Partizacija nezavisnog pravosuđa

Dok je aktuelna vlast još uvek glumila „dobre momke“ posvećene pravnoj državi i evropskim vrednostima, lakomisleno je 2014. pristala da ispravi greške svojih prethodnika i sprovede ustavne promene koje bi obezbedile nezavisno pravosuđe i eliminisale uticaj politike prilikom izbora sudija i tužilaca. U tom trenutku su se vladali kao da im je veoma stalo do ocene Venecijanske komisije, tela Saveta Evrope koje se bavi kvalitetom ustavnih rešenja, a koja je glasila da je važeći Ustav „recept za politizaciju sudstva“. U skladu sa tim obećali su promene do kraja 2017, a tadašnji premijer i današnji predsednik SNS-a (mada se na platnom spisku vodi kao predsednik Srbije) Aleksandar Vučić, teatralno je najavio javnu raspravu kakva nikad nije viđena i maksimalnu transparentnost. Pa, dobili smo javnu raspravu kakva nikad nije viđena. Posle samo nekoliko konsultacija iz nje su pobegli svi koji u ovoj državi imaju ikakve veze sa pravom, pravdom i pravosuđem, čim im je postalo jasno da su promene usmerene uglavnom ka tome da izvršna vlast postane apsolutni vladar sudske grane vlasti, što je i vrlo plastično predočeno. Uz primedbe da „sudije ne mogu da sude kako im se ćefne“ izrečeno je i nešto veoma opasno: da je nezavisno sudstvo fetišizam, ideološki mit i da su rasprave o njemu iznedrile sudijske jurišnike koji se ponašaju kao da su iznad svega. Autor te izjave i pomoćnik ministra pravde Čedomir Backović je išao dotle da je optužujući pravosuđe postavljao pitanja - ko vam oduzima decu, ko vam oduzima imovinu, ko vas hapsi... kao da sudije i tužioci to rade po sopstvenom nahođenju a ne po zakonu. A nakon čistke „nepodobnih“ iz rasprave (između ostalih i Društva sudija i Udruženja javnih tužilaca), Ministarstvo pravde i od strane SNS umetnuti pojedinci i minorne organizacije su, u udobnosti jednoumlja, pronašli „adekvatna rešenja“ na osnovu kojih više nijedan tužilac i nijedan sudija neće moći da budu postavljeni na funkciju ili razrešeni sa nje ukoliko to nije po volji vlasti. Naravno, objašnjeno je u duhu narastajućeg populizma da se radi o izrazito demokratkom rešenju, jer ni Vlada ni Skupština više neće imati nikakav uticaj na izbor sudija i tužilaca, s obzirom na to da će taj posao ubuduće raditi Vrhovni savet tužilaštva (VST) i Visoki savet sudstva (VSS). Jedino što nije rečeno jeste da ni u jednom od tih stručnih tela većinu više neće činiti tužioci i sudije, već lica koja su izabrana u Skupštini. Konkretno, u VST će ubuduće biti samo četiri predstavnika tužilaca, dok će sedam birati Skupština, a u VSS će biti pet sudija i pet od Skupštine delegiranih članova, s tim što će predsednik koji neće biti iz redova sudija imati „zlatni glas“ i uvek moći da presudi u korist političkih delegata. „Sve nas to vraća na ono zbog čega smo i napustili konsultacije jer nam je još tada postalo jasno da ništa od naših predloga neće biti prihvaćeno“, kaže za NIN Nenad Stefanović, član UO Udruženja tužilaca Srbije i dodaje da su oni zajedno sa Jukomom i Beogradskim centrom za ljudska prava još u junu prošle godine dostavili predloge zasnovane na zahtevu Venecijanske komisije da politika bude isključena iz izbora sudija i tužilaca, odnosno da bude svedena na najmanju moguću meru. Tražili su da tužilaštvo ne bude više poseban državni već sudski organ i da se razbije nazadna hijerarhija po kojoj je čitavo tužilaštvo oličeno samo u jednoj osobi - republičkom javnom tužiocu. NJega, ili u ovom slučaju nju, bira Skupština i samo Skupštini odgovara za svoj rad, a svi tužioci odgovaraju njemu/njoj umesto da se uspostavi funkcionalna nezavisnost. „Naša ideja je bila da umesto zamenika javnih tužilaca ubuduće postupaju javni tužioci, a da tužilaštvom rukovode ’glavni’ tužioci. Javni tužioci više ne bi bili ničiji zamenici, već bi sami snosili odgovornost za svoje odluke i postupanje. Međutim, Nacrt je takav da su oni odlučili da zadrže zamenike, iako se radi o reliktu sovjetskog uređenja koji je u većini istočnoevropskih zemalja ukinut i koji u celosti odgovara hijerarhijskom uređenju u kome su oni prosti izvršioci naloga tužioca. Od svih naših predloga pristali su jedino da ukinu probni mandat od tri godine, ali su od Visokog saveta tužilaca napravili radno telo Skupštine. I ne znam zašto se uopšte tako zove kada u njemu imamo samo četiri tužioca, a ostali se biraju u Skupštini, što je samo relokacija političkog uticaja. I besmisleno trošenje novca. Miloševićev ustav je davao veće garancije sudijama i tužiocima i bio je transparentniji. U njegovo doba Ministarstvo pravde je oglašavalo konkurs za izbor, nadležni Odbor za pravosuđe pravio spisak kandidata, a onda se u Skupštini vodila rasprava oko imenovanja. I to je prilika da neki poslanik kaže javno ako ima nešto protiv nekog kandidata, a ovako se to uklanja od očiju javnosti i cela rasprava se vodi u malom krugu prijatelja“, kaže Stefanović. I dok je za tužioce smišljen još niz kaznenih odredaba koje bi trebalo da ih zaplaše i učine podobnim za želje ove vlasti (mogli bi preko noći da iz Višeg javnog tužilaštva u Beogradu završe u nekom osnovnom na jugu Srbije), za sudije je izrečena tvrdnja da su prošli bolje. Pa, možda su i prošli bolje od tužilaca, ali im je takođe oduzeta nezavisnost ili će im biti oduzeta kada više ne budu mogli da utiču na izbor novih sudija. Toga su postali svesni svi, pa nisu reagovala samo sudijska udruženja već i predsednici sudova, za razliku od republičke javne tužiteljke Zagorke Dolovac, koja opet nije imala primedbe, a nisu je imali ni šefovi tužilaštava, već su glas u ime tužilaštva digla samo strukovna udruženja. A sudijama se, navodno, izašlo u susret odlukom da u VSS ne sede ministar pravde i predsednik države, ali je ostavljena mogućnost i da sede, ako su „istaknuti pravnici“, tj. ako ih kao takve imenuje Skupština. To što vlast tvrdi da neće, zvuči pristojno sa njihove strane, ali nedovoljno. Ustav treba da jasno postavi pravila i kada se već piše novi bilo bi logično da se i to pitanje uredi, a ne da se zakoni zasnivaju na „neću, časna mi reč“. Uz to se, naravno, postavlja i isto pitanje kao pri izboru predstavnika VST jer predlog za sastav VSS predviđa „pet istaknutih pravnika“ bez kriterijuma šta se pod tim podrazumeva (čak ni da li moraju da budu diplomirani pravnici ili je dovoljno da imaju prvi stepen prava), ali se zna da će biti po volji skupštinske većine. Tim povodom Vida Petrović Škero, bivša predsednica Vrhovnog suda, za NIN kaže: „Drugim amandmanom, reguliše se način odlučivanja u Skupštini i njime je predviđeno da se većinom od 3/5 glasova svih narodnih poslanika biraju predstavnici Skupštine u VSS i VST, a ako tako ne budu izabrani, u narednih 10 dana biraju se većinom od 5/9 glasova. To znači da će ubuduće biti dovoljno 139 glasova da bi se obezbedila većina i uticaj u oba ova tela, a to je broj koji vladajuća koalicija ima. Sasvim je jasno da postoji apsolutna mogućnost političkog uticaja na izbor i razrešenje svih predsednika sudova i sudija. Takođe, ako pet članova VSS glasa za nekog sudiju on može biti izabran bez ijednog sudijskog glasa jer glas predsednika, koji nije sudija, vredi kao dva glasa. S obzirom na to da nema nijednog ograničenja za kategoriju istaknutih pravnika u VSS bi se moglo naći pet članova iste partije, što predstavlja ozbiljno ugrožavanje nezavisnosti ovoga organa, a posredno i svih sudija“. Kao da sve navedeno nije bilo dovoljno da se zauzda pravosuđe i stavi pod partijsku kontrolu, pridodata je još jedna kategorija pod nazivom Pravosudna akademija. Osmišljena i formirana pod pokroviteljstvom Ministarstva pravosuđa više puta je bila pod lupom javnosti zbog netransparentnog načina na koji se njeni polaznici biraju i sumnji da je Ministarstvo i stranka koja iza njega stoji ostvarilo uticaj pri izboru onih koji bi sutra mogli da im budu lojalni. A novim predlogom je narasla do ustavne kategorije i dobila mogućnost da njeni polaznici imaju direktnu prohodnost pri izboru za sudijsku funkciju i prioritet nad ostalim kandidatima, bez obzira na njihovu stručnost i iskustvo. Šta to znači objasnio je na svom blogu sudija Apelacionog suda Miodrag Majić: „U pravosuđe će, ako ovako ostane, ulaziti isključivo ljudi koje će kroz vrata Akademije propuštati neki od političkih aparatčika, dovoljno zaslužnih da se na tim vratima nađu. Tako će se zapravo vršiti svojevrsna preselekcija sudija“. A Nenad Stefanović dodaje: „Pravosudna akademija postoji u nekim državama, ali sem u Albaniji nigde nije ustavna kategorija. Da li baš Albanija treba da nam bude reper? Akademija je bila dobra ideja sa slabom realizacijom. Obuka svakako koristi, ali nijedna obuka ne može da zameni godine prakse i ona ne garantuje da ćete dobiti stručnjaka“. Međutim, predstavljajući Nacrt, ministarka pravde Nela Kuburović je uz ogradu da predlog ide na javnu raspravu i da će biti amandmana, istakla sve savršenstvo ponuđenog rešenja i njegovu usklađenost sa stavovima Venecijanske komisije, tvrdeći da je „urađen upravo u skladu sa obavezama za poglavlje 23, a odnosi se na postupak izbora nosilaca pravosudnih funkcija“ i da su i zakonodavna i i izvršna vlast u potpunosti isključene iz postupka izbora sudija, predsednika sudova i javnih tužilaca. A što se tiče „uglednih pravnika“ koje imenuje Skupština, istakla je: „Venecijanska komisija preporučuje da treba da se uspostavi ravnoteža između članova koje biraju sudije i članova koji dolaze iz redova pravnika i preporuka je da ih bira Narodna skupština, jer samo tako može da se obezbedi demokratski legitimitet Saveta koji treba da vodi računa o nezavisnosti sudija.“ „Preporučena je ravnoteža, a ne prevlast“, kaže Škero i savetuje ministarki da obrati pažnju na mišljenje Venecijanske komisije o članu 102. Ustava iz 2007. „U njemu piše da je: narodni poslanik slobodan da, pod uslovima određenim zakonom, neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika. Čini se da je namera da se poslanik veže za stranku po svim pitanjima i uvek. Ovo je ozbiljno kršenje slobode poslanika na izražavanje svojih pogleda o valjanosti predloga ili radnje. Time se koncentriše preterana vlast u rukama partijskog vođstva. Ovo je još više zabrinjavajuće usled preterane uloge Narodne skupštine u imenovanjima na funkcije u pravosuđu uopšte, a posebno u postupku reizbora svih sudija predviđenog ustavnim zakonom za sprovođenje Ustava. Time se pojačava rizik stvaranja pravosudnog sistema u kome su sve funkcije podeljene između političkih stranaka.“ A danas, 10 godina kasnije, u Srbiji je više nego ikad ispoljen problem da su ne samo svi poslanici SNS-a stavljeni pod kontrolu vrha te stranke već su bez ikakvog prava na sopstveno mišljenje i poslanici SPS-a, Pokreta socijalista, PUPS-a, JS, SPO... a da su, uz to, i veoma skloni da se umešaju u nezavisnost pravosuđa. Uostalom, premijerka Srbije Ana Brnabić i predsednik SNS-a su i te kako imali razumevanje za napad na pravosuđe od strane potpredsednika SNS-a Miloša Vučevića koji je između salvi uvreda izgovorio i ovo: „Gospodo sudije služite li narodu ili lopovima, koliko koštaju vaši obraz i čast i kada ćete početi da sudite po zakonima a ne po novcu koji dobijate od osvedočenih dosovskih lopova?“ Na taj način je, u pravo vreme, objašnjeno da sudije očigledno služe lopovima koji su sproveli najmonstruoznije pljačke i privatizacije i da će im ova vlast stati na put. I to uz pokroviteljstvo Venecijanske komsije kao dela Saveta Evrope, jer je, kako je to vlast najavila, angažovala njihove eksperte da im pomognu u izradi Nacrta ustavnih promena. Tako predstavljeno delovalo je da struka samo iz hira ima ozbiljne primedbe na ponuđena rešenja, jer su ona urađena po svim evropskim standardima i uz pomoć onih koji o tome najviše znaju. Na insistiranje javnosti da se pojasni koji su to stručnjaci i pod kojim uslovima učestvovali, prvo je objašnjeno da se radi o ekspertu Venecijanske komisije, a naknadno dodato da je u pitanju DŽejms Hamilton. Da bi se razjasnilo o čemu se tačno radi, NIN se obratio Venecijanskoj komisiji sa sledećim pitanjima: „Da li je tačno da su eksperti Venecijanske komisije, kako je najavljeno u državnim medijima, učestvovali u izradi Nacrta budućih ustavnih promena i da su tokom njegove izrade dolazili u Srbiju da bi davali stručna mišljenja na predloge Ministarstva pravosuđa? Da li je g. DŽejms Hamilton učestvovao u izradi Nacrta kao predstavnik Venecijanske komisije ili kao nezavisni ekspert? I da li je za Venecijansku komisiju prihvatljivo rešenje po kom ni u Visokom savetu sudstva, a ni u Državnom veću tužilaca predstavnici struke nisu većina, već su to članovi koje je vladajuća većina izabrala u Skupštini?“ „Zadatak DŽejmsa Hamiltona nije bio da učestvuje u izradi predloga teksta amandmana, već da razgovara sa Ministarstvom o tome da li bi određena rešenja bila u skladu sa međunarodnim standardima i praksom Venecijanske komisije. Kao nekadašnji član Venecijanske komisije, on je posebno kvalifikovan za to. Izrada predloga teksta amandmana ostaje u nadležnosti Ministarstva. Pošto će predlozi amandmana biti dostavljeni Venecijanskoj komisiji po završetku javne rasprave, Venecijanska komisija neće davati komentare na njihov sadržaj pre toga“, odgovorio je Panos Kakavijatos, portparol Saveta Evrope. Dakle, Venecijanska komisija nije učestvovala u pisanju teksta. Pa ko jeste? Na to pitanje je Udruženje sudijskih i tužilačkih pomoćnika bezuspešno tražilo odgovor tako da su na kraju bili prinuđeni da podnesu zahtev za dostupnost informacija od javnog značaja. Od Ministarstva su zatražili i odgovor da li postoji odluka o formiranju te radne grupe, kao i to ko je tu odluku doneo. Za sada je jedni odgovor stigao od Nele Kuburović, koja je putem medija, onako više uopšteno nego u traženoj formi, izjavila da je to rad ljudi zaposlenih u Ministarstvu i dodala, zlu ne trebalo, da Vučić nije imao nikakvu ulogu u tome. Iz toga bi se moglo zaključiti da je Vučić amnestiran ako se pokaže da Venecijanskoj komisiji ovaj predlog nije baš po volji. Ili, da bi mogao da lupi šakom o sto i kaže da ne valja ako ga stručna javnost baš primora na to. Međutim, izgleda da od toga, bar zasada, nema ništa. Ministarstvo je odlučilo da još malo favorizuje svoj predlog i to kroz četiri okrugla stola koja bi trebalo da fingiraju javnu raspravu. Prva je održan 6. februara, a utiske sa njega prenosi Škero: „Održana je u Kragujevcu, a nekoliko dana ranije promenjen je grad u kome se održava, što je onemogućilo mnoge koji su želeli da dođu. Uz to je iznajmljena suviše mala sala, pozvani su da govore predstavnici Skupštine, a sudije i tužioci su dobili obaveštenje da nije zgodno da dođu zbog skučenog prostora. Izabrani predstavnici Skupštine iskazali su ogromno čuđenje zbog protivljenja sudija i tužilaca da Skupština bira svoje članove u VSS i VST, što znači da ili nisu pročitali preporuke Venecijanske komisije i shvatili šta je njihova suština, ili ih se to ne tiče. Pre bi se reklo da čitavom poslu izmene pristupaju samo da bi formalno promenili ono na šta je Venecijanska komisija ukazala kao manu prethodnog ustava, a ne da bi suštinski obezbedili nezavisnost pravosuđa od politike. Dakle, da se otklone prepreke za zatvaranje poglavlja 23, bez da se ijednog trenutka posvete tome da li će to biti dobro za naše građane i naš pravosudni sistem.“ A do koje mere se vlast suštinski ne tiče šta ko misli demonstrirala je pre nekoliko dana ministarka Kuburović kada je izjavila da su tvrdnje o političkoj kontroli pravosuđa i tužilaštva neargumentovane, a da niko nije priložio bolje rešenje. Po svemu sudeći, niko je nije informisao da su tokom prošle godine vršene konsultacije sa mnogim relevantnim predstavnicima struke, a nije ni videla (a sigurno ni pročitala) da su svi oni priložili u proseku po 50 strana argumentovanih predloga. Zašto bi se trudila i gubila vreme? Imaju većinu u parlamentu da izglasaju šta hoće i imaju gotovo sve medije da u njima fingiraju istinu kakvu hoće.