Jeste dosadno, ali nema atentata

Tokom fašizma portugalska politička policija PIDE je toliko presela narodu da su je 1975, kad je zbačen mrski režim, raspustili i posle Portugalija deset godina uopšte nije imala Službu. I ništa im nije falilo. Ne bi je, kažu, ni danas imali, nego su morali radi međunarodne antiterorističke saradnje. Bio sam im svojevremeno u gostima s nekom delegacijom. Ne propuštaju priliku da se ograde od zloglasne PIDE, i naglašavaju da im je posao bezbednost od spoljne opasnosti, pre svega terorizma. NJihovo je da nema bombi i atentata, ništa više. Ne bave se domaćim građanima. Tako su nam rekli. Nisam im poverovao, ipak su to špijuni. Posle smo imali sastanak sa skupštinskim Odborom za bezbednost. Tu sede predstavnici svih stranaka i jednoglasni su u mišljenju da bezbednosne službe nipošto ne smeju da se bave politikom. Uvereni su i da se u njihovoj zemlji i ne bave, a znaju samo onoliko koliko se o tome može znati. Oni su, naime, zadatak direktne kontrole prepustili posebno izabranom odboru koji im periodično raportira. I izgleda da je sve u redu. Na kraju smo se susreli i sa pomenutim odborom. U njemu sede najugledniji pravnici zemlje. Bira ih Skupština dvotrećinskom većinom, a najčešće jednoglasno, jer kandidati budu ljudi od najvećeg ugleda i svačijeg poverenja, pravi pravcijati doktori nauka, čiju čestitost i opredeljenost za demokratiju i vladavinu prava niko ne dovodi u pitanje. NJima rukovodstvo službi redovno podnosi izveštaje, a kada žele imaju uvida i u konkretne slučajeve. Te čike su izabrane jer se pretpostavlja da, kada bi slučajno uhvatili tajne agente u mutljavini, teško da bi im oprostili. Međutim, svi su složni da apsolutno nema razloga za nepoverenje u Službu. Nepoznat je slučaj da su nekog uznemirili petljajući se u unutrašnju politiku, nepoznato je da je neka informacija iscurila, a terorizma nema. Šta ako budu antivladine manifestacije? Ko pazi da ne eskalira? „Moj posao jeste da budem siguran da službe štite demokratiju, a ne režim. Da policija na manifestacijama ne navija, nego da održava red. Ostalim se bavi kriminalistička policija ako ima osnova za to. A državna bezbednost s tim apsolutno nikakve veze nema.“ Mi, građani Portugalije i ne znamo da Služba postoji. Niko se na njih ne žali, nikome ne smetaju, nikoga ne uznemiravaju, ne špijuniraju građane, ne prisluškuju, ne uhode, ne bave se ni intrigama, ni zastrašivanjem, ni ucenjivanjem, ni politikom. Nema šanse da te neko upozori da mnogo laješ, da povedeš računa šta pričaš. Dakle, ako nisi terorista nećeš s njima imati posla. A i ne zanimaš ih. I zaista nema atentata. Portugalija nije bogata zemlja, ali je odličan primer za mnogo šta. Po svemu sve više nalikuje na velike zapadnoevropske demokratije, poznate po tome da najbolje tretiraju svoje građane. Ima stabilne institucije koje ne zavise od promene vlasti. Kulturna klima je takva da se odmalena podstiču uljudnost i umerenost i ne toleriše se preterivanje. Budeš li pregrub u političkoj debati, pređeš li granice pristojnosti, brecaš li se na voditelja ili ne pružiš li ruku suparniku posle duela, glasačko telo te kazni. Bivalo je već toga. Zasmetalo im je što političar u svojoj netrpeljivosti prema suparniku nije imao meru, a kad se jednom pređe granica, i krene u ekstrem, ne zna se gde će završiti. Zato je izgubio na glasanju. Ili, recimo, ako si kandidat za javnu funkciju, a pregojen si ili si viđan vidno pijan, nikada ne bi imao šanse, jer si sklon preterivanju. To se zaista ne ceni. Nije baš ni da ovde nema farmi i parova, ima ih, ali mnogo manje i samo na TV-u, ne i Skupštini, ima i tabloida, ali i u svemu tome prostačenje je svesno svedeno na najmanju moguću meru. Poznaju se granice bazične pristojnosti. Ovde je nezamislivo da bude atentata. To sve jeste dosadno, ali je veoma udobno. A to što mi građani Portugalije, realno, imamo poverenja u državu, za to su najzaslužniji pravnici među nama. Oni na tome revnosno rade. I kad su sudije, i kad su tužioci, i kad su policajci, i kada su političari i parlamentarci, i kad su novinari, i kad su tajni agenti, pravnici najvećim delom mnogo drže do sebe, svoje časti, vladavine prava i ugleda institucija i sopstvene profesije. To je pitanje rodoljublja u zemlji koja ima jedan od najstarijih pravnih fakulteta na svetu. Beogradski i lisabonski pisac i književni prevodilac, dobitnik nagrade „Branko Ćopić“, koju dodeljuje SANU