Poklanjam akcije cena po dogovoru

Vlada će omogućiti izlazak akcija Telekoma Srbija na berzu i do leta će usvojiti strategiju restrukturiranja, sa precizno utvrđenom satnicom kako bi se svi učesnici na tržištu kapitala znali šta će i kada biti urađeno sa državnim preduzećima, najavio je potpredsednik Vlade. NJegov kolega, ministar ekonomije, poručuje da će se do kraja godine akcije Telekoma naći na Beogradskoj berzi, a šest meseci nakon što kroz inicijalnu javnu ponudu bude formirana tržišna cena, njima će moći da trguju i građani. Ove dve najave sigurno bi obradovale skoro 4,8 miliona građana, u čijim je rukama 219 miliona akcija najprofitabilnije državne kompanije, da nisu baš mnogo bajate - prvu rečenicu izgovorio je Božidar Đelić u junu, a drugu Mlađan Dinkić u decembru daleke 2007. Ni deceniju kasnije građani ne mogu legalno da prodaju nekoliko stotina miliona evra vrednu imovinu, ali se zato njome „ispod žita“ uveliko trguje. To se i ne krije, pa i u elektronskim i štampanim medijima povremeno osvane oglas: „Poklanjam akcije Telekoma, cena po dogovoru“! Na veoma razgranatu trgovinu na crno ukazuju i promene u Centralnom registru za hartije od vrednosti, u kome i državni organi, koji brane legalni promet, mogu da se uvere da su se pojedinci na volšeban način dočepali više od 30.000 akcija Telekoma. A toliko ne bi mogli da imaju ni da su u toj firmi radili 350 godina! Pošto država to toleriše, za nadležne očito nema ništa sporno da neki, uz državu i sam Telekom, najveći akcionari, imaju 1.000 „rođaka“, od kojih su svi redom bili spremni da im „poklone“ svoje akcije, jer je to jedini pravno mogući način da one pređu u ruke novog gazde. Kako je trgovanje akcijama Telekoma zvanično zabranjeno, bilo bi logično da je danas vlasnička struktura približno ista kao i pre šest godina, kada je svaki punoletni državljanin Srbije dobio po 31 akciju. Zaposlenima i bivšim radnicima pripalo je 69,4 miliona deonica, s tim što su maksimalno, za 35 godina staža, mogli da dobiju 3.072 akcije. Realnost je, međutim, potpuno drugačija. Samo osmoro pojedinaca ima više od 185.000 akcija Telekoma. To znači da je njima akcije „poklonilo“ skoro 60.000 ljudi! Teško da bi toliko darodavaca našli i da su organizovali neku humanitarnu akciju. Stručnjaci odavno ukazuju da se ugovori o poklonima koriste kao model da se mimo berze uspostavi paralelno, crno tržište, na kome se tim akcijama trguje bez ukrštanja ponude i tražnje, pa samim tim i bez utvrđene „fer“ cene. Mediji spekulišu da je većina spremna da jednu akciju Telekoma „pokloni“ za jedan do jedan i po evro, ili ceo „paket“ od 31 akcije za 31 do 46,5 evra. Poređenja radi, Vlada Mirka Cvetkovića je pre sedam godina odbila ponudu Telekoma Austrija od 1,1 milijardu evra za većinski udeo od 51 odsto (2,2 evra po akciji), jer je pre tendera utvrđena minimalna cena od 1,4 milijarde evra (2,8 evra po akciji). S druge strane, predsednik Aleksandar Vučić ne krije da se kaje što pre tri godine nije prodao Telekom. Ne zna se koliko je tačno zainteresovani kupac bio spreman da plati za 58 odsto kapitala, ali je svakako državi nuđeno više od cene po kojoj mali akcionari sada, mimo berze, prodaju svoje akcije. Da zlo bude veće, Nenad Gujaničić iz brokersko-dilerskog društva Momentum sekjuritis uveren je da Telekom još dugo neće videti svetlost berzanskog dana i da će mali akcionari nastaviti da razvijaju sivo tržište sklapanjem fiktivnih ugovora o poklonu. „Učesnici u ovim transakcijama nikada neće saznati koliko je cena koju su dobili ili platili odstupala od njene tržišne vrednosti, a od dužine trajanja ovog eksperimenta zavisiće i iznos ceha koji će na kraju biti isporučen poreskim obveznicima. Primer Galenike bi trebalo da bude dobra opomena, a identičan ishod je zagarantovan ako država nastavi sa aktuelnom ekonomskom politikom prema akcionarskim društvima, dojučerašnjim javnim preduzećima“, upozorava Gujaničić za NIN. Ako niko nekom nepoznatom, koga je upoznao preko malih oglasa, ne bi poklonio stan, auto ili 100 evra, zašto bi poklanjao udeo u uspešnoj firmi? I kako objasniti da je ta imovina „donirana“ samo nekolicini, široj javnosti uglavnom nepoznatih pojedinaca, koji poseduju između 15.511 i 32.620 akcija Telekoma? Uz opasku da je lako, uvidom u javno dostupnu rang-listu deset najvećih akcionara Telekoma u Centralnom registru utvrditi da se vlasnici menjaju u kontinuitetu, direktor Beogradske berze Siniša Krneta za NIN ističe da se iz brojnih oglasa na internetu jasno vidi da akcije Telekoma menjaju vlasnika u vidu „poklona uz finansijsku kompenzaciju“, tako da je evidentno da su to suštinski kupoprodajni ugovori. „To što se akcije ustupaju kao vid poklona potvrđuje da se radi o simulovanim pravnim radnjama. Kao takve one su izuzete od domašaja veoma striktnog Zakona o tržištu kapitala, ali i poreskih propisa, te se niko u ovom simulovanom lancu ne oporezuje po stopi od 15 odsto, po kojoj se u Srbiji oporezuje kapitalna dobit, ostvarena u trgovini hartijama od vrednosti. Posledično, atribute izrazito kompleksnog tržišta, kakvo je tržište hartija od vrednosti, sebi su protivzakonito dodelili poklonoprimci. Dokaz da je to baš tako je i što oni u bilateralnom odnosu određuju koliko će iznositi njihova finansijska `zahvalnost` za uručeni poklon. Da je kojim slučajem reč o tržištu, potonju floskulu nazvali bi jednostavno – cenom. Zbog ovoga svi trpe štetu, a pre svega država - kao zakonodavac, kao većinski vlasnik i kao fiskus, jer će ostati bez prihoda od kapitalne dobiti. O manjinskim akcionarima, organizatoru tržišta kapitala i njegovim učesnicima, da i ne govorimo“, poručuje Krneta. Čime su manjinski akcionari Telekoma zaslužili ovakav tretman i kako tumačiti ovu samovolju nadležnih državnih zvaničnika, pita se i Nenad Gujaničić. „Ključna reč ove enigme jeste partijska privreda, odnosno činjenica da vlast ne može da podnese ni minimum transparentnosti u preduzećima pod državnom kontrolom, te su prema njima partijski nameštenici u nadzornim odborima daleko bolje sudije poslovanja ovih kompanija nego sud investitora i akcionara. Tako će Aerodrom i Komercijalna banka ostati tek retki pokusni kunići korporativizacije državnih preduzeća. Izbijanje na videlo afere oko Er Srbije i otkriće lažiranih bilansa najveće domaće banke pod državnom kontrolom verovatno su bezbroj puta u Nemanjinoj potegli pitanje – šta li nam je ta berza bila potrebna“, konstatuje Gujaničić. NIN je, uvidom u Centralni registar sredinom marta prošle i početkom februara ove godine utvrdio da je za manje od godinu dana Momirka Konatarević duplirala svoj udeo u Telekomu, sa 16.332 na 32.620 akcija i treći je po veličini akcionar, odmah iza države (581 milion akcija) i samog Telekoma, koji je svojevremeno 200 miliona akcija otkupio od grčkog OTE za 380 miliona evra, ili za 1,9 evra po akciji. Na četvrto mesto probio se Vladan J. Milenković sa 31.184 akcije, a pre godinu dana nije bio ni među prvih 10. Miodrag Brankov je sa prvog pao na peto mesto, iako je u međuvremenu dobio na „poklon“ još 5.000 akcija. Novi na listi je i Dejan Ćurković sa 24.292 akcije, dok su se na obe liste održali Jovan Kuzmanović (22.145 akcija), Aleksandar LJubojević (16.364), Milan Vugdelija (15.794) i Vladan Đurica (15.511). Mesto među „top 10“ izgubili su Vladimir Kern (u martu 2017. imao je 11.412 akcija), Goran Bošković (9.567) i Snežana Božilović (8.106 akcija). Indikativno je da niko od njih za proteklih godinu dana nije „poklonio“ nijednu akciju. Samo su njima „darivali“, pa će im ubuduće Telekom isplaćivati i deo dobiti, a po tom osnovu je svakom vlasniku 31 akcije do sada isplaćeno 1.360 dinara. Ukoliko bismo stranputicu kojom se krenulo posmatrali iz ugla finansijskih interesa i Telekoma i njegovog većinskog vlasnika, moguću štetu od toga što se kompanija ne listira ni na jednoj berzi najbolje bismo dočarali upravo suprotnim primerom na često osporavanom srpskom tržištu kapitala, ističe Siniša Krneta i navodi slučaj Aerodroma „Nikola Tesla“. Ta državna kompanija se na Beogradskoj berzi listira punih sedam godina, a akcijama se trguje i u veoma izazovnom periodu, dok se čeka potpis na koncesiju. Sve to vreme, kaže Krneta, menadžment Aerodroma je u maniru svojstvenom listiranim kompanijama na znatno razvijenijim tržištima kapitala, obezbedio punu informisanost investicione javnosti, uključujući i više od četiri miliona građana koji poseduju po jednu akciju Aerodroma. „Možda će se neko upitati čemu ova hvala na račun transparentnosti Aerodroma? Evo čemu: tokom relativno dugog procesa izbora koncesionara, cena njegovih akcija na Beogradskoj berzi, istoj onoj kojoj se često i sa pravom spočitava nelikvidnost, kontinuirano je rasla. Empirijski, tako nešto nije moguće bez stalnog izveštavanja, posebno finansijskog. Otuda i ne čudi što ponuđena jednokratna koncesiona naknada nudi i premiju na cenu Aerodroma zatečenu na - obratite pažnju – tržištu, u danu ispostavljanja koncesione ponude. Činjenica je da se korporativne orbitale Aerodroma i Telekoma evidentno ne susreću. Pitanje koje boji jaz među njihovim orbitalama je da li se Telekom može nadati sudbini koja je uzdigla Aerodrom“, zaključuje Krneta. Telekom predstavlja možda najbolju paradigmu domaćeg akcionarstva, ističe Gujaničić. „Bilo da u kompaniji malim akcionarima kapu kroji domaći kapitalista, država ili multinacionalna korporacija, njihova prava su svedena na milost i nemilost većinskog vlasnika. U slučaju Telekoma, nivo uzurpacije prava pojedinačnih akcionara je uzdignut na najviši mogući nivo - manjinski akcionari koji poseduju skoro 28 odsto od ukupnog broja akcija ni posle pet i po godina od raspodele akcija nemaju slobodu njihovog raspolaganja koju im jemči i Ustav naše zemlje“, rezignirano konstatuje Gujaničić. Pre više od decenije, 25. decembra 2007, na okruglom stolu „Privatizacija javnih preduzeća Srbije inicijalnom javnom ponudom“, Mlađan Dinkić je objašnjavao da je cilj besplatne podele akcija da se akcionari „masovno uvedu u javna preduzeća i da ih bolje kontrolišu“, naglašavajući da besplatna podela akcija „nije ekonomski, ali jeste društveno opravdana“. Ispostavilo se da su u stvarnosti mali akcionari potpuno obespravljeni, što sigurno nije društveno opravdano. U međuvremenu srpsko tržište kapitala je prepušteno samo sebi. I dok je 2007. Božidar Đelić uveravao da će za četiri do pet godina kapitalizacija Beogradske berze (vrednost svih akcija kojima se na njoj trguje) biti povećana sa 15 na 50 milijardi, ona je početkom ovog meseca bila samo 4,6 milijardi evra. Dakle, pala je umesto da poraste 3,3 puta! Da će politika duboko umešati svoje prste u celu ovu priču bilo je jasno od starta, jer su besplatne akcije Telekoma podeljene baš dan uoči predizborne ćutnje, u maju 2012. Zvaničnici su, kao da to određuju oni, a ne tržište, tvrdili da je njihova realna vrednost 70 evra. Ni 70 meseci kasnije građani ne znaju koliko one stvarno vrede, niti će to znati dok im država ne omogući da na organizovanom tržištu unovče svoju imovinu. Brokeri tvrde da bi, ako postoji politička volja, trgovanje moglo početi za dve-tri nedelje, ali... I pitaju se čemu služe akcije ako njima ne može da se legalno trguje. Gujaničić je još pre šest godina za NIN rekao da mu to liči na fudbalera koji neće da igra ako pada kiša. A dok svima ne svane, mnogima će da se smrkne. Hiljadama malih akcionara sigurno će pasti mrak na oči kad shvate da su akcije „poklonili“ ispod cene. Uz to, verovatno će malo ko od njih biti spreman da prihvati bar deo odgovornosti za pogrešnu odluku. Ali će svi upirati prst u državu kao glavnog krivca. Tim pre što je profesor ekonomije LJubomir Madžar pre godinu dana za Večernje novosti podsetio da je tržište postojalo i unutar zarobljeničkih logora tokom Drugog svetskog rata. „Umesto novcem, zarobljenici su hleb plaćali cigaretama. Čak i u zarobljeničkim logorima tržište nađe način da se pojavi. To niko ne može da spreči“, kategoričan je Madžar. Neki tu lekciju očito nisu shvatili ni posle sedam i po decenija.