Moguć je nuklearni rat Amerike i Severne Koreje

Karijerne reference američkog diplomate i stručnjaka za spoljnu politiku Ričarda Hasa sugerišu da je reč o osobi koja ne samo da zna detalje geopolitičkih gibanja unazad dvadesetak godina, već su mu bliski i mehanizmi funkcionisanja američke spoljne politike. Delom ih je i sam formirao. Kao bliski savetnik DŽordža Buša starijeg, obavljao je pri Nacionalnom savetu bezbednosti funkciju direktora za Bliski istok i južnu Aziju. Učestvovao je u oblikovanju američke politike za vreme savezničke intervencije protiv Sadama Huseina kada je napao i pripojio Kuvajt 1990. godine. Potom je bio direktor za planiranje politike pri Stejt departmentu, savetnik državnog sekretara Kolina Pauela, američki koordinator za budućnost Avganistana i specijalni izaslanik SAD u Severnoj Irskoj. Dobitnik je više odlikovanja, a svoje iskustvo sada prenosi kroz predsednikovanje u njujorškom Savetu za međunarodne odnose i pisanje kolumni za Project Syndicate gde ponajpre zagovara „meku moć“ SAD i, unutar te moći, analizu svake geopolitičke čarke ponaosob. Posetio je Beograd na poziv Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj, gde je predstavio svoju poslednju knjigu, Svet u neredu. „Neuređenost je oduvek postojala u izvesnoj meri, ali reč ’nered’ sugeriše da je rasulo u poslednje vreme prevagnulo nad uređenošću. Proces je počeo nakon kraja Hladnog rata, a konkretnih događaja je u izobilju. Recimo, iračka invazija na Kuvajt 1990. godine bio je dobar nagoveštaj šta će se ubuduće događati kada neka država odluči da dela na svoju ruku, bez prismotre neke sile. Napad na kule bliznakinje je takođe jedan od okidača današnjeg nereda. Pored ta dva, imali ste građanski rat u Somaliji i nerede na Haitiju. Poslednji talas rasula počeo je kada je Bušova administracija 2003. zaratila protiv Iraka i time dodatno destabilizovala inače trusno područje Bliskog istoka. Dogodilo se i „arapsko proleće“, a Obamina administracija je na njegove posledice neadekvatno reagovala“, kaže Haas za NIN. Kolika je odgovornost SAD za rasulo o kojem pričate? Svakako postoji, ne samo u onome što je naša vlada radila, već i u onome što nije uradila. Recimo, nismo reagovali na vreme kada je sirijska vlast koristila hemijsko oružje u građanskom ratu. Greška je bila i povlačenje američkih trupa iz Iraka kad su već tamo bile poslate, kao i slanje trupa u Libiju, u kojoj potom nismo dosledno sproveli svoju politiku do kraja. Neke naše akcije u Avganistanu su takođe upitne. Svaku od prilika za intervenciju je trebalo sagledati ponaosob. Odgovorna je i Rusija, jer je anektiranjem Krima i vojnim delovanjem u Ukrajini otvorila novo polje neizvesnosti. Trampova administracija definitivno ne popravlja nezavidnu situaciju. Zabrinjavajuće je to što primera ima sve više, oni više nisu izuzetak, već postaju pravilo i zajedno dele određene karakteristike. Rasulo je trend. Jednu raniju knjigu ste nazvali SAD kao nevoljni šerif. Smatrate li da je nastupilo vreme nekoliko svetskih šerifa, ne obavezno nevoljnih da intervenišu? Zanimljivo pitanje. Prvo sam Bila Klintona nazvao „nevoljnim šerifom“, jer se mnogo premišljao pre no što je poslao trupe u, recimo, Somaliju, Haiti i na Balkan. Obama je sledio tu politiku neradog uplitanja u svetske probleme. Tramp je nešto drugačiji. SAD pod njim daleko lakše intervenišu, što vidimo na primerima Sirije i Avganistana, pa čak i u rešavanju severnokorejske nuklearne krize. S druge strane, on u javnosti otvoreno odbacuje istorijsku ulogu SAD kao garanta stabilnosti i ravnoteže. Voleo bih da Rusija bude malko više nevoljna u spoljnoj politici. Čini mi se da je predsednik Putin vojne napade usvojio kao dobru ideju bezbednosne politike, a ne libi se ni korišćenja energetskih i sajber napada. Kina je dugo sledila filozofiju državnika Denga Sjaopinga stabilne spoljne politike zarad jačanja unutrašnje politike, ali njihovo delanje u Južnom kineskom moru pokazuje zaokret ka odlučnijem nastupu ka inostranstvu. Evropske intervencije takođe su češće no ranije, što je operacija u Libiji pokazala. Ponovo, rasulo je trend lakih na obaraču, što je i pokazatelj i sastavni deo rasula o kojem smo pričali. Intenzitet i opseg „rašagejta“ pokrenulo je polemiku o tome hoće li Tramp izdržati ceo mandat ili ne. Šta mislite o tome? Često kritikujete njegov unilateralan pristup politici. Veliki njujorški bejzbol igrač Jogi Bera je jednom rekao da su pretpostavke uvek nezahvalne, naročito kada su o budućnosti. Pretpostavljam da će završiti mandat. Ne bi me čudilo ni da se ponovo kandiduje, možda čak i da pobedi. Sve je moguće. U prvoj nedelji predsednikovanja, izuzeo je Ameriku iz Transpacifičkog partnerstva, koje je trebalo da bude okvir za ozbiljnu trgovinu u Aziji. Uvek je bolje imati okvir, s jasnim pravilima, pravima i obavezama. Izuzeo je Ameriku i iz Pariskog sporazuma, iako će klimatske promene vrlo verovatno biti najozbiljniji problem čovečanstva u 21. veku. Bojkotovao je sastanak o migraciji u Meksiku, iako je danas svaka stota osoba na svetu ili interno raseljena ili izbeglica. Američko neučešće u svetu bilo bi štetno i po svet i po samu Ameriku. Granice ne mogu nikoga da zaštite od problema 21. veka. S druge strane, američki pritisak sankcijama na Severnu Koreju donekle je umanjilo tamošnju pretnju, ali pretnje koje je Tramp uputio Iranu će sanaciju te situacije otežati, ne olakšati. Očiti primer sve veće usamljenosti SAD bilo je glasanje u UN o jednostranom priznavanju Jerusalima za glavni grad Izraela. Tako je. Na svu sreću, nasilje koje su mnogi predviđali je izostalo. S druge strane, to je diplomatski promašaj, posledice mogu biti samo negativne, a mogućnost diplomatskog rešavanja spora između Izraelaca i Palestinaca je manja no ikad. Status Jerusalima je najemotivniji aspekt tog spora i prirodno je bilo da usledi na kraju mirnih pregovora. Morao je da uključi sve strane, ili makar da bude deo poštene razmene. Palestinci su morali nešto da dobiju zauzvrat. Amerika je u ovoj partiji karata dobila asa, ali ga nije iskoristila, već ga je odbacila naočigled svih. Mislite li da je nuklearni rat izgledan? Kako ste i sami napisali, svi sporazumi protiv proliferacije nuklearnog naoružanja su dobrovoljni, ekonomske sankcije se po potrebi okončaju, a države koje se liše te vrste zaštite često nagrabuse... Najmogućniji je rat između SAD i Severne Koreje, ali se on neće desiti smišljeno, već slučajno. Možda će se desiti neki manji incident u vazduhu ili na moru koji može da eskalira. Moguće je i da SAD svoju intervenciju opravdaju eventualnim napredovanjem severnokorejske nuklearne sposobnosti. Ako, recimo, nuklearno punjenje stave na dalekometnu raketu koja bi mogla da pogodi američko tle. Naravno, prvo moraju da zakažu diplomatija i pregovori. Ali rat jeste moguć. Da li mislite da je predstava američke demokratije danas u opasnosti, bilo spolja bilo usled unutrašnjih previranja? Ne. Američka demokratija je vrlo robusna – građansko društvo je razvijeno, većina medija svoj posao nikad nije poštenije radila, a pravosuđe je i dalje nezavisno. To su ujedno i tri stožera demokratije pomoću kojih se sprečavaju ukrupnjavanje moći i zloupotreba položaja. Institucije su snažne i reaguju na svaki vid pritiska. S druge strane, američka demokratija ne funkcioniše onako kako bi trebalo. Veliki je problem što je Tramp učinio nešto što nijedan predsednik nigde ne bi trebalo da uradi – napao je medije i pravosuđe. Naša partijski ustrojena demokratija je disfunkcionalna, jer, dok nas dvojica sedimo i čavrljamo, ja pojma nemam hoće li nam vlada sutra u ovo vreme raditi ili ne. Interesne grupe imaju veliku političku moć. Sasvim je moguće da je Amerika sebe i svoj način života uzela zdravo za gotovo. Danas ima 320 miliona Amerikanaca kojima su društvene mreže i na hiljade kanala nadohvat ruke. S druge strane, naš Ustav i zakoni pisani su pre više od dva veka. Reforme su neophodne. Recimo, gustina naseljenosti je alarmantno neuravnotežena, a naš politički sistem ne daje moć samo narodu koji glasa već i teritoriji na kojoj se glasači nalaze. U situaciji smo da troškovi življenja na nekom mestu određuju vrednost glasova. Iz perspektive spoljašnjeg posmatrača, čini se da nikad posle izbora nije bilo toliko medijskog praćenja kandidata koji nisu pobedili, što takođe odražava obilje iskušenja pred kojima se SAD nalaze. Šta mislite o Hilari Klinton i Berniju Sandersu? Sanders je i dalje senator ispred Vermonta, a ima mnogo pobornika u Demokratskoj partiji. NJegovo mišljenje o trgovini liči na Trampovo. Nije odbacio mogućnost da se kandiduje za izbore 2020. godine. Čak i ako se ne uključi u trku, biće prodoran glas u američkoj javnosti. S druge strane, Hilari Klinton tvrdi da se neće kandidovati, ali, ona je iskusna, kontroverzna političarka koja ima šta da ponudi. Međutim, u Americi ne morate biti izabrani predstavnik naroda da biste imali mnogo uticaja. Recimo, Majkl Blumberg je bio moćan kao gradonačelnik NJujorka, ali bih rekao da je mnogo moćniji sada, kao gazda preduzeća koje se bavi finansijskim uslugama, masmedijima i softverom. Trenutno radi na inicijativi da se širom sveta dodatno oporezuju dokazano štetne stvari poput cigareta i gaziranih pića. Angela Merkel gubi podršku u Nemačkoj, a Nemačka gubi hegemoniju u EU. Emanuel Makron Francusku nameće kao novu silu unutar Evrope. Bregzit je s jedne strane, a autoritarne Rusija i Turska s druge. Da li je EU u krizi? Tu su i posledice migrantske krize, kriza u Kataloniji, uvek neizvesni italijanski izbori, rast autokratije u Poljskoj i Mađarskoj... s druge strane, sada bismo drugačije razgovarali da je kojim slučajem Makron izgubio, a Marin le Pen pobedila na predsedničkim izborima. Razočaranje je što smo očekivali da Makron prirodnog saradnika nađe u Berlinu, ali to je za sada neizvesno. Mislim da bi reforma unije mogla da počne jedino ako je te dve zemlje pokrenu. Neophodna je. Previše je nametnutih propisa. Države članice moraju da dobiju malo više slobode od Brisela u rešavanju svojih unutrašnjih pitanja. Mislim da pre možemo govoriti o mogućnostima i izazovima koje su pred EU, nego o krizi. Mislim da je bregzit bio užasna ideja koja nikome ništa dobro neće doneti. Verujem da bi danas britanski glasači glasali protiv napuštanja EU i čini se da se sve više preispituje izlazak. Problem je što nema važne političke figure koja će to preispitivanje zagovarati. Mislite li da je među „izazovima i mogućnostima pred EU“ i proces proširenja, s obzirom na to da u svojoj knjizi ni red niste posvetili tome? Mislim da će EU imati previše svojih problema u narednih nekoliko godina da bi primala nove članice. Proširenje pre spada u srednjoročne ili dugoročne planove. Verujem da će prijem Srbije u EU u velikoj meri zavisiti od napretka u rešavanju kosovskog pitanja. Brisel se već opekao kada je u uniju primio etnički i politički podeljeni Kipar. Zavisiće i od ispunjenja ekonomskih i političkih kriterijuma. Srbija je u poziciji da mora da zadovolji zahteve Evropljana, ali to je samo jedan od dva izbora. Iskreno, voleo bih da se evropski put Srbije nastavi. Islamska država je takođe u rasulu, svakako većem no što je bila. Mislite li da je islamski ekstremizam time dotučen? Hoće li se pojaviti neki novi kalifat? Islamski ekstremizam neće nestati u toku našeg vremena. Uvek će biti radikalnih pojedinaca spremnih da ubiju i budu ubijeni za neki cilj koji vide kao uzvišen. Uvek će biti načina da se dođe do naoružanja, logistike, sličnoumnika, pa čak i mogućnosti nekog oblika državnih struktura. To je naša nova realnost s kojom se moramo pomiriti i u okviru nje funkcionisati. Nemoguće je u potpunosti iskoreniti bolest, ali je i te kako moguće ojačati svoj imuni sistem. Kad bi postojala jedna upravna zgrada s jasnim logom „Islamska država, d.o.o.“ i kada bi tu radio Upravni odbor terorista, mogli bismo da pobedimo terorizam. Trenutno je jedina pobeda kojoj se možemo nadati njegovo slabljenje.