444 dinara - 20 odsto tih sredstava raspoređuje se u jednakim iznosima podnosiocima proglašenih lista koji su izjavili da će koristiti sredstva iz javnih izvora u kampanji, a preostalih 80 procenata listama koje su osvojile mandate, srazmerno njihovom broju. Od Raše Nedeljkova, programskog direktora CRTA, dobili smo računicu kako bi raspodela novca mogla izgledati da je predaja kandidatura bila završena u ponedeljak 29. januara, kada smo razgovarali - tog dana bilo je 11 proglašenih lista, pa bi, ako bi svi izjavili da će koristiti sredstva iz javnih izvora, u početnoj raspodeli, svaka lista dobila po 680.553,53 dinara. Sudeći prema najavama, taj broj biće daleko manji kada se prikupe potpisi za sve zainteresovane učesnike (primera radi, na prošlim izborima učestvovale su 23 liste). Samo overa neophodnih potpisa (50 dinara po potpisu) za liste koje imaju kandidate za svih 110 odborničkih mesta, košta najmanje 165.000 dinara (55.500 dinara za liste koje predlažu minimalnih 37 kandidata). A gde je kampanja i sav onaj propagandi materijal, benzin, zakupljene sale i trista drugih predizbornih čuda? Kad ceo spektakl prođe, liste koje nisu osvojile minimalnih jedan odsto važećih glasova, odnosno 0,2 odsto ako je reč o predstavnicima nacionalnih manjina, vreme je za povraćaj sredstava. Za lakše razumevanje, evo još jedne računice iz CRTA: ukoliko pretpostavimo da u Beogradu ima 1.600.000 birača, od kojih prosečno glasa polovina (800.000) i da se broj nevažećih listića kreće oko četiri odsto, ispada da je predlagaču potrebno 7.680 glasova kako ne bi morao da vraća novac dobijen iz budžeta, a listama nacionalnih manjina neophodno je bar 1.536 glasova. Neko izborno neiskusan možda ne može da zamisli sebe sa uplatnicom za povraćaj budžetskog novca, ali to svakako ne važi za Vacića, koji prošli put nije uspeo da osvoji ni desetinu glasova neophodnih za oprost novca. Da li to znači da se ceo trud naplaćuje na drugi način - o čemu bi, u dotičnom slučaju, mogao da govori onaj nesrećni aranžman u Kancelariji za Kosovo? I koliko takvih računa stiže na naplatu - a sve, zapravo, na naš račun, osim ako nismo stvarno postali ono „carstvo u kome caruje drugarstvo“, o kome peva kandidat Branko Kockica?