Da li će Sieg Heil ipak da nas probudi

Sirenu za uzbunu delu srpske javnosti predstavljao je zvuk telefona rektora Univerziteta u Kragujevcu Nebojše Arsenijevića. To nije bila, kao što je uobičajeno, neka melodija koja se dopada vlasniku telefona, već snimljeni govor Adolfa Hitlera praćen frenetičnim nacističkim uzvicima Sieg Heil. Rektor, koji je bio direktor Kliničkog centra u Kragujevcu, a pre toga dekan Medicinskog fakulteta u najmanje dva mandata je izvoleo podesiti svoj telefon tako da ga o pozivima informiše lično Adolf Hitler. I to dok boravi u kancelariji udaljenoj samo tri kilometra od spomen-parka Šumarice. U svojoj detektivsko-istraživačkoj seriji članaka o rektoru Arsenijeviću Blic je uspeo da pored nespornih činjenica čitaocima ponudi i originalne audio-zapise u kojima Nebojša Arsenijević demonstrira svoju bahatost, kršenje zakona i otužnu stvarnost u kojoj živi i radi deo akademske zajednice Srbije. Nepoštovanje elementarnih civilizacijskih normi, psovke, uvrede, maltretiranje ljudi, nepoštovanje zakona, a s druge strane poslušničko ponašanje većeg dela akademske zajednice otvaraju niz pitanja na koje javnost Srbije mora da nađe odgovore. Atanasije Nikolić, Jovan Žujović, Sima Lozanić, Jovan Cvijić i Mihailo Petrović Alas su bili među prvim profesorima srpskih visokih škola. Velikani srpske nauke i visokog obrazovanja su školovani van granica Srbije. Ovi talentovani ljudi su obrazovani na evropskim univerzitetima na kojim su usvojili metodologiju naučnog rada, ali i profesionalni kodeks i osećaj za dobro, pristojno i moralno. Kako se vek docnije u Srbiji stiglo do preprodaje ispita i diploma, afere „Indeks“, plagijata, primitivizma, lažnih referata za napredovanje, nepotizma, zloupotrebe službenog položaja i bahatosti? Slučaj Nebojše Arsenijevića je jedan u nizu slučajeva urušavanja sistema vrednosti i školskog sistema Srbije. Profesori koji pošteno rade nastavnički posao ugroženi su na srpskim univerzitetima nepotizmom, plagijatima, nezasluženim dopisivanjem na naučne radove, formalnim potpisivanjem referata za napredovanje u viša univerzitetska zvanja, politikom nezameranja i mnogim drugim nečasnim radnjama. Pravi profesionalci u visokom školstvu Srbije se sve teže bore za istinsku naučnu misao i visoke moralne i akademske domete. Pokušajmo ipak da odgovorimo na pitanje zašto je došlo do saginjanja glave velikog broja profesora univerziteta, koji bi, već po prirodi svog posla, morali da budu oni koji istražuju, preispituju i proveravaju istinu. Kako je moguće da se stvore moćnici i poslušnici u institucijama koje bi trebalo da budu vodeće na putu intelektualne i ljudske slobode? Van svakog političko-ideološkog konteksta odgovor na ovo pitanje leži i u činjenici da su svi srpski državni univerziteti, uključujući i beogradski, lokalni univerziteti. S druge strane, Evropa sadašnjosti i Evropa budućnosti je Evropa znanja. Bolonjska deklaracija, koju smo potpisali, utvrđuje kao jedan od osnovnih principa mobilnost nastavnika i studenata. Deklarativno, naši univerziteti su otvoreni za saradnju i protok ljudi i ideja. A u praksi, većinu nastavnika Univerziteta u Novom Sadu čine oni koji su bili studenti u Novom Sadu. Ista je situacija i u Nišu, Kragujevcu i Beogradu. Srpski univerziteti mogu da izbegnu zamku provincijalnosti samo zapošljavanjem najboljih koje mogu da pronađu na akademskom prostoru Srbije i širokim otvaranjem vrata za sve one mlade povratnike koji su stekli doktorate na velikim svetskim univerzitetima. Ovo mora da bude deo osmišljene državne politike praćene zakonskom regulativom. Princip konkurentnosti, a ne princip nepotizma moraju da porode novu generaciju nastavnika srpskih univerziteta. I da ne bude zabune. Reč provincijalizam ne koristim kao geografsku odrednicu već isključivo kao stanje duha i moralnih vrednosti. Boreći se za ideju protoka ljudi i ideja u okviru srpskog obrazovnog prostora, moramo da se zapitamo po kojoj logici i pameti rektor Univerziteta u Kragujevcu mora da bude isključivo nastavnik zaposlen na Univerzitetu u Kragujevcu? Zbog čega bi bilo loše po državu Srbiju i njenu akademsku zajednicu ako bi se na javni konkurs za rektora Univerziteta u Novom Sadu javio kandidat iz Beograda sa međunarodno priznatim referencama? Član 54. Zakona o visokom obrazovanju Srbije, čija je ustavnost svakako sporna, upravo propisuje da se rektor „bira iz redova nastavnika visokoškolske ustanove“. Ova zakonska odredba, nažalost, insistira na lokalizmu. Znači, naš Zakon propisuje i zahteva lokalnog rektora, a uz njega lokalnu ekipu prijatelja, drugara iz detinjstva, poznanika sa slavskih ručkova i večera koji su jedni drugima profesori, mentori, potpisnici referata za unapređenja, šefovi katedri i dekani. Državni univerziteti u Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu su locirani u Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu ne sa idejom da se na njima zapošljavaju isključivo njihovi studenti i to u velikom broju deca, kumovi i prijatelji moćnika univerziteta. Na medicinskim fakultetima u Nišu, Kragujevcu i Beogradu radi veliki broj rodbinski povezanih lica. Slična je situacija i na mašinskim i pravnim fakultetima i td. Najveći broj konkursa na srpskim univerzitetima je namešten. Na naučno-nastavnim većima srpskih državnih fakulteta se na svakoj sednici čuje glas dekana koji objašnjava da fakultet raspisuje konkurs za docenta ili vanrednog profesora jer je docentu N. N. istekao izborni period. Premisa koja dobija jednoglasnu podršku od članova veća je da je docent N. N. već jedan od nas, da bi trebalo da ga unapredimo i da ćemo da ga izaberemo taman da se kao eventualni protivkandidat pojavi i dobitnik Nobelove nagrade. Princip konkurentnosti koji je osnov za napredak svetskih univerziteta ne postoji u Srbiji. U Srbiji postoje grupe ljudi ušančene po fakultetima koje veoma pažljivo kontrolišu ulaz u fakultetsko utvrđenje. Uvek se tačno zna za koga se raspisuje konkurs za radno mesto koje finansiraju svi građani Srbije. Najveća prepreka za univerzitetsku karijeru u Srbiji je ona prva. Da nekako uđete na fakultet, pri čemu je olakšan ulazak deci profesora, dekana i rektora. Profesorska deca koja ne grade akademsku karijeru često se zapošljavaju u bibliotekama, odeljenjima za međunarodnu saradnju, centrima za karijeru i sličnim potrebnim i nepotrebnim univerzitetskim servisima. Država Srbija trenutno pospešuje zatvorenost, provincijalizam, atmosferu nezameranja i ubijanje kritičkog duha na srpskim univerzitetima. U igri moćnik-poslušnici su docenture, doživotne profesure, radna mesta za decu u fakultetskim i univerzitetskim bibliotekama ili funkcionalni dodatak za mesto šefa katedre. Jedino rešenje za razbijanje ovakve organizacije srpskih fakulteta i univerziteta predstavlja hitna promena zakonskih odredaba u pogledu izbora profesora, dekana i rektora. Zakonska odredba po kojoj rektor univerziteta mora da bude nastavnik univerziteta na kome se bira mora hitno da bude ukinuta. Rektori i dekani bi morali da se biraju, kao i svuda u svetu, javnim konkursom. Javni konkurs i izbor od strane tela sastavljenog od predstavnika svih srpskih univerziteta, uz učešće svetskih eksperata i naglašenu transparentnost, bilo bi nešto što bi moglo da nagovesti postepeno zalečenje rana srpskih državnih fakulteta i univerziteta. Slučaj Nebojše Arsenijevića, poštovaoca Hitlera, samo je metafora za dno koje je dotakla akademska zajednica Srbije. Akademska zajednica Srbije koja ćuti i čija tišina je teža i strašnija od samog devijantnog ring-tona. Da li će, na kraju, Sieg Heil ipak da nas probudi?