Imidž na remontu

Optimistima koji veruju da će se u narednih pedesetak godina odnosi među državama nastalim raspadom bivše Jugoslavije makar unormaliti ujdurma oko izložbe „Jasenovac, pravo na nezaborav“ u Ujedinjenim nacijama u NJujorku mogla bi da posluži kao poziv na trezvenost. Hrvatska i Srbija i dalje ne mogu da se dogovore da li je Jasenovac bio logor smrti ili ne, da li je u njemu živote izgubilo deset hiljada ili sedamsto hiljada Srba, Jevreja, Roma i komunista, pa ni da li takvo mesto treba kroz izložbu predstavljati međunarodnoj zajednici ili ga pak kititi pločama s ustaškim pozdravima. U situaciji u kojoj Hrvatska razvija reputaciju nestašnog deteta u EU, a Srbiji će se članstvo u EU krezavo smešiti najmanje narednih sedam godina, deluje da obe države moraju da održavaju imidž koji baš i ne umeju da nose – imidž najliberalnije i najprosvećenije male zajednice u Evropi. Štucanja u gradnji tog imidža su otuda prirodna pojava i biće ih još, mada bi dobro bilo da se u potkusurivanju ubuduće ne koriste mesta stradanja, bila ona Jasenovac ili Ovčara. Bilo bi, nažalost, i naivno tako nešto očekivati. Hrvatski zvaničnici i politički delatnici su gotovo listom govorili o mračnom „Bizantu“, mestu gde živi narod opterećen svojom inferiornošću i zavidno zagledan u zapadne, srednjoevropske komšije. Srpski zvaničnici su, očekivano, vitlali tuđim fašizmom, operacijom „Oluja“ i sopstvenom moralnom superiornošću – skoro svi, inače, ratnohuškači iz devedesetih – i time su za dlaku odneli medijsku pobedu, doduše na terenu na kojem je pobediti bilo izuzetno lako. Zato je usledio poziv hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović srpskom predsedniku Aleksandru Vučiću. Poziv je brzo stigao, a još je brže prihvaćen, a poseta će biti prva predsednička još od 2013. I tako, do naredne izložbe ili nekog novog stratišta.