Ubistvo s predumišljajem

Srpski političari, njihove ideje i projekti redovno karijere završavaju na smetlištu, pa bi čovek očekivao da se – dok mu neko još veruje – Srbin u politici trudi da makar lokalnu deponiju, svoje konačno odredište, učini spokojnijim mestom. Avaj, o zemljištu se ne može brinuti bolje no što se brine o zemlji, da i ne pominjemo da gradnja kula i mostova zvuči kudikamo atraktivnije od bavljenja đubretom, i onda je ishod jasan – sagovornici NIN-a saglasni su da su sumnjiva burad iz Vukićevice i Novog Sada, koja su imala uobičajena dva dana medijske slave, tek ogrizak jabuke sa kolosalne deponije „Srbija“. Za početak će dobro doći razgraničenje. Svaki otpad je opasan kada ga razbacujemo nehajno ko predizborna obećanja, ali đubre se tehnički deli na „opasno“ i „neopasno“. „Opasan otpad nije samo industrijski, koji se u medijima najčešće pominje, nego i medicinski i farmaceutski, nuklearni i eksplozivni, zatim otpad životinjskog porekla, otpad koji sadrži perzistentne zagađujuće materije, a postoji i deo kućnog otpada koji se ne sme tretirati kao neopasan. Srbija proizvede oko 80.000 tona raznih vrsta opasnog otpada svake godine“, objašnjava doktor biotehničkih nauka i potpredsednik Zelene stranke Ratko Bajčetić. Količina pomalo oscilira iz godine u godinu, zavisno od toga šta smo od fabrika ugasili i (ponovo) upalili, a tih osamdeset hiljada godišnjih srpskih tona možda nije strašno ako se posmatra iz perspektive četiristo miliona svetskih. Cinik bi rekao – eto i nekog dobra od razaranja sopstvene industrije. Nevolja je u tome što je količina otpada manje bitna od toga šta sa njim radimo, a evo šta činimo, prema Bajčetićevim rečima. „Skoro je zaboravljen slučaj nelegalnog skladištenja u Beloj Crkvi ili alarm ekološkog udruženja u Svilajncu zbog deponovanja azbesta na lokalnoj deponiji. Pre nekoliko nedelja u ataru Apatina, u zaštićenom prirodnom dobru ’Gornje Podunavlje’, otkrivena je jama za odlaganje ulja i maziva, možda i drugih materija. Slična jama otkrivena je i kod Banje Junaković, takođe blizu Apatina, što implicira da to nisu izolovani slučajevi, nego uobičajen obrazac ponašanja. Svakako treba pomenuti Majdanpek i Bor, kao i vodne tokove i kanale u koje se otpadne vode ispuštaju bez ikakvog tretmana, poput Velikog bačkog kanala kod Vrbasa, Aleksandrovačkog kanala kod Zrenjanina, Krivaje, Borske reke, itd.“ Cinik koga smo pomenuli ne bi bio u pravu jer poseban problem imamo sa takozvanim istorijskim otpadom, zaostavštinom industrije u raznim fazama smrti, koja nema para ni da se očisti. „Od devedeset sedam preduzeća, koliko je analizirano, u sedamdeset je zatečen opasan otpad, piše u Izveštaju o opasnom otpadu u firmama u restrukturiranju i stečaju, koji je 2014. napravila Republička inspekcija za zaštitu životne sredine. Fabriku možete oterati u stečaj, možete je i ugasiti, ali otpad i dalje postoji, a onaj ko je u stečaju, ne može, naravno, da poštuje obavezu zaštite životne sredine. Onda i to zbrinjavanje ide na teret države ili, u najboljem slučaju, možete da se dogovorite da onaj ko privatizuje (delom) reši problem istorijskog otpada“, kaže Igor Jezdimirović, predsednik udruženja „Inženjeri zaštite životne sredine“. Verovatno nema potrebe da se podsećamo na šta u Srbiji liče privatizacioni dogovori, pa nam ostaje da pobrojimo gde će da gori. „Crne tačke su Viskoza iz Loznice, Petar Drapšin u Mladenovcu, Minel u Ripnju i Mladenovcu, pančevačka Utva, industrijska zona Šapca. U Šapcu je tokom poplava 2014. opasan otpad mogao i da se izlije...“, sipa iz rukava Jezdimirović. Što se tiče izlivanja, uzgred, NIN je 2014. pisao o tome kako su tokom majskih poplava u baričkoj Prvoj iskri malobrojni preostali radnici u očajanju buldožerom probili sva vrata skladišta u kojem je bila trideset jedna tona opasnog otpada kako bi naneli po metar zemlje, računajući da će i te ad hok barikade biti ozbiljnija prepreka poplavi od trošnih vrata koja je pojeo hlorovodonik. Malo kapric vode, malo više požrtvovanje radnika, i ta je katastrofa sprečena. Neka druga neće biti. Kada već pominjemo ono o čemu je NIN već pisao – ovaj put 2015 – Ratko Bajčetić skreće pažnju i na rudnik Gabrovnica, unutar prirodnog parka Stara planina. „U nekoliko zgrada sa razvaljenim vratima i prozorima, ili čak bez njih, nalaze se metalna i plastična, uglavnom otvorena ili razvaljena burad. NJihov sadržaj nesmetano dospeva do obližnje reke.“ To je bilo ukratko o otpadu žive i mrtve industrije. Medicinski otpad? Pa naravno. „Izuzetno negativnih sluča­je­va sa medicinskim otpadom bilo je mnogo, a poznato je neuslovno skladištenje, pa čak i razbacivanje u Novom Sadu, Leskovcu, Zemunu, Kruševcu...“, dodaje Bajčetić. U skladu sa epohom, ne propuštamo da se zatrujemo ni elektronskim otpadom, pa sagovornici podsećaju da Srbija nema načina da se bezbedno reši frižidera sa freonom, katodnih cevi televizora, olovnog stakla za rendgen-aparate i sličnog. Nećemo valjda da propustimo nešto eksplozivno, pita se čitalac? Razume se da nećemo, mada smo i o tome već pisali (2013). „U koritu Dunava, neposredno nizvodno od Hidroelektrane Đerdap 1 leži potopljena nemačka rečna flota sa brojnim neeksplodiranim minama i drugim eksplozivnim materijalom“, podseća Bajčetić. Povrh svega pomenutog, Bajčetić podseća i na to da „skoro svaka pruga u Srbiji može da posvedoči o curenju iz cisterni koje transportuju opasan otpad“, da je pre nekoliko godina pukla cev naftovoda u ataru Srbobrana, da termoelektrane ne zagađuju samo vazduh, „jer vetar nanosi velike količine pepela na zemljište“, da sadržaj deponije hemijske industrije u Prahovu „vetar nesmetano raznosi po okolini“, da ambalažni otpad poljoprivrednih hemikalija najčešće završava u vodnim tokovima ili kanalskoj mreži… A o paukovoj mreži koja sve ovo omogućuje, govori Dejan Ubavin, vanredni profesor Fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu, direktor fakultetskog Departmana za inženjerstvo zaštite životne sredine. „U većem delu Srbije vlada bezakonje; radite šta vam odgovara, a ne šta se traži. Imamo stotine preduzeća sa dozvolama za upravljanje određenim opasnim otpadom, ali i desetine lokacija na kojima je taj otpad nezakonito odložen. Najveći deo ove priče i dalje je u sivoj zoni.“ Sivoj ili crnoj, jer u slučajevima poput nedavnog novosadskog nije dovoljno da samo jedna karika u lancu od proizvodnje do skladištenja opasnog otpada bude zlonamerna. Kao što kaže Dejan Ubavin, čak i prevoz bilo koje vrste opasnog otpada strogo je zabranjen nekome ko nema dozvolu da prevozi baš tu vrstu opasnosti. „Kršenja regulative imamo verovatno u celom ciklusu. Najpre bi generator morao da ima dokument u kome su tačni podaci o vrsti i količini opasnog otpada koji je proizveo. Tek na osnovu tih podataka može da angažuje nekoga ko će otpad da sakupi i preveze. Potom sledi tretman, a da tretirate smete samo ono za šta ste dobili dozvolu; teške metale, recimo. Naposletku ide skladištenje, za šta dozvolu dobijate na osnovu kapaciteta, a u Novom Sadu je uskladišteno dvadeset ili trideset puta više nego što se smelo.“ Sve je ovo, naravno, em skupo, em komplikovano, ali se znamenito dovitljivi Srbi uvek dosete da postoji neki Mićin mali koji za hiljadarku ume bezbedno da preveze i interkontinentalnu balističku raketu, i da uvek ima neka Trifunova njiva, koju Trifun ne obrađuje već dva’es’ godina, ako je uopšte živ, pa šta će mu smetati nekoliko burića toluendinamina ili čega već, i da uvek u blizini ima neka reka, a ona je ionako zagađena. „Mnoga preduzeća ne dostavljaju Agenciji za zaštitu životne sredine nikakve podatke. Najveći broj ih dostavlja, ali je pitanje da li su verodostojni, pre svega kad se priča o količinama. Procene su nagađanje“, primećuje Ubavin. Glede tih podataka, Igor Jezdimirović skicira kako država tretira firme koje ih ne dostave. „Agencija za zaštitu životne sredine je 2014. podnela preko šest hiljada zahteva za pokretanje prekršajnih postupaka. Sudska praksa je bila krajnje različita – kazne su bile od milion do petsto dinara.“ Za kazne od petsto dinara, saglasan je Jezdimirović, i čitaocu bi se isplatilo da ceo život baca đubre kroz prozor solitera, da i ne pominjemo oslobađajuće presude i slučajeve u kojima je agencija proglašena nenadležnom. Onda se 2016. angažovala Uprava kriminalističke policije. „Počela je da zbog privrednog kriminala procesuira one čija bi naknada za zagađenje bila veća od 480.000 dinara. Nedostavljanje takvog izveštaja Krivični zakonik smatra utajom poreza.“ Da se trovanje životne sredine ne goni zato što je opasno, već zato što je zagađivač utajio porez, to je valjda opet ona dovitljivost, ali nije samo to. Svi su sagovornici NIN-a saglasni da je inspekcijski nadzor generalno jadan. Inspekcije su, pogotovo u manjim opštinama, ili nedovoljno brojne ili nedovoljno stručne, kaže Ubavin. Nemaju ni kapacitet ni ovlašćenja, potvrđuje Bajčetić. „Lokalne samouprave nemaju kadar. Menjaju se ljudi, možda i partijski, i česte promene ne dozvoljavaju da imate ljude kompetentne za upravljanje sistemom“, zaključuje Jezdimirović. E sad, kad smo kod lokalnih samouprava, čitalac je verovatno već zaboravio da sve vreme govorimo samo o „opasnom“ otpadu. Kako stojimo sa onim „neopasnim“? NJega godišnje proizvedemo oko devet miliona tona, i za početak imamo desetak regionalnih deponija koje su u redu, barem za potrebe ovog teksta. Šta imamo u nastavku? „Na teritoriji lokalnih samouprava prijavljena su 123 smetlišta. Ona su odavno predviđena za zatvaranje jer ne zadovoljavaju ni minimum tehničkih standarda. Pritom trećina jedinica lokalne samouprave ne dostavlja podatke. Na takvim smetlištima kapaciteti su odavno popunjeni; evo novosadsko se preliva ka autoputu. Kontrolisano odvođenje deponijskog gasa ne postoji skoro nigde, već gurnemo cev i emitujemo metan i klimatske promene. Normalne države od toga prave energiju, a mi imamo požare i eksplozije. U Novom Sadu je gorelo na dan Egzita; tako smo dočekali turiste. Oko sedamdeset odsto smetlišta nije predviđeno. Nemaju, dakle, plan, nemaju standarde, nemaju procenu uticaja na životnu sredinu, nemaju dozvolu. Ugrožavaju i zemljište i vodu, sadrže i organske materije i teški metal“, objašnjava Igor Jezdimirović. Primetićete da ovo nisu divlje deponije. One su posebna kategorija. „Na njih se baci oko dvadeset odsto generisanog komunalnog otpada, a prijavljeno ih je preko dve hiljade. I opet trećina opština nije dostavila podatke, prema Izveštaju o upravljanju otpadom od 2011. do 2016“, dodaje Jezdimirović. Pretećim skraćenicama hemijskih jedinjenja treba dodati još jednu – EU. Ona, kaže Jezdimirović, nalaže da se otpad tretira u zemlji u kojoj je nastao. Još možemo da se izvlačimo, ali kada uvedemo sva pravila, kazne će biti tako visoke da nećemo smeti da proizvodimo ako ne možemo da tretiramo. Dejan Ubavin navodi Rumuniju kao primer loših pristupnih pregovora sa Evropskom unijom u domenu zaštite životne sredine, zbog čega je i danas mlate kaznama. Boji se da će nas zadesiti isto, a ovde se bojazni nekako uvek pokažu opravdanima. Ograničimo se opet na opasan otpad. Ubavin upozorava da nije dovoljno podići jednu fabriku za njegov tretman. Eksplozivan, toksičan, korozivan otpad zahtevaju različite pristupe, a mi imamo problem i sa odabirom jedne lokacije. „Prvo je predlagan Novi Sad, zbog zagađenja oko rafinerije nakon bombardovanja. Potom Šabac, zbog Zorke. Pa neka udaljenija lokacija. I uvek je isti scenario – ljudi se protive, govore o ekološkim bombama, a to postoji u svakoj razvijenoj zemlji.” Nema sumnje da je tako, ali sa druge strane – da li se može zameriti žitelju Srbije koji se boji da će država sve to smandrljati? „Ako smo poljoprivredna zemlja, ne može da se desi da u Staroj Pazovi lokalna samouprava planira da pravi fabriku za preradu opasnog otpada usred njiva. Ne verujem da će iko da jede organske proizvode odatle“, primećuje Jezdimirović. Uz to, uklanjanjem i tretmanom opasnog otpada priča se ne zaključuje, jer lokacija mora da bude dekontaminirana, a ambalaža i materijal kojim je rađeno smatraju se novim opasnim otpadom. Zato se i kaže da opasan otpad sam sebe generiše. Kada je pak reč o komunalnom otpadu, spaljivanje, za koje se opredelio Beograd nije rešenje koje oduševljava Jezdimirovića. „Jedno radno mesto na spaljivanju je trideset radnih mesta u reciklaži. Tražimo nova radna mesta, a onda biramo tehnologije sa malim brojem zaposlenih umesto onih koje zaposlenost pospešuju.“ Jezdimirović podseća zašto se zemljište zove nepovratnim resursom. „Kada jednom napravite smetlište, tu više nema njive, skinuli ste najkvalitetniji sloj zemlje. Zato pogotovo u Vojvodini ništa slično ne bi smelo da se dešava.“ Brojnost vojvođanskih primera sa početka teksta dovoljno govori o tome šta se već desilo, a kada je reč o zdravstvenim posledicama, verovatno nikoga neće začuditi činjenica da su nepoznate. Ubavin kaže samo da niko ne može da kaže kolika je opasnost, ali da je rizik suviše veliki da bismo se time igrali, i da se mora poći od pretpostavke da je „strašno“. „Kada biste mogli da poredite pojavu određene vrste kancera ili drugih oboljenja, možda biste zaključili da je to povezano sa zagađenjem, ali to se ne prati”, zaključuje Jezdimirović. A pre nekoliko vekova u Londonu, završimo anegdotom, jedan je čovek uzeo mapu i olovku, povezao kvartove u kojima se obolevalo i zaključio da su izvor epidemije kuge tri zagađena bunara. Ali naći jednog čoveka u srpskoj politici mnogo je teže nego naći svetleće bure u komšiluku.