Nagrada za mir uzrok sukoba

Vest o nominaciji Nataše Kandić, direktorke Fonda za humanitarno pravo za Nobelovu nagradu za mir za 2018, odjeknula je (poput dinamita) u desničarskim krugovima Srbije. Jedan od predlagača Kandićeve, Eliot Endžel, član Kongresa SAD, proglašen je u medijima „albanskim lobistom“, najglasnijim zagovornikom antisrpske politike Klintonovih. Direktno odgovorne za predlaganje „izdajnice Srbije“ za priznanje koje se dodeljuje od 1901. Prestonicu su zasuli plakati koji etiketom „izdajica“ targetiraju Kandićevu. Organizovani su protesti „patriota“, SNS se oglasio preko svog poslanika Vladimira Đukanovića koji je zaključio da „što više Srba uništiš, zgaziš i nagrdiš, veće su šanse da dobiješ“ ovu, najprestižniju svetsku nagradu. Najpoganiji govor mržnje ispoljio je Vojislav Šešelj. On bi, „l“ekao je, za nju lično „zašiljio kolac“, jedino što „zaslužuje“ zastupnica otcepljenja Kosova i sveobuhvatnog haškog procesuiranja. Drugi deo javnosti podržao je Endžela u stavu da nema adekvatnije osobe od ove aktivistkinje za laureata „Nobela“. Jer, dok su drugi ćutali o zločinima, ona je apelovala da se počinioci osude. Da, ali isključivo srpski, čulo se opet sa desne strane etra. Sve ovo se dalo očekivati u ideološki pocepanoj državi, među „braniteljima“ i „neprijateljima“ Srbije, što nas vraća na 2014. godinu. I nominaciju Ivice Dačića za istu nagradu koju bi delio sa Hašimom Tačijem, a zbog napora za normalizaciju srpsko-kosovskih odnosa. Zadovoljan zbog počasti, ali i „zbunjen“ Dačić se našalio: „Bolje da sam kandidovan za ’Nobela’, nego za Hag“. Da li bi se išta promenilo da je Dačić zbilja dobio ovo priznanje? Teško. Kao što nema ničeg novog na Bliskom istoku nakon što su ga dobili Jicak Rabin, Šimon Peres i Jaser Arafat. Niti boljeg u SAD, nakon Obamine laureacije...